Mala, mala, mala, grupica iz kraja. Ne zove se ekipa zato što njeni članovi nemaju osobitih dodirnih tačaka osim činjenice da su ga svi ili skoro svi pipkali na istu vaspitačicu a sada snimaju loše reklame za još lošije pivo.
Nema tu zajedničke ljubavi prema fudbalu, basketu, reketu ili lakim opojnim drogama, jer društvance je šaroliko. Tu se s jednakim žarom druže propali pesnik koji povazdan citira Puškina pa plače za ljubavlju iz mladosti što mu je zapalila za Kanadu i lokalni pijanac koji se u slobodno vreme bavi automehanikom radi zabave i profita.
Tu se ljudi dobro znaju pa nema ni laži ni prevare, zajedno su jer drugo nemaju kuda.
- Ovo je moja ekipa. Tu je Gile koji me je na leđima izvukao iz krkljanca kad su ono tokom polave rasprodavali raskvašene patike na sajmu, a ovo je Ćoškara, lik kojeg udaramo jagnjećom bešikom po glavi kad smo tužni ili nam je dosadno.
- Ne seri? Mogu da probam?
- Fala bogu, evo, raspameti se.
- Ahahahaha... pazi brate što je dobar osećaj, neeevera!
- Ehem, znači mi ti se znamo od najranije mladosti, evo vidiš ovaj Mile ovde i ja smo praktično nerazdvojni, s njim sam još kao mali gmizavac prvi put razmenio pelene, roditelji nikad nisu znali koji se tačno od nas dvojice usrao.
Šta da ti kažem... ovo je ekipa za koju živim.
- Kakvo društvance, jebote.
