Za sve one koji su čuli dobru žvaku za muvanje riba i kad su je primjenili, nije upalila. Riječ je samo riječ i veoma je bitno da li je izgovara neki šmokljan ili Don Vito Korleone. Jesi sve uradio kako treba, ali nisi uzeo u obzir svoje naočare sa dioptrijom -8, kosu češljanu na razdjeljak i visinu od 162 cm. Tajna je u tome da ploditelj ne mora ništa da kaže, ma koliko te filmska industrija ubjeđivala da postoje magične riječi. Jedan pogled je dovoljan.
Ploditelj: " 'De si, ribo! Kako si samo zgodna... Kako imaš krupne oči... Tvrda stolica, a? " Riba: " Hihihihi, kikiki! " :otkopčava brus:
Šmokljan: " 'De si, ribo! Kako si samo zgodna... Kako imaš krupne oči... Tvrda stolica, a? " Ista riba: " Seljačino! Kako si nekulturan tako? 'Ajde, pali! "
Retoričko pitanje koje postavljamo u nedostatku dovoljno dobrih opisnih prideva, a koji bi se odnosili na neku treću osobu (najčešće degenerika).
(Uputstvo: Pitanje se postavlja prvom do sebe, odnosno osobi koja je zasluzna sto smo postali svesni, ili se prisetili, postojanja tog zivopisnog subjekta)
S: "Da vas upoznam. Ovo je moj kolega sa faksa, Miroljub."
Prilazi Miroljub, a sa njim i njegov metalni kaiš, havajka, lakovane cipele i sveze obradjena tarzanka. Neprijatna tišina nakon upoznavanja.
D (tiho kaze svom ortaku S.): "Gde ga nadje, majke ti?"
Ustvari to i nije razgovor, više je monolog devojke o nekim nebitnim glupostima, dok momak klima glavom, povremeno se nasmeje i razmišlja o nekim drugim stvarima. U zavisnosti od mentalnog sklopa i zrelosti može se odnositi i na starije.
Momak i devojka se šetaju ulicom i drže za ruke. D: I kaže meni Cica kako je juče išla do grada i videla u Springfildu tako dobre farke.. M: Aha, ima tamo lepih stvari.. (u mislima: pu jebem ti sinoć puko sam tiket na Herti mrtvoj, mamu joj jebem) D: Razmišljala sam, mogli smo otići ovih dana tamo da vidimo šta ima, a? Šta kažeš ljubavi? M: Naravno, hehe, sve za tebe! (šta ova bre više lupa, baš je smorila, kad ćemo više stići do kuće da se peglamo... Pogledaj nebo, ladno vidim beskraj... Ludilo... Oblak ladno liči na sisu) D: Ti meni ništa nećeš da pričaš? M: A? Ma ljubavi ja volim tebe da slušam, nastavi... (hah, daj brže samo hodaj)
Rečenica koju često upotrebljava moj otac kad me zovne i kaže mi da mu nešto potražim, a ja samo zraknem okom i kažem da nema. Onda on upotrebi ovu rečenicu i ja odma skočim i nađem tu stvar i kažem da ima.
Tata : Ajde sine potraži u kući onu dizalicu što mi je drug posudio. Ja:(posle 10 sekundi) nema sve sam pretražio, Tata: Ako ti sad dođem kući i nađem je kukala ti majka. Ja: Evo je ima ima.
Rekao ti je, i uvek će ti i dalje postavljati ovo retoričko pitanje pre nego što krene da priča nastavak uglavnom nestvarnog događaja koje je sam prošao i preživeo.
- E hajde ovde da kopamo za bunar, aparat kaže da ovde ima vode. - Ćut' tu balavac, bacaj to sokoćalo, ja ću ti kažem gde da kopaš, jer ne znam dal' sam vam nekad pričao ja sam bio zadužen tokom rata da tražim vodu, samo stanem nogom osetim, kažem kopaj ovde, odma izvire ko' Nijagara.
Pesnici su ljudi posebnog kova. Njihova logika ne ide baš ruku pod ruku sa logikom normalnog sveta te stoga ostaju neshvaćeni od strane okoline u kojoj žive. Tako je i ušlo u izreku da kada je nešto teško shvatljivo bude okarekterisano kao delo pesnika. Izreku "Šta je pesnik hteo da kaže?" često koriste i prosvetni radnici kada učenici odgovaraju nejasno. Ipak, iako neshvaćeni, pesnici i dalje pišu.
