Ali bukvalno i metaforički!
Mali si, dijete, srećan, razdragan, nemaš brige i to što su ti roditelji zabrinuti ne kapiraš. Pretvaraš i to u igru. Imaš sve što ti je potrebno za jedno skromno i srećno djetinjstvo. Otac ti često umoran dolazi u nekoj, za tebe, čudnoj odjeći. Maskirna uniforma, na naftu i na ulje od puške se osjeća, ostane ti taj miris urezan za sva vremena. Krvave oči, ali i dalje pune nade. Igra se sa tobom, ti srećan. Uveče često čuješ neke sitne prepirke i planove među tvojim roditeljima ali ti i dalje ne kapiraš o čemu se radi. Zašto bi se i trudio da skapiraš? Dijete si, bezbrižan. Tako prolaze dani, mjeseci, godine.
Onda počeli su dolaziti dani neki čudni. Jako čudni. Majka je uspaničena, često prati dnevnik, što obično ne radi, ali opet kada te pogleda onda je srećna. Valjda neće da te prepadne. Kapiraš, već si malo odrastao, da krije uplašeno lice od tebe. Nešto nije u redu. Nema ni tate, ne dolazi, ne igra se sa tobom. Još čudnije je ti je što te noću a i danju počnu buditi neki čudni zvukovi. Neke čudne sirene, zauvija nešto čudno, jako čudno. Onda počnu i neke eksplozije. Ostanu neki zvukovi urezani za sva vremena.
Dođe jutro, majka te umirujućim glasom budi, kaže da morate ići na selo. Čudno ti jer ste inače išli svi skupa. Sada tate nema. Ali zašto? Odeš, kapiraš da nešto nije u redu ali ipak kroz igru sve bude bolje. Napraviš neki srećniji svijet, onakav kakav ti želiš. Smjestiš u njega sve ono što voliš.
Prođe sve. Vraćaš se svojoj, al opet ne svojoj, kući. Tamo dočekaš nekoga koga nisi dugo vidio. Miris baruta, nafte, ulja, znoja - miris uniforme.. grli te, ti srećan. Neki mirisi ostanu urezani za sva vremena.
Selite se, opet. Odrastao si sad još malo više. Pa zar imamo toliko kuća? Volio bi i ti kao tvoj tata da imaš pa da možeš da šetaš iz jedne u drugu.
Doseliste se. Prostrana kuća, fino naselje, djece ima.. to je važno. Sviđa ti se.
Majka sada ide na neki posao, nije ti jasno zašto sada i ona ide. Otac te čuva a onda popodne i on ide. Ostaješ sam, igraš se, srećan si..
Nekoliko godina tako. Odrasteš ali i dalje ne kapiraš čemu nervoza i prepirke. Čemu planovi, čuješ i za neke štednje. Zašto štedite kad imamo sve, kuću, veliku eej! Nema veze, srećan si..
Ideš u školu. Kući te uče da poštuješ svakoga, da učiš i da se trudiš jer bez znanja si niko i ništa. Da voliš i pomažeš, ne udaraš prvi ali ako krene neko na tebe i na tvog druga - brani! Ne mrzi nikoga, samo se odalji..
Uspješan si, donosiš petice, dobijaš pohvale ali nagrade malo rijeđe. Milo ti je kad te časte ali opet rijetko je to. Ali i kad te časte, minimalno je. Bude ti malo krivo ali ti i dalje nastavljaš da učiš, da se trudiš da težiš ka svojim željama.
Prolaze godine. Dobio si i brata, malo stvorenje koje sad vole više od tebe čini ti se. Samo li je on u centru pažnje.. ali neka, voliš ga i ti više od njih. Igraš se koliko je on u mogućnosti da se, jelte, igra s tobom. Smiješ se, srećan si. Još si dijete, nemaš razloga za brigu.
Roditelji rade, ti provodiš vrijeme sa jednim, sada malo i većim stvorenjem koje ti polomi sve što napraviš i počupa te svaki put ali ti ga voliš. Ne možeš da se naljutiš na njega, jednostavno i zadnju koru ljeba sa njim bi podijelio.
Godine prolaze, završavaš osnovnu. Otac vrši neke fizičke pripreme, svako malo trči, radi, sprema se. Već si odrastao da skapiraš neke stvari. Sprema se za misiju. Vojska jebote. Dobro, ide u misiju, vratiće se misliš se. Mora da je po službenoj dužnosti, ništa strašno.
I stvarno, prođe i to, vratio se, opet ste svi na okupu, srećni majku mu jebem.
Prođoše i godine. U srednjoj si, odrastao si, magarčina velika više. Sad kad premotaš film sve kapiraš. Kapiraš i zašto su pravili planove, zašto se štedilo, zašto se selilo. Skapiraš da niste imali kuće pa šetali. Skapiraš da si jebeni podstanar. Skapiraš zašto nisi dobio nagrade za petice. Skapiraš i zašto su sirene zavijale, zašto su pucale bombe i zašto je toliko odsutan bio i koga je branio. Skapiraš zašto je išao u misiju i zašto od tolikih para je malo ostalo, skoro ništa. Skapiraš i zašto tri puta ispušiš na podjeli za stanove. Skapiraš koliko je težak vojnički ljeb!
I kad sve to skapiraš i osjetiš i sam u kakvoj si situaciji onda im zahvališ na svim onim rijetkim nagradama i zahvališ na svemu što su ti omogućili u takvim situacijama jer te je to naučilo da ne pada sve sa neba. Naučilo te je da je kukavički odustati kad je najteže! Naučilo da se moraš potruditi za sve što želiš i ako jako vjeruješ ostvariće se! Jebeno shvatiš da te boli kurčina za sve one koji odlaze iz tvog života, da oni koji vrijede ostaće u njemu, ne nerviraš se jer dosta ti je svega i sad samo zacrtaš sebi cilj i bude ti svejedno za ostalo!
Dokurčilo.
Brišite ako treba, radite što oćete, svejedno mi je, ja sam morao napisati.
