Али буквално и метафорички!
Мали си, дијете, срећан, раздраган, немаш бриге и то што су ти родитељи забринути не капираш. Претвараш и то у игру. Имаш све што ти је потребно за једно скромно и срећно дјетињство. Отац ти често уморан долази у некој, за тебе, чудној одјећи. Маскирна униформа, на нафту и на уље од пушке се осјећа, остане ти тај мирис урезан за сва времена. Крваве очи, али и даље пуне наде. Игра се са тобом, ти срећан. Увече често чујеш неке ситне препирке и планове међу твојим родитељима али ти и даље не капираш о чему се ради. Зашто би се и трудио да скапираш? Дијете си, безбрижан. Тако пролазе дани, мјесеци, године.
Онда почели су долазити дани неки чудни. Јако чудни. Мајка је успаничена, често прати дневник, што обично не ради, али опет када те погледа онда је срећна. Ваљда неће да те препадне. Капираш, већ си мало одрастао, да крије уплашено лице од тебе. Нешто није у реду. Нема ни тате, не долази, не игра се са тобом. Још чудније је ти је што те ноћу а и дању почну будити неки чудни звукови. Неке чудне сирене, заувија нешто чудно, јако чудно. Онда почну и неке експлозије. Остану неки звукови урезани за сва времена.
Дође јутро, мајка те умирујућим гласом буди, каже да морате ићи на село. Чудно ти јер сте иначе ишли сви скупа. Сада тате нема. Али зашто? Одеш, капираш да нешто није у реду али ипак кроз игру све буде боље. Направиш неки срећнији свијет, онакав какав ти желиш. Смјестиш у њега све оно што волиш.
Прође све. Враћаш се својој, ал опет не својој, кући. Тамо дочекаш некога кога ниси дуго видио. Мирис барута, нафте, уља, зноја - мирис униформе.. грли те, ти срећан. Неки мириси остану урезани за сва времена.
Селите се, опет. Одрастао си сад још мало више. Па зар имамо толико кућа? Волио би и ти као твој тата да имаш па да можеш да шеташ из једне у другу.
Доселисте се. Пространа кућа, фино насеље, дјеце има.. то је важно. Свиђа ти се.
Мајка сада иде на неки посао, није ти јасно зашто сада и она иде. Отац те чува а онда поподне и он иде. Остајеш сам, играш се, срећан си..
Неколико година тако. Одрастеш али и даље не капираш чему нервоза и препирке. Чему планови, чујеш и за неке штедње. Зашто штедите кад имамо све, кућу, велику ееј! Нема везе, срећан си..
Идеш у школу. Кући те уче да поштујеш свакога, да учиш и да се трудиш јер без знања си нико и ништа. Да волиш и помажеш, не удараш први али ако крене неко на тебе и на твог друга - брани! Не мрзи никога, само се одаљи..
Успјешан си, доносиш петице, добијаш похвале али награде мало ријеђе. Мило ти је кад те часте али опет ријетко је то. Али и кад те часте, минимално је. Буде ти мало криво али ти и даље настављаш да учиш, да се трудиш да тежиш ка својим жељама.
Пролазе године. Добио си и брата, мало створење које сад воле више од тебе чини ти се. Само ли је он у центру пажње.. али нека, волиш га и ти више од њих. Играш се колико је он у могућности да се, јелте, игра с тобом. Смијеш се, срећан си. Још си дијете, немаш разлога за бригу.
Родитељи раде, ти проводиш вријеме са једним, сада мало и већим створењем које ти поломи све што направиш и почупа те сваки пут али ти га волиш. Не можеш да се наљутиш на њега, једноставно и задњу кору љеба са њим би подијелио.
Године пролазе, завршаваш основну. Отац врши неке физичке припреме, свако мало трчи, ради, спрема се. Већ си одрастао да скапираш неке ствари. Спрема се за мисију. Војска јеботе. Добро, иде у мисију, вратиће се мислиш се. Мора да је по службеној дужности, ништа страшно.
И стварно, прође и то, вратио се, опет сте сви на окупу, срећни мајку му јебем.
Прођоше и године. У средњој си, одрастао си, магарчина велика више. Сад кад премоташ филм све капираш. Капираш и зашто су правили планове, зашто се штедило, зашто се селило. Скапираш да нисте имали куће па шетали. Скапираш да си јебени подстанар. Скапираш зашто ниси добио награде за петице. Скапираш и зашто су сирене завијале, зашто су пуцале бомбе и зашто је толико одсутан био и кога је бранио. Скапираш зашто је ишао у мисију и зашто од толиких пара је мало остало, скоро ништа. Скапираш и зашто три пута испушиш на подјели за станове. Скапираш колико је тежак војнички љеб!
И кад све то скапираш и осјетиш и сам у каквој си ситуацији онда им захвалиш на свим оним ријетким наградама и захвалиш на свему што су ти омогућили у таквим ситуацијама јер те је то научило да не пада све са неба. Научило те је да је кукавички одустати кад је најтеже! Научило да се мораш потрудити за све што желиш и ако јако вјерујеш оствариће се! Јебено схватиш да те боли курчина за све оне који одлазе из твог живота, да они који вриједе остаће у њему, не нервираш се јер доста ти је свега и сад само зацрташ себи циљ и буде ти свеједно за остало!
Докурчило.
Бришите ако треба, радите што оћете, свеједно ми је, ја сам морао написати.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Podržavam :) +
Plus na poruku, odlična, ali mnogo predugačko. Bilo bi efektnije da se nisi raspisao, a i više bi ljudi pročitalo.
Plus.
Hvala na podršci.
Raspisao sam se jer mi je tako naišlo, sve što sam htio odmah sam i napisao. A to što je manje ili više ljudi pročitalo.. ne mogu ja tu ništa, onaj koga je zanimalo i ko je imao vremena pročitao je, ko nije - da smo zdravo.
Може, све је речено изнад. +