Naslađivanje na prirodne nepogode, koje pogađaju zemlje učesnice u bombardovanju 1999. godine.
Spiker: "U američkoj državi Kalifornija oluja je zatrpala blatom kuće i automobile, odsekla pojedine saobraćajnice, a vozači i kućevlasnici spasavani su čamcima i kanuima. Kroz neke krajeve prošlo je čak pet različitih oluja."
Gledalac: "Tako im i treba kad su nas bombardovali."
"Stvar" koja se koristi sa razvaljivanje stražnjice onima koji poseduju velike količine nafte i drugih sirovina neophodnih za funkcionisanje privrede.
Izrazito eksplozivna, smrtonosna, može da leti ultrasoničnim brzinama, plovi morima....
Po nekim razmatranjima može se uporediti sa blatom ili sličnim materijalom, zbog primene kod "mazanja očiju" širokim narodnim masama.
Mogućnost izazivanja zemljotresa i cunamija još uvek nije dokazana.
Blara je zapravo bara sa ogromnom količinom blata u sebi, u koju kada zgaziš ostane ti u njoj pola cipele, a ako ne reaguješ brzo i odmah izvučeš nogu možeš ostati bez cipele. Elem, najveći problem sa blarama se ogleda u tome što su vešto skrivene u ravni terena po kojem hodaš i u istoj su ravni sa njim, takođe zajeb je i u tome što se nekako pojave ispod tvojih nogu onda kada to najmanje očekuješ. Npr. leto je i kiša je padala pre nekoliko sati i svi su već zaboravili da je uopšte padala, pa tako i ne pomišljaš da možeš upasti u blaru u sred leta na 50 stepeni.
Najveća verovatnoća da ugaziš u blaru je kada pođeš maksimalno skockan/a u grad i očekuješ da ćeš videti ribu/tipa sa kojom/im već neko vreme očijukaš i bitno ti je da izgledaš lepo i onda umesto da tako i izgledaš - ugazićeš u blaru i izgledati potpuno kretenski kao da si upravo sišao/la sa neke planine na kojoj si čuvao/la ovce sa pola tone sasušenog blata na obući koju nema teoretske šanse da skineš bez četke, sunđera, sredstva za ribanje. Ako i pokušaš da skineš samo ćeš napraviti još veći jad i nekako uspeti i ruke da zabrcaš sa tim blatom tako da jedino što ti preostaje je da ublariš i drugu nogu - bar da ne narušavaš simetriju svog pažljivo odabranog outfit-a za to veče.
vidim da su definicije o klikerima postale popularne pa evo jedne:
troka je igra klikerima kada se nacrta trougao na utabanoj zemlji, i svaki igrač postavi svoj kliker koji je zalog iliti čip za igru i to do tri igrača- klikeri se stavljaju na uglove trougla, a preko tri izmeđju svaka dva klikera.
odredi se proizvoljno rastojanje odakle se "baca" i ko bude najbliži počinje igru...
pre početka se odredi ima li piš pre troke ili nema ( piš pre troke je kada možeš da eliminišeš protivničkog igrača ili više njih gađanjem njihovog klikera iako ni jedan kliker sa troke nije "skinut")
ako nema piš pre troke mora se prvo skinuti makar jedan kliker da bi mogao neki igrač da se pišne... tj izbaci iz igre.
što se tice skidanja tj gađanja klikera na troki , mora se tako gađati da kliker kojim je gađano, zatim kliker koji se gađa ne završe na liniji ili unutar trougla jer ako se to desi to znaci da si se "usrao", čak i ako postoji odbitak, tj kliker koji si gađao ne završi u trouglu, ali pri odskoku zakači neki kliker koji je na troki i to znači da si se "usrao...
kada igrač biva pišnut... tj eliminisan, predaje onom igraču koji ga je pišnuo sve klikere koje je u toj rundi skinuo sa troke...
partija se završava kada na troki više nema klikera ili kada je pišnut i pretposlednji igrač, tj kad samo jedan igrač ostane u igri...
Angažovati se celim svojim bićem da nekome učiniš uslugu, da nešto uradiš za tu osobu, bez razmišljanja da li će ti se to obiti o tintaru kasnije.
- Momci, možete li da me pogurate, neće da upali na ovu zimoću?
- Uff, ja ne mogu, žurim na bus
- Blato je, ne mogu ja...
- (naivčina u društvu) Evo ja ću komšija...
- Hoćeš moći sam da guraš?
- Ma nemate brige
(Nakon preguranih kilometar i po, i zduše u nosu, auto se pali, dodaje gas i prska klinca blatom od glave do pete)
- Komšija, jel' možete samo da me odvezete do kuće, bole me noge od guranja
- E mali, ne mogu, vidi se kako si blatnjav. Isprljaćeš mi presvlake (vruuum)
Ludnica. Razvratne, krvave orgije uz usko zbližavanje sa hemijom i hortikulturom. Kućna žurka na koju nisi trebao da ideš. Mesto gde se ne zna ko pije, a ko plaća. Ustvari, znaš da ti ne plaćaš, a piješ. Sa žurke si ispraćen kao da ideš u večna lovišta.
Film se prekida negde oko keca. Šta je do tad bilo, bilo je. Da li si se posle toga spanđao sa brkatom nakazom u pocepanom, kevinom miniću iz ćoška, da li si joj gurao svoj jezik na mesto gde bi trebao da joj bude sekutić, da li si jebao ili si jeban, sad nije bitno. Šta si pio ne znaš. Beše nešto zanimljive boje. Neka domaća, pravljena s ljubavlju. Beše tu i travar sa Gledićkih planina koje je doneo nekog Gedžu. Lekovita biljka. Zdravlje pre svega. Od njega mesec dana namiguješ izblajhanoj skangrbi sa drvenom nogom, iz šalterske službe na faksu. Ali, sad je došlo vreme da se dovučeš gajbi.
Svanulo je. Pali se autopilot-alkos se vraća kući. Kola nemaš, a i da imaš, verovatno bi ih parkirao na prvoj banderi, eventualno drugoj. Na taksi ni ne pomišljaš. Koristiš prevozno sredstvo tipa noge. Gegaš se kao pingvin koji je celu noć taslačio vlažnu pingvinicu. Vodiš konverzaciju sa dva nepoznata lika oko tebe, i čudiš se što te ljudi gledaju kao pomahnitalog paraplegičara na dopu.
Šiba te hladan vazduh, polako dolaziš sebi, a i gajbi. Fatamorgane polako nestaju. Samo je jedan nepoznati lik tu. U daljini ti Dača, koji se pomirio sa Natašom, namiguje, u fazonu to-kralju-lud-si-za-medalju. Ulaziš u gajbu. Skidaš sve sa sebe, jer te je neka budala gađala blatom i povraćkom. Jebaćeš mu majku kad saznaš ko je. Izbacuješ sve iz sebe na sred hodnika. Smučilo ti se sve. Gledaš pod nogama nepoznati potočić u sobi, koji sinoć nije bio tu.
Ležeš u krevet. Sanjaš Mr. Propera i Mr. Muskola kako su došli da ti pospreme stan, ali su umesto toga, kada su videli količinu sranja, nabili bacač plamena i nagaznu minu sebi u rč i progutali kašikaru, za svaki slučaj. Moliš se Bogu da budu tu kada ustaneš.
Guča je jedna prelepa , mirna varoš koja se nalazi u Dragačevu (nedaleko od Čačka).
Populacija, oko 1500 stanovnika u samom naselju.
E, problem je u tome što je jedna kulturna manifestacija ''Sabor Trubača'' iz 60ih pretvoren u običan nekulturni ''seljački vašar''.
Sabor trubača = okupljanje trubača
Kada su se prostaci i seljačine latili vlasti nakon 80ih, pošto ni za vreme tog crnog komunizma nije mogao da radi baš ko šta hoće, došle su vesele devedesete kada je Sabor Trubača počeo da se pretvara u:
"Šund, kič, posunovraćen zdrav razum, neukus svake vrste, slepljen i zalepljen etničkim, etičkim i moralnim blatom moderne Srbije i sve umiveno zastrašujućim, odvratnim skičanjem i vrištanjem pleh-muzike (koja, uzgred, sa muzikom nema ama baš nikakve veze), ponovo počinje u Guči! Ali, koga zapravo ''muzika'' uopšte i interesuje? Ako želite da zaboravite bar na momenat raspadanje države Srbije, nezaposlenost, neobrazovanost, kriminal, ubistva, silovanja, korupciju, katastrofalnu političku, ekonomsku, socijalnu, kulturnu i svaku drugu tragediju Srbije, idite u Guču. Prepustite se sedativnom dejstvu alkohola i ostalih droga, žderite mladu prasetinu i jagnjetinu, podajte se sveopštem alkoholnom (i svakom drugom) ludilu i tragičnoj neadekvatnosti, i to će vam onemogućiti funkcionisanje mozga bar mesec dana. Ako ne i duže? Srbiji nefunkcionisanje zadriglih mozgova, okupanih u alkoholu, treba najviše. Samo zato naša vladajuća politička koalicija i podržava ovaj skup zatupljenih prostaka, alkoholičara i ludaka koji se deru i vrište u magli alkoholnog trovanja, praćeni skičećim, vrištećim užasom pleh muzike. To je inače naša srpska ''agonija i ekstaza'', naš kulturni ''brend'' koji mi nudimo ostatku Evrope i sveta. Uživajte! A od Guče do Guče, rokajte bensedine, jeftin polu-otrovan alkohol i ako imate para i neke teže droge. Gledajte da zakucate što više eksera u vas mozak. Tako ćete lakše podneti realnost i omogućiti političkoj koaliciji na vlasti da na vlasti ostane ZAUVEK."
Napisao V. Š.
Irititantnost od pojave i lika koji nema svoje mišljenje u repertoaru psovki i pretnji upućenih podređenom licu nego samo ponavlja rečenicu ili deo rečenice druge osobe koja pretnju izgovara.
Obično se javlja u vidu jednog od roditelja mada je poznato da se i siledžijski satrapi služe ovom metodom.
- Pa ti dete nisi normalno, ali stvarno. Kako ćeš gađati profesora logaritamskim tablicama, ima bre dva meseca da ne izađeš napolje.
- Dva meseca!
- I samo da te vidim još jednom na onom kompjuteru, mrš u sobu!
- U sobu!
- Čekaj! Vraćaj se ovamo! Mrš po hleb, dopuni kredit. Kuksur da si vratio.
- Dopuni kredit! Kusur vrati!
Mislim da je dopunjen da ne može više.
- Meni kažeš?
- Meni kažeš?
................
- Čujem hvališ se da nećeš više da kupuješ ciglu od nas.
- Je l' nećeš?
- I da si rek'o da si čuo da ne znam jebati.
- Ne zna jebati Džafer Bembara...
- I da si čuo da mi je kurac mali.
- Džaferu da je mali kurac?!
- Dobro bre Pujdo šta ponavljaš za mnom...k'o konj!
Budiš se premoren.
Osećaš ustajali bolnički vazduh obilato obogaćen smradom iz toaleta. Brže-bolje zarivaš lice u jastuk i miris Lenora te vraća u tvoj lepi život.
To je samo za trenutak dok se ne zapitaš ko je još pretek'o.
Onaj lik što je jaukao, onih nekoliko žućkastih staraca čija su vremešna deca sita reanimacija, zamena zapušenih katetera, guranja napuklih kolica i ostalih vesnika bliske smrti.
Jedino jedro i zdravo su bili rekreativci sa otečenim skočnim zglobovima kojima su društvo pravili ortaci sa utrnulom facama i razrogačenim očima. Verovatno im je to prvi kontakt sa raskršćem zvanim Urgentni centar.
Proučavao si medicinsko osoblje i tražio znake zdravlja i živosti na njima. Nisi ni ti naivan, empatiju nisi očekivao...Neke sestre su bile utegnute pa ti je bilo lepše, neke otromboljene ali su sve imale identične folirantske maske kojima su se zaklanjale od pogleda.
Zarekao si se da nećeš ni da pipneš alkohol kad sedneš za volan jer si video...i svojski se potrudio da odagnaš te slike iz glave.
Javlja ti se prizor bose lelujave žene u kupaćem kostimu koja je ogrnuta belim čaršavom. Telo joj je prekriveno peskom i blatom. Pramenovi kose su se pretvorili u mišje repove. Svaki put kad je poskočila sa kolica i krenula niz hodnik, sestre su je uzimale pod ruku, vraćale i uvek isto:
-Sa kim ste došli?
-Sa krevetom.
-Dobro, idemo do kreveta i nemojte više ustajati.
Pretek'o si: na raskršu si ubacio u rikverc i eno te kako člavrljaš sa ženom dok ispijate juratnju kafu.Prebiraš po lekarskim izveštajima i urolani skenerski snimak svoje glavudže uredno stežeš gumicom za kosu.
Daleko iza tebe ostaju žuti starci i lelujava blatnjava žena.
Ubacuješ u prvu, stavljaš ključeve od auta u džep, u dva koraka si na izlaznim vratima i opominješ ženu da pogasi sva svetla.
Zaključavaš vrata svoje kuće...iz prve si ubacio u treću jer samo tako možeš da obaviš sve planirano.
I tada čuješ šapat jednog od žutih staraca:
-Gde žuriš?
Reč koja se koristi za sneg, grad i pljusak, ali nijedna od nepogoda koje sam naveo nije pravi kijamet.
Deca uživaju u snegu, grad i pljusak ne traju duže od 15-ak minuta.
Pravi kijamet je prisutan tokom jeseni u velikim gradovima i traje danima, čini gradjane da se osećaju kao govna.
Kiša, nošena jakim vetrom, neprestano pada različitog inteziteta (od pljuckanja magle do slabijeg pljuska), blato i lišće koji su prisutni svuda po ulicama kaljaju gradjanima nogavice pantalona, sive fasade zgrada dostižu klimaks sivoće, autobusi su prljavi kao da su prošli kroz odzak. Temperatura je ispod 10 stepeni, ali nikad ispod nule.
U ovakvim prilikama kišobran je neupotrebljiv, kolko god ga nabili uz lobanju, jer vetar uvek nadje način da vas pokvasi. Isto je i sa blatom kolko god se trudili da hodate što gracilnije i pažljivije ono će se naći na vašim nogavicama.
