Јутарње буђење; тело се само облачи и умива, мислима сам у Уганди коју сам јуче гледао у неком документарцу на ТВ; чини ми се да гледам у животиње у близини Викторија језера док се приближавам аутобуској станци на којој је најмање 40 људи.

Посао; рутински покрети екстремитета и говорног апарата, вика, дрека&нервоза ме интересује ко Светислава Гонцића у филму "Октоберфест".

Повратак кући; исти досадни укућани. Салве глупих питања и обавештења шта сам све пропустио да урадим. Гледам кроз њих, скоро да их и не чујем. Ја једноставно нисам ту.

Кончно, окупљање са припадницима своје врсте.
Састајемо се, констатујемо да смо преживели још један дан без краја, отварамо флаше пуне анестезије за душу и колективно искључујемо своје аутопилоте...
Хвала им што постоје.

*sudar telima*
Pazi bre momak kuda ideš...
Pusti ga vidiš da gleda tiket, na autopilotu je.

-Ćale: Kako si ti uopšte stigo sinoć kući, puzao si od hodnika do sobe, a ispred sobe si digo nogu ko ker da pišaš i sav si se ispišo!
-Sin: Ma Zoki me dopratio do kuće...
-Ć: E bre taj vam svima dođe ko autopilot, samo vas voda kući posle pijanki, je l' jebe taj Zoki ikad išta?

Jebeno dobar osećaj.

Godina 5, mesec 11, dan 322.

Budim se.

Udaram rukom isti telefon koji me je probudio, ljubim svoju istu ženu, i počinjem da umivam svoje isto lice i brijem svoju istu bradu kao po komandi.

Obuvam svoje iste patike koje sam kupio od prvih para koje sam zaradio, iste farmerke i istu jaknu.
Kroz ista vrata od kuće izlazim, i spuštam se kroz istu ulicu do one iste autobuske stanice, gde već godinama čekaju autobus isti ljudi. Rekao bih da mogu da prebrojim umorne bore na licima na njima, ali neću da im stajem na muku.

Staje isti autobus, gde te vozač pozdravlja dizanjem ruke, jer te svako jutro tu vidi, hteo bi da mu ubijem vreme tako što ću malo da popričam sa njim, ali zabranjen razgovor, pa ostatak puta provodimo ćuteći.

Provlačim karticu na kapiji firme, čuvari me pozdravljaju, monotoniju razbija to što ih ima šestoro pa se menjaju svaki dan, unapred znam ko kad dolazi od njih...
Predvidljivo jebi ga.

Radim.

Iste face, iste fore, isti posao, danas ću da popunim svoju kvotu hemoterapije pa ću doručkovati isti sendvič koji sam sebi spremam. Dva parčeta hleba, salama i kečap, da jedem nešto drugo bilo bi neobično.

Vraćam se kući kad veliki sat koji mi kuca nad glavom označi isto vreme za fajront kao i svaki dan, da mu barem crknu baterije mamu mu jebem pa da razbijem monotoniju,
al jok, ne da se.

Kući sam.
Žena se iz petnih žila potrudila da i ovaj dan prođe kako treba, sa drugačijim ručkom nego juče, i drugačijom pričom.
Barem nešto jebi ga.

Uključujem tv, gledam iste emisije ko juče, iste Mitbasterse kao pre neku godinu, i isti dnevnik koji ništa novo nije rekao od kad znam za sebe.
Izgleda da je pokojni Zoran Radmilović bio u pravu.

Dan ću da završim tako što ću nahraniti iste ribice, pročitati svoju omiljenu knjigu po stoti put jer nemam para da kupim novu, i leći u svoj isti krevet iz kog sam ustao jutros...

Letim. Ako poletim u visine, poleteo sam a ako ne sleteću na obližnji aerodrom i ugasiću motore, a čak i i tad da me vidite da slećem pošaljite vatrogasce za svaki slučaj.

Jedva čekam sledeći dan....... U usta ga jebem........

- Odem na work and travel, uzmem pare pa kupim bitkoine. Kad skoči cena, prodam ih, kupim dva stana u NS-u, izdajem studentima i ne moram ceo život ništa da radim.
- Slušaš li ti ovog šta priča matori?
- A? Ma jok brate, taj kad razveže, ja uključim autopilota.