Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?
https://www.youtube.com/watch?v=RPYIfrL5pxU
Najpoželjnija klijentela svake turističke destinacije, a pogotovo onih u kojima ljudi žive na ivici siromaštva.
Ako imaš višak para koji nameravaš da potrošiš na godišnji odmor u nekoj egzotičnoj zemlji, hoteli, restorani, diskoteke i drugi ugostiteljski objekti ti garantuju ljubaznost, profesionalnost, zadovoljstvo uslugom i dobar provod. Ali..
Naime, marketing, lobiranje i foto-šop su pustili korene u svim delovima sveta. Tako, na primer, Brazil u prvi plan gura karneval u Riu, predivne plaže, dobar fudbal, lepe hotele i naravno preplanule Brazilke, Egipat reklamira more i spomenike, Kenija safari, a svim tim zemljama je zajednička gostoljubivost lokalnog stanovništva.
Niko ti neće pomenuti da u Kairu ne smeš da se krećeš gde poželiš, pa tako čak ne smeš ni da predješ na drugu stranu pojedinih ulica (setite se dvojice Nemaca koji su pre par godina nestali, a navodno su bili pojedeni..), u Africi možeš da dobiješ 1001. zarazu opasnu po život, a u Riu, Buenos Airesu, Istanbulu, Meksiko City-ju...Te lokalni, siromašni žitelji jedva čekaju kako bi te opljačkali, prisilili na prostituciju, prodali u belo roblje, ili jednostavno ubili jer im se ne dopadaš.
Toga nema u reklamama i brošurama, ali će ti to objasniti turistički vodiči i osoblje hotela, a ubrzo ćeš i sam shvatiti da tamo postoje gladni ljudi spremni na bilo šta, a glad ne jebe živu silu.
Dobro razmisli gde ćeš na letovanje.
legalno narkotičko sredstvo, koje izaziva halucinacije u vidu cveća, proleća u sred zime, čudesnih boja, opojnih mirisa...
- Ah, Marija, kakvo ovo cveće divno miriše pored roštilja.
- Ma, to je džemper mog muža, opran je novim Bonux deterdžentom, sa novim sasušenim ljuspicama ljiljana i narcisa!
*
- Jaoj, kako je meko i plavo, jel novo?
- Nije, oprano je novim Perwolom! (vadi ga iz torbe)
- Ah, kako ima miris Mont Everesta!
- Dodate su grudvice snega!*
- Dobro jutro, mila!
- Ah, bako, sta to tako lepo miriše.
- Novi Duel. Vodi te svet prepun cveća, začaranih izvora i vilinih konjica. I zvezde sa neba padaju u potoke, a kamenje sija kao dijamant.
*
- Aaaaaaa, pocepala sam omiljenu košulju mog muža
Iskače devojka u ružičastom:
- Ništa ne brinite, tu je novi Vanish. Vasa kosulja ce ponovo biti bela i čitava. I neprestano ćete videti boje duge oko sebe, što će da vas mame*
I za kraj vic: Šta kaže Seka Sabljić narko dileru?
- Kako je tvoje belo čisto belo?
Uvek prvo strada.
Keva - Koje ćemo prse da zkoljemo za slavu?
Ćale - Ono belo sa crnim repom.
Keva - Što bas njega vidi ga kako je lep,najbolje napreduje...
Ćale - A šta bi ti da ispečemo nekog žgoljavka,ima bre da me tovare dok sam živ.
Ljaljan zadužen za maloletnu delikvenciju. Nešto kao speksi samo sa jako širom primenom. Trgovina belim robljem, silovanje, krađa a i gudra mu nije strana, sa ciljem da decu vrati u školske klupe gde i pripadaju.
- Izvadi više te pljuge ko brašno da vadiš iz džepa, gleda nas onaj lik, mislim da je spektor!
- Gleda nas jer smo Bugari, a Bugari su govna i niko ih ne voli. Evo, pali!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Šta radite vas troje tu, a?
- Ništa gospodine samo uzimamo broj od ove lepe devojke, jedan naš drug se nadojio na nju...
- A da je ne lobirate da snima porniće a? Da budete seksi barbari?! Majku li vam jebem ja, polazi u stanicu!
Definicija je napisana za takmičenje Tvoja definicija zvuči poznato.
Univerzalan izraz za batine, seksualni odnos, prevaru, generalni narkomanski sleng.
-Oćeš sad da te obaždarim?!
-Uhapsili me juče, obaždarili me u stanici...
-Devojko, jel znaš kako ću da te obaždarim večeras?
-Nestala mi cela plata, obaždarila me bivša za sve pare...
-Doneo Šiki neko belo, ima da se obaždarimo večeras.
Sufiks koji kada dodamo na neku reč uzrokuje da se osetimo kao da smo u drevnim vremenima.
A: Stevane, hoćemo li na spavanije večeri ove?
B: Vreme je, ali kakvo je ovo belo otelotvorenije na mom jastuku?
A: To je Miloševo izdrkanije, nije stigao da izvrši o zavesu obrisanije.
B: Miloše! Znači ja da spavam na svršenije tvojego?!
C: Tako se zadesilo. Ne zameri mladosti mojoj.
Pripadnici verske sekte nastale krajem devedesetih godina proslog veka, cija se vrlo ortodoksna religija sastoji od secanja i prisecanja, ciji je vrhovni i neprikosnoveni bog doticni bravar iz Zagorja, rituali im se sastoje od delovanja po, uglavnom, internetu, agresivnog vokabulara, ciji ocenas pocinje sa JEBEM LI VAM MAJKU SRPSKU, HRVATSKU, MUSLIMANSKU(u zavisnosti od pripadnosti biraju se naslovi ostale dve nacije), ciji hramovi pocivaju ispod simbola zabljeg oblika, prikucanog cvrsto na plavo-belo-crvenu trobojku, koji bi se fizicki, ali ipak cesce verbalnim mantrama tipa DOK JE BILO JUGE SVE JE BILO BOLJE, obracunavali s neistomisljenicima do potpunog istrebljenje, koji jedva cekaju dobiti unucad da im pricaju o "zlatnim vremenima" kada se putovalo po farmerke u Trst, dete moje!, a spavati si mogao pored bilo koje crne rupe u bilo kojem delu zemlje bez bojazni da ce te neko ubiti. Sekta je utopijsko retroaktivnog tipa sto znaci da slave prosla a ne cekaju niti zele da rade na buducim vremenima. Jedina nepoznanica u svemu je kako je moguce da njihov broj cine najvecim delom ljudi koji su pocetkom devedesetih proslog veka svi redom glasali za osamostaljenje svojih republika naustrb njihovog kulta-Jugoslavije?
Da. Baš tako. Nisam ti ja iz te škole. Iz Pačije škole. Jebiga. Krenuo sam na fakultet. Zimski semestar.
Prvi dani raspusta su izmenili tok nenadanim potezima pa su neočekivano brzo postali oni koji su se približili kraju. Na tom kraju postojala je samo jedna istina; sad već nije ni bitno. Osećam kao da sam u središtu snežnog uragana koji me baca iz sjaja u očaj i nazad a potom ostavi u kanalu sudbine sve dok me ta ista ne osvesti i kaže "Hej. Ustaj, jutro je!". Ma kakvo crno jutro?! Smrz'o sam se kao pička.
Sneg je još uvek padao, pada celo jutro i već preti da pređe u vanrednu situaciju. Zavejane staze, gradske avenije, seoska domaćinstva, krošnje drveća: slika Srbije koja je obišla Balkansko poluostrvo. Naizgled, to je bila slika koja se ocrtavala i kroz moj prozor. Belo. A nakon belog, u daljini se nazire žućkasta linija koja spaja nebo i zemlju. Nebo? Takođe belo. Zima se uvukla kroz otvore na rubovima prozora, pritom donosivši onaj hladan osećaj. Znate već? Kao kad dete juri kroz smetove, sa šalom oko vrata i kapom na glavi, odjednom, propadne u dublji sneg, izgubivši i kapu i šal. Istina je tamo negde. Pa i kapa je tamo negde, zar ne?
Krenuo sam na bus, kod babe i dede. Bila je subota. Saobraćaj otežan. Kolaps. Naslonjena na metalni stub, u krajnje blesavim čizmama, kapom i telefonom u rukama nalazila se jedna devojka. Mojih godina. Nikoga nije bilo osim nas. I snega. Ubrzo sam saznao šta studira a i bus je stigao. Sneg je prestajao da pada ali ne u potpunosti; bio je tako nežan, kao i njene reči. Birala ih je, nije svašta pričala, plašila se da ne oda stav da je samo jedna "obična devojka koja studira hemiju". Razmenili smo brojeve telefona.
Sve se brzo odigralo. Stigao sam na stanicu i odlazio stepenicama. Okrenuo se ka autobusu i video nju kako gleda kroz prozor sa osmehom. Prošlo je nešto kroz mene. Drugi put kad sam pogledao više je nije bilo. Otišla je.
Posle dve nedelje smo izašli. Jeste neplanirano ali ko zna zašto je to dobro. Od tada smo zajedno. Sad smo muž i žena.
Prolazila su godišnja doba a ta zima je ostala. Taj raspust. Mnogi minuti i sati su ostali za nama. Najveća sreća se ne ogleda u tome da se doživi večnost, već trenutak. A trenutak sa njom je najlepša iluzija mog sna.
Nadam se da nisam pogrešio temu. Ne moram da se slažem sa ostalima, ne moraju moja razmišljanja da se poklapaju sa njihovima - samo ih molim da shvate. Pre ili kasnije će kod svakog ta vatra buknuti; ta ista vatra koja meni daje razlog da živim. HVALA TI, ZIMSKI RASPUSTU!
Definicija je napisana za moju ženu.
Interpretatorka narodne muzike kojoj je najjači adut dobar stas.
Kada mu se doda loš glas, prezentovan na naslovnicama najgledanijih časopisa, za budžetski suficit dotične nema zime.
♪♫ *Duge noge za igranjeeee,
vito telooo za gledanjeeee* ♫♪♫
-Hrklj, evo mala dva vajferta, bog da te vidi!
-Muzika! STOJ! Slušaj bre ćelavi perverznjaku, nisam ti ja tamo neka pevaljka, ja sam svoj glas školovala! Lepo mi daj u ruku, a ne u gaće da mi guraš!
♫♪ * Belo grlo za pevanjeeee,
samo oči za plakanjeeeee* ♪♪♪♫
