Osoba koja ode iz drage nam domovine na neko vreme u Francusku, da radi, ili, ako je mladja, ide zbog roditelja koji jure glavom bez obzira iz borbe za maglu i streme ka boljim uslovima za život. E, kada se vrati, bilo to posle mesec dana, pola godina ili 20 godina, svi je zovu Francuz. Poreklo osobe je potpuno nevažno jer su činjenice da su joj i otac i majka Srbende potpuno zanemarljive.
Jadni, kod njih je osećaj pripadnosti sveden ne na nulu, nego na minus. Ako ih kad su u Srbiji nazivaju Francuzima, kad su u Francuskoj sigurno ih zovu Srbi (ili Srbende).
Defku piše, po sajtu luta,
autor stari, kroči si puta.
Ceo dan sedi, maknuo nije,
Lukavstvo veće neg' u lije.
Domišlja, smišlja, malo i kunja,
probudi se pa opet po sajtu cunja.
Proba da piše, ne ide, stane,
svrati do četa, pozdravi jarane.
Ništa ne kuca, nijedan redak,
kad nema ideje, baš je bedak.
Plus, minus, sad sve je stalo,
nečeg se seti, al' za malo.
Taj pojam ima, napisao već neko,
nije ni loše, al pero mu meko.
Ja bih to bolje, sad se već busa,
jedva se čuje, jer čipsi kusa.
Šušti mu kesa, dok misle lete,
ostario sam pravo, a juče dete.
Prođe mi mladost ispred ekrana,
postade sajt jedina hrana.
Dosta je šale, nije ovo ni bitno,
jer stanje je ozbiljno, krajnje hitno.
Od sutra idem u pohode nove,
samo još ovo da napišem ovde.
Izaći iz minusa na računu u banci.
- Dobro je, ušao sam u dozvoljeni minus.
- Sta!?
- Dobio sam platu.
- Pa kad ćeš već jednom da izađeš iz minusa?
- Iz minusa mogu samo u snovima da izadjem!
Plaćanje sms-om.
Vi sjedite u fotelji, pošaljete sms banci i oni vam skidaju pare sa vaše kreditne kartice i plaćaju račune.
Tobože štedi vrijeme, živce, kurce-palce.
Koliko samo živaca potrošiš na dizanje kredita u toj istoj banci da pokriješ minus na Vizi, Masterkardu, Amerikenu i sličnim plastičnim sranjima, čekanje u redu za plaćanje fiksnog telefona izgleda kao veče uz Moniku Belući na Havajima.
Kad iz nekog razloga ne možeš da pristupiš internetu (crk`o komp, nemaš net, isključili ti struju...) nekoliko dana pa uhvatiš sebe kako listaš Blic ne bi li našao neku definiciju sa Vuke.
- Mirko Cvetković je izjavio da će Srbiji krenuti na bolje sad kad je izvršena rekonstrukcija vlade...
- PLAGIJAT! To je isto rekao i Milan St. Protić sedmog oktobra! Minus! Ček` samo da te vide modovi, ima odma` da te banuju iz vlade!
Najgora ocena.
- Profesorka, šta sam dobio?
- 4+
- Ma dajte, samo ovaj minus sam sjeb ovaj pogrešio, može 5, kao stimulans?
- Ne.
- Bolje da ste mi keca dali nego ovo...
- Biće i toga...Hajde na tablu.
Iz prve, bez greške.
- Kad ti kažem, prodaj to govno od skutera i kupi T-12 k'o ja, na zub pali napolju minus osamnaest, motor prede..
-------------------------------------------
- U vašim godinama je to normalno, prepisaću vam blažu terapiju, 25mg...
- MOLIM? SESTRO DODJI VAMO, GLEDAJ SAD !! OPAAA NA ZUB!!! E jebiga...
Paralelni univerzum
Sećam se osnovne škole. Sedeo sam u klupi sa devojčicom, koja je bila fina, lepa i vaspitana, dok sam ja manje više uvek bio prost i neotesan, lep svakako nisam bio, do duše muško sam i nije moje da budem lep. Ali nije to sve...
Sećam se i njenih roditelja, uglađeni, fini, školovani i imućni. Kada dodju na roditeljski ili na "otvorena vrata", sve pršti od snobizma i intelektualnosti. Dok su moji bili radnička klasa, koja je na roditeljski dolazila kada ugrabi vremena i za tu priliku obuče se u skladu sa svojim mogućnostima. Bili su moji strogi prema meni, nije da nisu ali nisam morao da plačem kada dobijem četvorku, kao moja drugarica iz klupe. Od nje su se uvek očekivale sve petice a ja kada dobijem četvorku, pa to je radost u kući bila neopisiva. Sve me je to zbunjivalo po malo. Njene sveske su bile uvijene u najskuplje uvijače, pernice i olovke uvek nove, dok sam ja zavijao sveske čime sam stigao, pernicu nisam ni imao a olovke oštrio dokle je moglo. Moji su bili srednji stalež ali sam uvek imao lovu za užinu i to poprilično za ono vreme, mogao sam glat još jedno druga da nosim na grbači što se tiče užine a opet sa druge strane moja drugarica iz klupe, je uvek od kuće donosila sendviče, pažljivo zamotane u foliju ili sa brižljivo odabranom salvetom.
Kada sam sve to sagledao tada, rekoh sebi- to je život... od nje će sigurno biti nešto, njeni imaju love, ona uči preozbiljno- sve petice! Nastavnici na čelu sa razrednom su joj predviđali vrtoglav životni uspon. A ja, od mene neće biti ništa, ja sam na nekoj drugoj planeti izgleda. Ni u čemu joj nisam ni blizu. Te sam se i pomirio sa tim, da te vrednosti koja ona poseduje ja nikada neću imati. Verovatno ću razočarati roditelje kroz život. Jednostavno nisam njen nivo, iako sedimo u istoj klupi, mi smo dva različita sveta.
A onda je došla ekskurzija u 7. razredu, Kopaonik čini mi se. Svi smo se radovali naravno, tamo se vrhunski proveli i vratili se puni utisaka. Međutim, moja druagrica je ovu ekskurziju odabrala za onu na kojoj će izgubiti nevinost. Što u prvi mah i nije ništa strašno. Strašno je, što je iste večeri nakon izgubljene nevinosti sa drugom iz našeg razreda, rešila da još malo "proširi" vidike, pa je opštila i sa dečakom iz drugog odeljenja i sve to u rasponu od par sati!? Nagađalo se kasnije, da je to bila njena uobičajena zanimacija tokom celog boravka na Kopaoniku ali to me nije zanimalo kasnije. Naravno, razredna je ubrzo saznala, drugarica joj je sve priznala, roditelji su obavešteni i svi njeni fanovi su bili razočarani. Neki među nama su se radovali što je tako izblamirana a meni je nje bilo iskreno žao. Dugo je plakala zbog sramote kojoj je bila izložena.
Roditelji su dočekali naš autobus, svako je od nas dece potrčao svojima u zagrljaj. Njeni su je dočekali hladno, sa prekoromi sa pogledom koji je značio - pričaćemo kada dođemo kući. Ja sam potrčao kevi u zagrljaj koja je bila sama (ćale je imao neka preča posla nego da čeka sina sa ekskurzije) i uvek suznih očiju kada me je dočekivala. Njeni su uzeli njenu torbu, ja svoju nisam želeo da dam kevi nego sam je sam nosio i krenusmo kućama. Pogledao sam na njih još jednom, na taj drugi svet i sa nekim olakšanjem shvatio, da... jebeš ga, ipak nisam ni ja najgori.
Nije ovo klasična definicija "paralelnog univerzuma" ali došlo mi nešto da na ovaj način to predstavim. U slučaju negativnog skora neću plakati ali moja drugarica bi danas, i u ovom slučaju, siguran sam opet zaplakala... već na prvi minus.
Seljački za "sad mu je vreme" "sad je red na to"
- Gde si? Kako si?
- Ma ništa me ne pitaj, bolesan sam
- Šta ti fali?
- Kijam, kašljem, temperatura
- Sad mu je rednja.
- Ono jes, minus ladno, nije ni čudo što sam se prehladio
Žena u autu ispred tebe po ovom kijametu.
- Brate, drži odstojanje.
- Šta ti meni bre, ja vozijo, ja terao, ja iskustvo, ja znanje, ja najbolje, ja.
- Ma, to stoji, nego, ova ispred nas nešto leluja, bolje udalji nego da izlazimo na ovaj minus zbog branika.
