Najvarljiviji osećaj koji može uhvatiti čoveka, koji se iz svog provincijskog mesta uputio u Beograd ili- što je još češće-u dijasporu, radi uhlebljenja.
Bila je to neka sumorna zima, ajde recimo devedes` i neke, kada zbog nedostatka benzina nije moglo iz rodnog Prčilovca ni lokalnim busom da se ide do najbližeg grada, pa se zaputilo pešice. Posle toga, iz voza u voz, iz busa u bus, bacanje poslednje marke koju si pozajmio od druga na izlaznu taksu i mito za mađarske lopuže... Dva dana kasnije, stiglo se nekako do "Beča u Njemačku". Tamo je neki nerođeni stric od nesuđenog zeta uspeo da ubedi gazdu da te primi da kopaš kanale...
No, to je bilo pre šurnaest godina. Ti si sada svoj čovek, zarađuješ više od srpskog akademika i uželeo si se rodne grude. Zahvaljujući društvenim mrežama, čuješ se sa svojom familijom svakog dana, sa nećakom koji se nije ni rodio kada si ti zapalio preko grane svaki dan igraš "Texas Hold`em Poker". Ni društvo iz škole te nije zaboravilo. Tvoja nekadašnja ljubav se još nije udala i flertuje sa tobom preko Fejsa. Ko zna, možda vas vreme i prostor nisu toliko udaljili...
Okej, razmišljaš čak i da se vratiš, ili makar da pomogneš svojima. Ali najpre da ih jednom kako treba obiđeš.
Vreme je prošlo, ružne stvari su izbledele, idilična slika zavičaja je ostala...
Bembara najzad usporava, kada vozač prepoznaje obrise svoje rodne grude. Jeste da se mapa na naviju izjebala odmah posle Beograda i da je sada na ekranu samo strelica, zbog čega si sa raznim seljacima morao da oživljavaš sećanje na zavičajnu geografiju. Zapravo, posle nekog vremena shvataš da si zalutao zbog toga što je NATO skenjao nadvožnjak, pa moraš raznim vukojebinama i preko potoka do svog sela. Sreća, pa Bembara ima dobre amortizere.
Auto se zaustavlja u centru sela. Podsvesno si očekivao nekakav veliki doček, ipak si ti čovek od integriteta, niko u selu se nikada nije nafatirao tolike love.
Međutim, jedini koji je iole pridao pažnju tvom teatralnom dolasku u rodni kraj su klinci, kojima Bembara izgleda kao svemirski brod. Dok napuštaš auto, namerno puštaš najnovije hitove Ace Lukasa, da vide svi da nisi zaboravio svoje korenje. Ipak, trojicu koji bleje ispred seoskog dragstora zabole tuki za tvoju predstavu. Posle malog fejs rekognišna, shvataš da su ti to ortaci iz osnovne, Pera, Mika i Laza.
Pera: Oooo! Koga ja to vidim! Pičko stara, tvoja majka mi reče da ćeš se ti možda dovući ovih dana, pa rekoh taman da mi vratiš mojih 100 evra što sam ti pozajmio kad si palio vani!
:cmok::cmok::cmok:
Ti: E, pa stari moj druže, tad su još bile marke, toliko me sećanje služi. To ti je danas nekih 50 ojra.
Pera: Eee, mene misliš da zajebeš!? Znam ja dobro šta je inflacija. Danas je to skoro 100 evrića. Hajde, ne budi stipsa, ionako treba da častiš, zbog mene si danas čovek!
Ti: Ma ne brini ništa, biće i više!
Tada shvataš da Lazu i Miku objektivno zabole dupe što te vide prvi put posle toliko vremena. Svoje nosurde su zabili u, ni manje ni više, nego Ajfon i psuju nekom Miloju Mocartu i seme i pleme.
Ti: E, bre, vas dvojica! Dva pitanja- prvo, kakav sad Mocart i drugo otkud vama najnoviji Ajfon!? Ja kontao da ovde ljudi imaju problema da nabave te stvari...
Laza: Miloje Mocart, to je gazda Miloje, što je tu držao kafanu, pa hteo da poveća profit, otišao za Beograd, potpisao ugovor sa ljudima iz kladionice "Mocart", tako da sada ima i kladionicu. A Ajfon smo pošteno pronašli.
Ti: Pošteno pronašli!?
Mika: Najpoštenije. Nismo ga ukrali. Terali mi neke šljive na pijacu u Beograd. Ženi ispred nas ispao iz tašne i mi ga pokupili sa ulice. Nismo odžeparili! A psujemo, jer nas je poterala muka. Ovaj ovde krmak (lupa Lazi packu) rekao da se kladimo na Bajer sinoć, pa smo ga ispušili. E, bre, ode `iljadarka! Nego, kad si već stigao, ajmo na pivo kod Miloja...
Pre nego što je krenulo nostalgično prisećanje na neka lepa vremena, setio si se da pitaš:
Ti: Nego, šta je bre sa Biljanom? (tvoja nekadašnja ljubav)
Pera: Ohoho, Bilja! Pa ono... Ordinira kao i uvek...
Ti: Kako to misliš, ordinira?
Mika: Pa, po kućama, kako kome zatreba. Nekada ode i do grada... Jednom njenima zafalilo para, devojka otišla do Plavog mosta u Beogradu i donela mesečnu platu...
(pet minuta dramske pauze kasnije)
Ti: Šta... šta bre vas dvojica toliko zurite u taj Ajfon, ko da... Dvajes godina me skoro niste videli, a zabole vas uvo...
Laza: Brate, poštujemo mi tebe, ali morali smo da bacimo pogled na Vukajliju, ovaj Dust se povampirio posle godinu dana...
Ti: Okej, momci. Bilo mi je drago da vas vidim, a sada odoh svoj... (prilaziš prozoru i shvataš da nešto nedostaje) Eeeeh! Gde mi je auto!?
Pera: Jaoj! Pa jesi li ga parkirao kod mesne kancelarije!?
Ti: Pa da...
Pera: Aaa, onda je Dragutin majstor zvao pauka... Njoh, njoh, njoh, stalno to radi!
Ti: Pauka!? Ovde u Prčilovcu!?
Pera: Pa da, dođe iz grada. Nisi trebao da parkiraš pred mesnom...
Ti: Pa ko će u ovo vreme da vozi pauka 30 km od...
Pera: Pa Dragutin je sigurno rekao da su strane registracije, bez dvesta jura nema da prođeš, jer i njemu ide deo za dojavu.
(dvesta evra kasnije, te večeri u rodnoj kući kada je Bembara nekako vraćena u tvoj posed)
Majka: E, sine moj! :cmok::cmok::cmok:
Ti: Maaajko! Toliko dugo se nismo...
Majka: Slušaj! Podgrej sarmu i operi noge. Skinula sam ti stari dušek s tavana, možeš da prespavaš na podu, ja moram kod Miloša (tvog brata), mali mu opet zapatio vaške, pa moram da mu odnesem sirća, njima nestalo...
Ti: Majka, a gde mi je otac!?
Majka: Ma morao da tera traktor do Zapizdine, tamo on i Milenko hoće da seku neku državnu šumu, ovde sve pogorelo letos... Nego slušaj, čuo ovaj Dragoje iz mesne kancelarije da dolaziš, pa pita: hoćeš li da daš neki evro za pošumljavanje?
Ti: Majko, TEK SAM STIGAO! Pusti me da se malo naviknem...
Majka: Dobro, sine, navikavaj se ti, ali da znaš da za neku godinu nećemo imati za ogrev ako se (brdo) Vetrovac ponovo ne pošumi... Rekoh ti već, podgrej sarmu, pa lezi na dušek.
Ti: Majko... Znaš šta, odoh ja ipak po kola...
Majka: U kolima da prespavaš?
Ti: Ne majko. Nego pravac nazad u Beč!
Pojavila se još jedna kišna aprilska noć. Skoro svi su utonuli u san u svojim toplim kućama, osim jednog čoveka. Bio je kao noćna ptica koja uvek vreba preko noći. Boravio je najviše u svojoj maloj sobici sa starim kompjuterom i izbledelim krevetom. Soba je bila prepuna dima od cigareta. Dim je bio kao gusta magla koja se širila po čitavoj sobi. Sedio je za kompjuterom i uvek nanovo pripaljivao novu cigaretu. Bilo je pola dva ujutru, kad mu je došla ideja za novu definiciju na Vukajliji. Uprkos tome što je dobijao malo ocena, i dalje je pisao defke jer je u tome uživao. Kad je video da mu zadnja cigareta polako dolazi do kraja bio je pomalo ljut i nervozan. Izašao je napolje bez kišobrana, iako je znao da u to doba nijedna prodavnica nije radila. Ubrzano je hodao po blatu i vodi u svojim gumenim čizmama. Kada je napokon ugledao zatvoreni kiosk, prišao mu je i izvadivši kamen iz blata i vode, bacio ga je iz sve snage u mali prozorčić na kiosku. Nakon što je uzeo šteku Winston cigareta, polako je krenuo kući. Posle nekoliko minuta dok je išao prema svojoj kući čuo je u daljini ženski vrisak. Polako je prilazio mestu odakle je mislio da je došao vrisak, dok je usput vadio veliki nož iz svoje desne čizme. Kad je ugledao jednog momka i curu video šta se dešava, uhvatio ga je za njegovu dužu kosu i nožem mu je prerezao vrat. Izvadio je svoju cigaretu iz usta i ugasio je prislonivši je na žrtvino čelo. Zaprepašćena i neuređena devojka je krenula bežati zapinjajući usput za grane koje su se nalazile na putu. Nesretna devojka se nakon par sekundi spotakla o jednu veliku granu i pala na poveći dio metala od koji se glava, udarivši u njega, prepolovila kao lubenica. To je ubici samo olakšalo dio njegovog posla jer bi je on svakako osakatio svojim mesarskim nožem. Nakon što je devojku prepolovio, uzeo je po jedan dio u svaku ruku i polako krenuo kući...
Ponovo je zavladao strah i trepet u naselju.
Božić je hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.
Tako bar kaže prva rečenica sa stranice "vikipedija". Vrijeme blagostanja, ljubavi i darivanja. Ljubav pršti na sve strane. Pršte petarde. Pršte rafali. Šestog u podne me budi “Ne volim te alija” popraćen pucnjavom i lomom iz traktorske prikolice na koju je okačen badnjak. To je valjda znak da je počelo. Kolektivno srbovanje, prejedanje i opijanje. Veoma blaženo Ii duhovno stanje, moram priznati.Blata do pasa, ne zna se ko gdje ide i ko koga mrzi, voli, ljubi, grli. Nemoguće je naći normalnu kafanu za sa mirom sjesti i popiti piće. I sam upadam u svu tu odvratnu mašinu uz solidnu dozu alkohola i zabavljam se, kako bi rekli, sa svom ostalom rajom. Otac mi u 8 ujutro upada u sobu sa riječima “Diži se, idemo kod bake i dede.” Ustajem, mamuran, blago pijan, ljuljam se onako pored kreveta. Gadim se sam sebi. To i jeste trenutak koji čekam, taj divni Božić sa bakom i dedom. Baka, koja je slijepa svake godine pravi česnicu i stavlja kovanicu u nju. Sve počinje fino, porodično, vesela i mirna situacija uz blage pošalice od strane mog oca. Naravno, nakon nekih sat vremena u priču se uvlači politika i postaje zamorno. Muka mi je od razne hrane koje sam se prejeo. Muka mi je od sokova, sinoćnjeg alkohola i nesanice. Odlazim kući, onako, vučem se k’o ranjena lisica. Ložim vatru i liježem da gledam TV. Misli mi lutaju neka 2 sata i odlučujem se za novi podvig današnjeg dana: Otići ću na kafu ! Odlazim do dvije kafane u koje izlazim i nijedna ne radi. Dan je već poprilično odmakao. Napolju minus. Prevrnute kante za smeće, razbijene flaše po cesti. Sve nekako odudara od onog finog, malo čistog mjesta koje nazivam svoj grad. Pijani ljudi još uvijek sjede u kafanama brljaveći uz srpske pjesme. Ljudi uopšte ne shvataju poentu.
Hristos se rodi !
31.Decembar 20:00 - ??:??
Pocetak Novogodisnjeg slavlja,nekoliko piva kasnije pokusavas da odvojis neku ribu,ali bez uspeha.Utehu pronalazis u picu.Popio si nekoliko litara piva.
1. Januar ??:??-19:30
Treznjenje i lecenje mamurluka na brzinu.
20:00 - ??:??
Ponovo pokusavas da odvojis nesto.Salje te u picku materinu posle nekoliko recenica.Jos zesce napijanje,nestalo piva,preslo se radzu.Bacanje pegle.Jos opijanja.
2. Januar - 6. Januar
Treznjenje,lecenje mamurluka.
7. Januar - Bozic
Pijes kao pravi 'riscanin.Radza presusuje,fukcije tvoje jetre pocinju da se gase.
7. Januar - 13 Januar.
Ponovo se treznis i lecis mamurluk.
13. Januar 20:00 - ??:??
Evo nas ponovo!!!Naravno ovo je PRAVOSLAVNA Nova Godina.
Pije se kao da sutra ne postoji.Ribe i ne diras.Pored radze u pricu ulaze vina,vinjaci,konjaci i ostala zestoka pica.
14. Januar ??:??-19:30
PONOVO treznjenje na brzinu.(Veceras je repriza,mora ponovo da se ide zato sto je prosla noc sve u magli.)
14. Januar 20:00 - ??:??
Sada pijes k'o Srpski Rus koji je pravi 'riscanin i muskarcina bez premca.U venama imas vise alkohola nego krvi.Cini ti se da si uspeo da prevedes neku ribicu.
15. Januar ??:?? - 12:00
Budis se sa glavoboljom kakvu ne pamtis.Pored tebe je neki skrndelj.Gadis se samom sebi i tiho i oprezno,da ne probudis cudo koje si sinoc smatrao vrhunskom ribom,skupljas svoje stvari i sunjas se ka vratima.Podna daska skripi.Skrndelj se budi i krestavim glasom te zove da dodjes da se mazite.Vristis i bacas se ka vratima.U hodniku bacas peglu i padas u sopstvenu povracku.Pronalaze te ortaci i nose te do gajbe.
15. Januar 12:00 - 19. Januar 15:00
Konacno si se ratosiljao glavobolje i mamurluka.Mobilni ti je tokom zadnja cetiri dana neprestano zvonio.Nisi se javljao.Menjas broj.
20. Januar 08:00
Gotovo je sa praznicima.Vracas se na posao/fakultet/u srednju.
Karrtaška igra, koja se igra špilom od 32 karte, tzv mađaricama. Glavni cilj igre je rasturanje dugogodišnjih prijateljstava, jer igranje u parove u kombinaciji sa velikom količinom piva i rakije dovodi do naprasnih izliva iskrenosti
7. štih (bacanje), saigrač baca devetku srce, a onda sve počinje: - kod tebe je sve vrijeme debilu jedan, pa zašto bacas male karte, trebali smo štiglu napraviti. Ti si stvarno retardiran. Ja ne mogu igrati sa ovim čovjekom, kakv moron, aaaaaa
2. štih:Alo majmune, koji ti je kurac, već treći put te hvatam da mu klimaš i svaki put imaš najjačeg aduta. Šta, šta, ne igramo u pare, znam da ne igramo u pare i boli me kurac u šta igramo, ti od mene praviš majmuna, jel to u pitanju. Pusti me, pusti me, mene našao da zajebava, ma znam da mi je brat, ali ubiću ga, glavu ću da mu otkinem
Stare, izakane cipele koje koristiš za brzopotezno obuvanje do prodavnice, do kola, do komšije na jednu konvertorku ili do istog tog komšije da mu konvertuješ ženu, ako me razumeš. Slomljenih peta, poprimile oblik papuča, ali nekako, imaju dušu, jeb'o ih konstruktor.
-Pa, dobro... sve ja razumem... ne voliš da nosiš košulje - ne teram te. Ne voliš da nosiš pantalone - ne teram te. Dozvolim ti da ideš kod mojih u trenerci, ali barem obuj patike... ne možeš ići u tim... u tim... ne znam kako bih to nazvala. Šta je to? Cipele? Stare su barem 10 godina, izgrebane, blatnjave, nemaju pertle, ne liče ni na šta... lepo ću ja to da bacim u... šta radiš to? Kakva ti je to letva u ruci?
-Pipneš li mi ove cipele, onog kurčevog maltezera neće više biti. Dozvolio sam da govno uđe u kuću, ujeb'o mi je pola garaže - reč nisam rekao. Vidim li, ali pazi, da su samo obrisane od blata, imaćemo sjajan, beli otirač ispred vrata... kapiraš?
Gušt u Hercegovaca.
Mnogo šta u životu mi je smira. Nikad se nisam ni za šta sekirao. Takav mi je jednostavno tip ličnosti. Imam smire na bacanje i dijeljenje. Smire nikad dosta čak ni onda kad si prenapučen svakakvim smirnim demonima. Smirni demoni su mi ukrajinske kurve pod stolom dok iz pozadine bruji Vuco. Smira su mi Van Gogove nijanse plave i zelene kad se uroljam kvalitetnom albanskom robom. Smira mi je onaj osjećaj kad znaš da je sve prolazno. Prolazno i besmisleno. Ali opet, kad god ti život da limun ti ga ne zgnječiš, ne baciš ga u kantu Bodiroga stilom već napraviš limunadu. Popiješ limunadu i sve je gotovo. Ali se desilo. I to mi je smira.
Imam oči boje govneta i mrzim ih. Ali i te oči su mi smira. Kroz njih vidim samo plavo more. Plavo more srpskog Dubrovnika zdesna. Još plavlje more srpske Sparte slijeva. Dug mi je vrat, visok sam i kršan. Ja to sve vidim čim se malo uzdignem. Dosta toga sam vidio i neće mi biti žao kad odem tamo gdje se mora. Biće mi smira.
A uzdižem se često. Letim visoko kao ptica. Svaki let mi je smira i iskusan sam pilot. Bijela vrana, sivi soko, troglavi orao. S glavom više jer uvijek imam potrebu da uradim dodatno. Nešto što drugi nisu uradili. Želim da budem bolji od svakoga. Da prikupim sve, ne preskačem stranice. Smira mi je kad sam jači i bolji. Smira mi je i kad sam slabiji i lošiji. Mene jednostavno boli kurac. Turčin da mi silovitom jačinom, bestidom silnika, probija unutrašnje organe kocem smijao bi mu se u lice. Zgrušalu krv bi mu pljunuo posred face odvratne. To bi mi bilo smira. Uvijek znam da odgovorim. Uvijek mogu da odgovorim. Prkosim kao najvrsniji Hrebeljanovićev vitez pred kandžama okupatora.
- Zašto si ostao sam u kući sinoć? Provod je bio nezaboravan. Sve od života dobro naredano je na tri astala. Sokovi života, dobre pičke, dobre fore i oduzimanje.
- Zapao sam u ook.
- Kakav sad ook? Pa jel možeš da zamisliš koliko je lako bilo sinoć dobiti prolaz? Studentkinje, druže. Jebu se kao foke i uvijek su žedne.
- Sve sam to probao. Sve mi je to izlizano. Našao sam stare Šobićeve ploče, pustio ih na maks i naučio kako se igraju mice. Sam sa sobom sam igrao mice. Veče je bilo smira.
- Pa kakav si ti autista, ja ne vjerujem! Jel te nije sramota da tako buncaš? Pa moraš svaku noć da uhvatiš Isusa za ogrtač i zgrabiš rajsko voće. Nema stajanja ni premišljanja kad ovolika hedonizam pilula stoji na stolu.
- Popio sam svoju hedonizam pilulu. Veče je bilo smira.
Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.
Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.
I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Balade leče dušu, slomljeno srce i sidu i to sve u jednom. Stvorene da rasplaču i kamen uz dubokoumne poruke tipa “život ide dalje ali jebem li ga šta ću bez tebe” i “toliko te volim da ti sve praštam, pa i to što si kurva”.
Naravno, sve je to upakovano, lepše od kumovog poklona na Vlaškoj svadbi, u celofane klišea, kiča i srcecepajućih jecaja slomljenog muškog ega.
U spotovima koji prate ova umetnička dela imamo prilike da se divimo živopisnim pejzažima i uplakanom licu pevača u krupnom planu uz neizostavan deo sa prelepom, jedva punoletnom, kurveštijom iz čijih očiju prosto kuljaju intilegencija i dobrota. Naravno, u tu mešavinu mora da se ubaci i poneko golo dupe ali tako da iz njega isijavaju kultura i umerenost.
Baladere ćete lako prepoznati po karakterističnom stilu oblačenja. Odelo je obavezno za stariju generaciju baladera a sako sa iscepkanim farmerkama za one malo mlađe. Savršeno ispeglana bela košulja je takođe često deo outfita ovog tipa pevača. Bradica od dva-tri dana je tu da upotpuni izgled romantičnog mačo muškarca koji nikada ne bi digao ruku na ženu, osim ako se ona, glupača, slučajno ne uhvati za njegov gel za kosu.
Na njihovim nastupima možete se diviti tome kako su specijalizovali bacanje pogleda u daljinu i mrdanje slobodne ruke, one bez mikrofona, u pokušaju da gestikulacijom dočaraju bol nežnog srca njihovoga.
Ne bi to bilo kompletno bez slike brda tinejdžerki u prvim redovima sa vlažnim okicama i gaćicama, koje vrište iz sveg glasa ne bi li pružile podršku svom čoveku iz snova. Jer on je jedini koji je uspeo da tugu mlađane duše pretoči u pesmu i podrži ih u tome da svoju prvu ljubav nađu u zastakljenim okicama narkića u parkiću posle dvanaest. Šta će kome normalna osoba za ljubav kada ti ona neće pomoći da bolje razumeš i ceniš dobro napisanu baladu.
Sergej Ćetković, Vlado Georgiev, Saša Kovačević...
U početku izgleda kao festival nevidjenih razmera. Sjate se ljudi sa svih strana. Autoput zakrčen, zastave lepršaju na krovovima, prozorima i haubama automobila, sirene na sve strane. Na stadionu je već pripremljena navijačka koreografija kakvu nema nijedna reprezentacija. Sve je spremno za veliki spektakl i igrači polako izlaze na teren. Ceo stadion u bojama zastave Srbije peva himnu (ispisana je na poledjini papira od koreografije, za onog ko je ne zna). Zviždi se protivnicima jer su oni naši ljuti rivali. Euforija, utakmica decenije i praznik fudbala. Sve izgleda kao svetkovina dok ne počne sama utakmica:
- 1 min- Svi su već razočarani postavom i pokušajem selektora da zajebe protivnika iznadjenjem u vidu nekog balvana za kog cela Srbija smatra da ga gura menadžer.
- 5 min. - Psovanje majki bočnim igračima (Krasić, Jovanović, Tošić, ..) jer su telad, škrti su i uporno koriste jednu te istu fintu kojom ni Dačića ne bi predribrali.
- 10 min. - KO NE SKAČE TAJ JE ŠIPTAR OOO OOO OOO!!!
- 15 min. - Na tapetu su centralni i zadnji vezni (Kuzmanović, Ninković, Milijaš, Petrović..) jer su izgubljeni u vremenu i prostoru i ne umeju da povežu odbranu i napad.
- 20 min. - TOLE ODLAZI, TOLE ODLAZI!!!!
- 25 min. - Majke napadača ( Pantelić, Žigić, Mrdja..) su sledeće na listi oplođavanja jer njihovih sinova nigde nije bilo prethodnih 25 minuta.
- 35 min. - SPASI SRBIJU I UBIJ SE BORISE, BORISE !!!
- 45 min. - Zviždanje igračima dok odlaze na (ne)zasluženu pauzu.
- 45 min. DP - Blagi optimizam u vidu vikanja "SRBIJAA !!"sa juga na sever i obratno.
- 60 min. Utakmica je ušla u ritam kakav nije imao ni meč Kasparov - Spaski.
- 76 min. Monotonija na tribinama koju povremeno razbija prenapaljena srbenda koja se dere u vapajima i suzama sa rečenicom "NE IGRA SE TAKO ZA SRBIJU, PIČKE PRODANEEEEE!!! ..
- 86 min. Poučeni gužvom prilikom dolaska dosta ljudi je već napustilo stadion.
- 93 min. Kraj 0-0. Zviždanje, psovanje, vredjanje, razvaljivanje i bacanje stolica pojedinaca. Ostali napuštaju stadion užasnuti činjenicom na šta su potrošili pare za prevoz i ulaz.
