Smira

Gušt u Hercegovaca.

Mnogo šta u životu mi je smira. Nikad se nisam ni za šta sekirao. Takav mi je jednostavno tip ličnosti. Imam smire na bacanje i dijeljenje. Smire nikad dosta čak ni onda kad si prenapučen svakakvim smirnim demonima. Smirni demoni su mi ukrajinske kurve pod stolom dok iz pozadine bruji Vuco. Smira su mi Van Gogove nijanse plave i zelene kad se uroljam kvalitetnom albanskom robom. Smira mi je onaj osjećaj kad znaš da je sve prolazno. Prolazno i besmisleno. Ali opet, kad god ti život da limun ti ga ne zgnječiš, ne baciš ga u kantu Bodiroga stilom već napraviš limunadu. Popiješ limunadu i sve je gotovo. Ali se desilo. I to mi je smira.

Imam oči boje govneta i mrzim ih. Ali i te oči su mi smira. Kroz njih vidim samo plavo more. Plavo more srpskog Dubrovnika zdesna. Još plavlje more srpske Sparte slijeva. Dug mi je vrat, visok sam i kršan. Ja to sve vidim čim se malo uzdignem. Dosta toga sam vidio i neće mi biti žao kad odem tamo gdje se mora. Biće mi smira.

A uzdižem se često. Letim visoko kao ptica. Svaki let mi je smira i iskusan sam pilot. Bijela vrana, sivi soko, troglavi orao. S glavom više jer uvijek imam potrebu da uradim dodatno. Nešto što drugi nisu uradili. Želim da budem bolji od svakoga. Da prikupim sve, ne preskačem stranice. Smira mi je kad sam jači i bolji. Smira mi je i kad sam slabiji i lošiji. Mene jednostavno boli kurac. Turčin da mi silovitom jačinom, bestidom silnika, probija unutrašnje organe kocem smijao bi mu se u lice. Zgrušalu krv bi mu pljunuo posred face odvratne. To bi mi bilo smira. Uvijek znam da odgovorim. Uvijek mogu da odgovorim. Prkosim kao najvrsniji Hrebeljanovićev vitez pred kandžama okupatora.