To je tip devojke koju,ako si momak iz grada,nikako neces uspeti da razumes. Daleko od toga da su nepostene ili lazljive (mada ima izuzetaka i u ovovm primeru) vec njihov nacin zivota i shvatanja dosta se razlikuju od gradskih devojaka.
Ako se nadjes na nekom narodnom veselju npr vaser,cobanski dani,svadba kod rodjaka sa sela,pa uz zvuke Milosa Bojanica,uz dobru prasetinu i mlako pivo,svidi ti se zgodna,rumena seljancica,slatkog osmeha,duge kovrdzave kose,u kic bluzici i farmerkama,pocinju tvoje muke...prvo da uzmes broj telefona,jer i ako ona ima 5 ljudi sto je zovu na taj broj(zajedno sa roditeljima,a glavni smaraci porukama su operateri mreze) odugovlacice pa i celo vece sa ciframa...
Uzeo si broj,normalno da u toku dana ces je zvati par puta bezuspesno,jer telefon je kupio stric iz Palanke pa se drzi samo u kuci,a ona ce ti reci da je spavala,bila kod komsinice na kafi ili je isla u prodavnicu...jer ipak je malo glupo da ti saopsti da dok skuplja seno,hrani ovce i zaliva bastu ne nosi telefon sa sobom..
Na fixni nemoj da zoves ni pod razno,ako se javi majka,ocekuj da ce te pitati,ko si,sto zoves,ko su ti roditelji,sto ti ona treba...i tek posle unakrsnog ispitivanja ce ti mama saopstiti da cerka nije tu…..ako se javi otac…prekini vezu…
Dogovaras se za ponovno vidjenje,ali moras cekati vikend,naravno samo subota dolazi u obzir,ocekuj da dodje sa bratom,sestrom,drugaricom,starijim komsijom koji ima kola,mozda i povede mladju sestricinku koja se nece (u milion posto) odvajati od nje..
Par gradskih fora,malo foliranja da si neko i nesto,pridobices njenu paznju u potpunosti,lako ces postati njen covek iz snova i kad mislis da je posao zavrsen,vise od poljupca u obraz (nekom se zadesi pa i socnije prodje) neces dobiti...
Nakon par nedelja…ili meseci…dobices I sex….ali ne ocekuj nista previse…glavna odlika devojke sa sela da je stitljivost…tako da odmah zaboravi na lude sexualne avanture I akcije,bilo kakva glupiranja pred drugima ,znaj da nije citala Kamasutru I da nece imati razumevanja za sve poze koje si godinama isprobavao sa devojkama iz kraja…pre oralnog sexa ce joj trebati potvrda od maticara tj vencani list I slike sa vencanja u crkvi..
Pored snova da se dobro uda,lepo zivi,da nema svekrvu..njen osnovni san je da ode iz sela…vredne su,izdrzljive..znaju da poslusaju,razumeju…stidljive,povucene…u tvom drustvu uglavnom ce da cute…
Prednosti….cuti,ne pita puno,hoce da ode po cigare..,uvek joj mozes pustiti narodnjake I zadrzati je u kuci uz tv....
Mane….naoruzaj se zivcima zbog seoskog protokola…
...zvrrr…zvrrrr….zvrrr…
Rodja:”…halo…dobar dan,Rodja ovde…Ana mi treba..”
Otac devojke sa sela:” KO!?”
Rodja:” …kazem Ana mi treba….”
Otac devojke sa sela:” KOJI RODJA?!”
Rodja:”…aaa…ja sam Anin…drug…pa….”
Otac devojke sa sela:” A STA OCES..?!”
Rodja:”…kazem,Ana mi treba da je nesto pit….”
Otac devojke sa sela:”JESI TI ONAJ STO JE BIO ONOMAD KOD GOJKA NA SVADBI?!”
Rodja:”…da…pa sam hteo da se cujem sa A…”
Otac devojke sa sela:”…A JEL TI VOZIS ONAJ CRVENI AUTO?!
Rodja:”…vozim….da..
Otac devojke sa sela:”PA STA OBILAZIS PO STO PUTA DZADOM ..JEL MISLIS DA TE NE VIDIM JA…!!
Rodja:”…bio u prolazu…pa …ako mogu Anu da cujem…”
Otac devojke sa sela:”…A JEL TEBI DEDA IZ DONJEG CRNILJEVA,ONAJ STO PRODAJE KONJE?”
Rodja:”…aaaa….jeste…nisam znao da znate….”
Otac devojke sa sela:” SVE JA ZNAM!!”
Rodja:” …pa ako mogu samo nesto da je pitam…
Otac devojke sa sela:”JEL! ONA CE CEO DAN DA SEDI OVDE DA CEKA KAD CES TI DA JE PITAS NESTO..”
Rodja:”….eto samo na krat…”
Otac devojke sa sela:” SLUSAJ TI PROBISVETU ! NEMOJ DA BI ZVAO VISE NA TELEFON DA NE DOPADNES MOJI SAKA!!!!”
Pljes! …tu…tu….tu…tu…
Rodja:”…halo…halo….?”
Carobno prevozno sredstvo kojim smo svi zeleli da se provozamo, kad smo bili mali.
-Mama, mama, a kad cemo jetimo sa onim decakom na salenom cilimu?
-Evo ovako, sutra cemo da zovemo decaka... Zini aaa... Takoc... Pa cemo da ga pitamo kada on moze... Zvaci, ajde... Decak Aladin ne prima na cilim decu koja sporo jedu... Gutaj... Tako, lepo da ruckas, pa da nas Aladin vozi sutra, prekosutra...
-Mama, mama, a kad je to sutla, plekosutla?
-To ti je leeepo, sutra... Ajde, njammm... Tako, malo sutra cemo, malo prekosutra, i tako...
Ajde, ajde, zvackaj brzo, pa da zovemo Aladina...
-ZvakHamNjamAmpf...
...
(posle 20 godina)
...
-Iznesi ovaj cilim u dvoriste i istresi ga praherom, nakupio je prasinu, godinama ga niko nije tres'o!
-Kevo, ima bre 40kila u njemu, kako cu sam da ga razvucem na ono za tresenje tepiha? Dva metra je visoko.
-Ajd, ajd, ne kukaj, nego LETI!!!
Kako ja nisam kukala dok sam te hranila i ishranila, vish' kol'ki si magarac izrast'o!
-!?!
Đangova rođena braća.
Nakon gledanja raznih emisija o zalagaonicama, prevrtačima po đubretu i sličnih stranih programskih sadržaja, koje su 'vatali specijalnom satelitskom antenom koju im je Đango poslao sa Čizme, a koju su jedva pričvrstili na kartonski krov, odlučili su da otvore zalagaonicu u kojoj bi prodavali sve i svašta.
Naravno, kao i njihove strane kolege, to jest, tri iritantna, debela lika različitih godina iz Las Vegasa, Romul i Rem su takođe pokušali da snime emisiju o tome i prodaju televiziji Prva, koja je postala novi sinonim za forsiranje đubreta na naše ekrane, s obzirom da Pink više niko normalan i ne gleda, ali za sada nije došlo do emitovanja, jer pored toga što će se već pojaviti jedna emisija sa Romulancima, tačnije Pimp my Ciganka, ni Đango nije u stanju još uvek da pošalje pare da podmiti urednika Prve, jer je tražen od strane Interpola u vezi Enverovog ranjavanja.
Ipak, epizode se snimaju, u nadi da će ugledati svetlost dana.
Rem: A be bate Romule. Niko ni da svrati u radnju, da donese nešto. Kako da snimamo emisiju kad je ovako?
Romul: Znam bre batke. I ja se pitam. Pusti malo Majkl Đeksona, možda nam privuče neke mušterije.
Rem: Ajde. Evo Bili Đin da pustim.
Romul: Može batke, može. Puštaj.
Rem: Evo nam i prve mušterije. Odma' ih Đekson privuk'o. De si bre Garinča. Šta nam to nosiš?
Garinča: Opa majmistoro bre. Evo don'o sam nešto pa da trgujemo. Ovo je dres Roberta Karlosa, dok je igr'o za Brazil.
Romul: U bre. Pa to je relikvija. Šta tražiš za njega?
Garinča: Pet 'iljada dinara.
Rem: Mnogo kume, mnogo. Aj da prvo proverimo je l oriđinale. Baš slučajno ima ovde stručnjak za te stvari, Jamezdin, pa da proverimo.
Romul: Jamezdineeeee. Ava kari.
Jamezdin: O bre šta s'dereš bre. Suđ pula bre. Čujem te dobro.
Romul: More, gle'j ovo i reci je l original dres?
Jamezdin: Ček da vidim. Pa jeste žut k'o što bi trebalo, al' vi'š ovo ovde što piše R. Karlos nije u redu. Piše s flomaster bre i nema kragnu uopšte. A ni ovo Sinalko po sred grudi nije dobro. Nije ovo original.
Rem: Pu bre Garinča, nas si naš'o da zajebavaš. Marš napolje dok ti nismo majku jebali ciganjsku. Pu!
Romul: PU!
Garinča: A be hasmo kar vas dvojica. Jebem vas u usta ja.
Rem: Majku mu jebem, da mu majku jebem. Nas 'teo da prevari.
Romul: Džubre bre. Ček, evo ga Gezim. On možda ima nešto dobro. Znaš da je on polubrat od Fanki Đija. Pozdrav Gezime.
Gazim: Pozdrav. Evo ja don'o nešto da probamo da se dogovorimo.
Rem: Šta ti je to Boktemazo?
Gazim: Ovo je kobra kojom je Enver izbio zube Halidu u Ratu Favela, a ovo je jedan Halidov zlatni zub.
Romul: A be batke, to je istorija našeg naroda i narodnosti. Odakle ti to bre?
Gazim: Don'o mi Gagi. kupio od nekog kolekcionara kad je bio na turneji.
Rem: A je l original?
Gazim: O'š da kažeš da Gagi laže?
Rem: Ne, al' moram da proverim. Da mi ne stoji u radnju i skuplja prašinu ako je lažno. Sva sreća ima ovde iza ćoška stručnjak za našu istoriju, pa će dođe da pogleda. Škeljćim, idi po starog Mahmuta, da vidi ovo je l pravo.
Romul: Evo saće dođe Gazime. Sedi tu.
Rem: Evo ga. Majmistoro Mahmute.
Mahmut: Majmistoro. Kažeš da je neko don'o Halidov zub i kobru kojom je izbijen.
Romul: Jeste. Don'o Gazim. On je Fanki Đijev rođak.
Mahmut: Ček da vidim to. Aha. Pa nije baš original.
Gazim: Kako nije bre. Gagi rek'o.
Mahmut: Vi'š po knjizi koju je tvoj rođak Džole Džogani pis'o, Enverova kobra je imala samo jedan ekser i to rdžav, a ova ima dva i to zdrava. Plus Halid nije imo zlatne prednje zube.
Gazim: Majku mu.
Mahmut: Al' po oštećenjima bi rek'o da jeste iz tog perioda i iz tog rata, ali nije baš to što kažeš.
Romul: Za koliko se to može prodati?
Mahmut: Da je original, moglo bi čak i za deset 'iljada dinara, al pošto nije, može za flašu vinjaka.
Gazim: Pa ajde daj flašu vinjaka za to.
Rem: E pa a 'de ćemo mi tu da zaradimo. Ne mo'š tako. Dobiješ dva unučića vinjaka za ovo.
Gazim: PU bre! Majku vam lopovsku. Jeb'o vas vaš brat Đango. Daj ajde.
Romul: Rem, daj mu flašice i drago mi je da smo trgovali.
Rem: Ajmo i mi da uzmemo flašu vinjaka pa da se olešimo. Ne snimaj više, imamo za emisiju.
Da ispoštujem primarnu viziju, i da ovo takmičenje ne ispadne baronisanje o jebačkim dogodovštinama, pričaću vam nešto drugo...
Napomenuo bih, jebačinu sam upoznao vrlo rano, (jebu me roditelji od kad znam za sebe, ja sam redovno jebo učiteljicu i nastavnike, posle me 2 decenije karala policija, a ni ja im nisam ostajao dužan) tako da mi je seks rano dosadio, te sam se zato fokusirao na sport kojim se bave nejebači, pecanje.
Nisam se nešto preterano trudio da upecam ribu, nit sam imao nekih iskustava ranije, i pecaljku sam uglavnom koristio da tučem komšijsku decu i kerove, kad mi svojom larmom ne daju da spavam, al jedan događaj je vredan priče.
Beše to pre 2 godine... Krenuo sam u solo akciju na pecanje, jer sam imao moje mesto, za koje malo ljudi zna. Redovno sam tamo hranio ribu, i ljubomorno ga čuvao od ostalih pecaroša.
Inače, mesto je u blizini jednog mosta, a čuo sam da ispod mosta leže somovi grdosije. Želeo sam jednog.
Naoružan dobrim priborom i mamcima, a i strpljenjem, krenuo sam rano ujutro. Ladu Nivu sam sakrio malo dalje, manje zbog lopova, više zbog ribočuvara.
Prvi trzaj sam imao čim sam zabacio, i znao sam, tačno sam znao, zver njuška mamac i razmišlja dal da otvori golema usta i posluži se.
CAP! Opasno i trenutno potapanje plovka govori mi da je zagrizao, ču zagrizao, progutao mamac bre, i ludačkom brzinom hvatam štap, povlačim se dalje od obale (da me monstrum ne povuče u vodu) i počinje bitka. Čovek protiv zveri, a zver polako postajem i ja. Adrenalin kola kroz vene, umor ne osećam, pete su mi ukopane u vlažnu banatsku zemlju i polako skraćujem najlon. Po pola kruga na Šekspirovoj mašinici, na svakih pola sata, i zver je sve bliže površini.
Nešto debelo kao moja ruka se praćaknu na vodi i ja pomislih da je jegulja na udici, ali kad spazih oko, veličine traktorske felne, svatih da to nije jegulja već jedan brk somovskog kralja.
On postaje sve bešnji, ja sve umorniji, te mi pade na pamet spasonosna misao. Štap obmotam oko obližnje stare vrbe i odjurim po Nivu. Lajka ima napred čekrk i tako ću ga izvući na suvo.
Dok sam se vratio nazad, jebena vrba je još samo korenom virila iz vode. (Ne kažu džabe stari ljudi da džigerica nije meso, vrba nije drvo, a zet nije čovek)
Hvatam kuku od čekrka i skačem u vodu. U par zamaha stižem do drveta i obmotavam sajlu oko debla. Monstrum malo popušta pritisak, skuplja snagu za ''grand finale'' a ja ulećem u Ladu i startujem čekrk. Sve ti ne jebem, kad je osetio da ga povlačim napolje, pa kad je poludio, krene da mi vuče auto u vodu, a ja ubacim u rikverc, uključim reduktor na sva 4 točka i dam mu ga po gasu...
Na svoj užas skapiram da Lada ore zemlju, ali i dalje ide prema vodi, i da ću završiti na dnu Tise ako ne iskočim.
Zgrabim samo novčanik iz kasete i izletim iz vozila. Snagom očajnika, uhvatim se za zadnji branik, i pružim poslednji otpor, ali mi od Lade osta samo tablica u rukama, a monstrum je odvuče u mutnu Tisu. Ostadoh ja tako i bez soma i bez auta, i ovo prvi put iznosim u javnost, jer znam da je teško za poverovati.
Tablica baš i nije neki dokaz, tragove guma je vreme izbrisalo, a dugo se videlo ulegnuće na vodi, tamo gde je monstrum ležao.
Definicija je napisana za takmičenje Lovačke priče
Izuzetan deo života. Mere se sekundama, a mogu da nam sažmu ceo vek. Spajaju nespojivo, povezuju reči koje mi nismo uspeli, daju smisao stvarima koje realnost banalizuje. Neki su previše lepi da bi ih shvatili ozbiljno, drugi previše jezivi da bi želeli da ih se sećamo, treći na prvi pogled sasvim dosadni... U svakom slučaju, previše potcenjeni.
Hodam tako ja dvorištem posle ručka, omastili mi se brci, kaplje ulje, znoj se skuplja na čelu, sunce propržilo, al' ne da baba da skinem vunene gaće pre juna pa to ti je. A ne da ni u kuću da udjem dok se dvorište ne pokosi... Čujem dedin glas sa strane, u njegovo vreme se to sve ručno, kosom, a ne ovim pederskim mašinama. Okrenem se ka motornoj kosilici, gledam, u pravu deda, zeleno - narandžasti "stihl" sa ručicama, prstohvatima, točkićima... Sve je to jednostavnije bilo u njihovo vreme, sirova snaga, mislim se ja. A sad, da mi nisu rekli da je ovo kosilica, mislio bih da su kolica za bebe. BEBE?!
Ja: Gde se pali ovo čudo?
Kosilica: Crveno dugme, moronu. I ne guraj prejako, nisam podmazana.
U to se budim i ugledam diKapria kako iskače kroz prozor. Pored mene na krevetu leži moja žena. Prebacim ruku preko nje, i iz najniže fioke noćnog stočića vadim vibrator i lomim ga o zid. Ona se budi, i ja se bacam na posao.
Ono što daje snagu pedijatru koji nema svoje dece.
Dođem kući s posla, podgrejem pasulj od juče. Pogledam nove vesti i malo sporta dok ručam. Sklonim i operem posuđe, obrišem prašinu i usisam. Popijem pićence uz neku laganu muziku iz mladosti. Operem čašu i obrišem kuhinju za svaki slučaj. Odspavam popodne sat vremena, ustanem i malo prošetam po okolini da vidim šta radi svet. Vratim se kući, pojedem neki sendvič, pasulj ostavim u frižideru - sutra ću da ga prepržim jer ne valja da se dva puta podgreva, mrzi me da kuvam nešto drugo. Upalim televizor da pogledam neki dobar film, ali ne nalazim ništa zanimljivo.
Tad izvadim drvenu kutiju koju mi je napravio otac mog prvog malog pacijenta i u kojoj držim fotografije sve dece koja su kod mene dolazila. Sve moje dece. Tu je i Marko koji je otišao u Nemačku i ponekad svrati kad je ovde, tu je i Nemanja čiji sin je sad u vrtiću, Milica koja trenutno nosi blizance, a dolazi kod mene za savete... Jovana, Dragan, Sanja, Strahinja...
Jedva čekam jutro da ih sve ponovo vidim.
Lagarije političara
Dinkić, 2008-e, sav poletan: '' Eto skijališta se već grade i sada je u posao ušla i firma ''Buenos Dijas'' iz Španije. Do 2010 ćemo biti najomiljenija turistička destinacija. Evropa će biti zahvalna što ima u svojoj blizini ovako jedan skijaški gigant, a sve po pristupačnim cenama''
Samardžićka (omladina i sport) maj 2009: ''Krenuli smo širom Srbije da postavljamo pič terene da nam se omladina malo bavi sportom. Nema veze što ne mogu da se zaposle, sport je ipak važniji''
Cvetković (premijer) januar 2010: ''Srbija definitivno izlazi iz krize, bruto dohodak je porastao dovoljno, svega i svačega imamo u rezervama i građani mogu lakše da dišu''
.
.
.
Avgust 2010- Hleb skuplji, Imlek (crkli dabogda) digo cene, pijaca skuplja od akcija Hemofarma.... Od sada kada vidim Dinkića na TV-u dođe mi da ga slomim, al nemam pare da kupim nov pa moram teške volje da ga slušam kako me laže, ceri mi se u facu i jebe u zdrav mozak!
Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.
Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.
Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola"
Porvraćajuć slogan odabranih društvanceta, (uh, drutšvance, uh) firmi koje se druže posle posla, starih poznanika, raznih ženskih okupljenih žgadija koje mungosno krive glavu kolektivno u ustranu kad se slikaju. Tačka na i od instagram mozga i kvačica na č od čmarine ispeglane napućenih usana uuuu, uuu, uu, u idiotskoj iluziji posebnosti u startu razvejanoj općim pravilom da iza svakog novopojavljenog mi to tako stoje manje više iste jedinke apsolutno zamenjive muškim i ženskim kartonskim maketama Novaka Đokovića.
Pa, mi to tako: kupimo čips, pivo i skuvamo lonac kafe, pijemo iz ogromnih šolja na kojima je Snupi kako spava na engleskom i slogan mmm volim da spavam z z z mmm kafa jer mi ne možemo dan pravnog fakulteta da počnemo bez kafe i mi to tako, znaš, originalno, kućna varijanta, kafić uzak, tesna šupčetina preuređena ali to je naše mesto gde ja udaram glavom uporno o neku kuku u ćošku de je prethodni gazda kačio polutke, a konobar ladno ne vraća 45 dinara: ha, ma boli me kurac, čekam, imam ceo dan samo se ti prebiraj po džepovima Gojko, ličiš mi na Gojka opasno, brate znaš Gojka iz Stanova, brate, vozi kola, ima onu sestru, brate, ne, ne... ma u redu je, ZADRŽI, budi se galantni svileni šal u meni a na njemu se srmali kadifom ispisuje: gospodin Darko Rundek, pa otpijem jedno ništa onako da potvrdim širokost i ližem li ližem pivo nula tri, uostalom ja imam pljosku pa odem do wc da se doteram votkom - ja to tako, dok mi ona predano žvaće kašičiću od kuvane plastikovine, treći dan, sa aromom jumisove supe.
Nebo se spustilo, oblačno, nigde, živo, pile, tmurina neka u dušama kasabalijskim, most se srušio, Andriću, iskrivljene naočare, pljunula ga lama, svuda garež, crni, sneg, vrag i trinesti paragrafi ugašenih svetiljki, vrane, konji, izmršaveli i sve smrdi na ugalj i proaplu industriju dok dve studentkinje engleskog idu ulicom u šetnju do parka pretovrenog u parking i preslišavaju jedna drugu treću kolonu glagola, past particip duša našijeh. Uslikavaju se na okuci Mate Pižurice dole kod Petrijine petlje i objavljui mi to tako – napaćeni Mitar Pešikan iz momenta likes this dok se iza njihovih lepih lica mangulica vide udžerice, golo granje, mraz, odžak okrnjen, crnodimujuć i pogrbljena baka koja nosi uflekan kaput govno žut iz šesettreće i skuplja šećer prosuti što je nekoć kotzkom bio.
- Baba pa de ćeš taj prljav šećer nazad aman nije sto dukata vidi kako je crn.
- Pa ja to tako - i opiči selfi grada propaloga odozdo kroz noge ko Delpotro.
Svi se uvlače. Sam sam se uvlačio nebrojeno puta. Ne poznajem osobu koju u nekom trenutku nisam uhvatio da se uvlači. Često toga nisu ni svesni. Jer je postalo obično. Jer svi to rade, bez pravog motiva, bez ideje, bez ličnog pečata i bez ikakvog predznanja. Jer su počeli da grade karijeru na uvlačenju, jer je postalo društvena norma, jer se svi uvlače svima. Komercijala. Eto to je, jebena komercijala. Nema žara, nema znanja i nema skila.
Ne bezlični čoveče papagaju, siroče modernog doba. Ne klonirani robote, hibridu rijalitija i reklame za deterdžent. Ne možeš se uvlačiti svima. Ne možeš se uvlačiti svakome ko ti nazove dobar dan, ne možeš se uvlačiti iz kurtoazije. Ne smeš se uvlačiti tek tako. Moraš se uvlačiti samo jednom/jednoj. I moraš se uvlačiti u dupe.
Da, da, glasno i jasno u dupe! Dok se uvlače mehanički, poput kakvog bednog radnika na montažnoj traci koji samo šrafi ne razmišljajući, svi su zaboravili zašto baš u dupe. Zašto ne uvlačiti se pod kožu? Zašto ne uvući se u glavu? Zašto ne sklupčati se ispod pazuha ugodno? Zato što je u dupetu istina. Samo u dupetu je borba, patnja i napor. Ne ispod nekog toplog, pederskog pazuha, ne pod mekanom kožom, ušuškano. Samo kroz čmarni kolut vodi put pročišćenja do ponovnog rođenja. Dupe, to je istina!
Dakle, zašto se ljudi uvlače u dupe? Šta je to što najviše formira jednu osobu? Detinjstvo i roditelji. Roditelji. Svaki čovek je pretežno slika svojih roditelja. Od njih uči, upija, skuplja i sklapa svoju ličnost po njihovom liku. Je l' tako? Tako je. Svako treba roditelja. Svako treba nekog na koga može da se ugleda.
Godine prolaze, i jednog dana upoznaš nekog novog i zanimljivog. Nekog ko izdominira u tvojim očima dok su ostalima pune šake kamenja. Njegove/njene reči su mudrost, stav- stena, dela- mitska, misao- istina, govno- promincla. Neko koga slušaš, gledaš i upijaš. Neko na koga bi mogao/la da se ugledaš. I on/ona to vidi, i primi te pod svoje skute. I uči te. On/ona postaje tvoj sensei.
I pomisliš, sensei sve ume, sensei sve zna i sve može. Želiš da budeš kao sensei. Pomisliš, sensei bi mogao/la biti moj roditelj. Bam! Katarza. Kosmička istina udara te po sred čela u vidu božanskog falusa. Sensei će biti moj novi roditelj i izgradiću sebe po njegovom liku! Ali, da bi ti neko bio roditelj.... Mora da te rodi.
Video/la si istinu i spreman/na si da kreneš putem pročišćenja. Spreman/na si da uradiš šta se uraditi mora. Do ponovnog rođenja. Spreman/na si za uvlačenje.
-Pih. Prestade da radi olovka.
-Evo uzmi moju, uzmi moju. Uzmi dve. Ja ću da pamtim. -Glava ti prijanja na čmarni kolut. Kosa se zalizuje unazad. Uši se lepe za glavu. Nos se pljošti.
-Ne, nemam par minuta da pogledam vašu prezentaciju. Žao mi je.
-Je l' lepo čovek kaže da nema vremena da vidi ta tvoja govna! Neki od nas su zauzeti i bave se važnim stvarima, znaš! -Glava je unutra. Ramena se skupljaju.
-Imam malo minuta, je l' imaš za jedna kratak razgovor?
-Uzmi, uzmi, evo u desnoj ruci, ovoj što viri još. Jeste da nemam minuta, ali ima ko će to da plati, ne sekiraj se. I zašto kratak? Pričaj bre koliko hoćeš.
-Izgleda nije bila dobra ona kobasica. Kuva mi u stomaku. Nadam se da ti ne smeta previše smrad.
-Smrad, kakav smrad, ništa ne osećam.
-Pa, kako izdržavaš unutra?
-Super, ko Bog, sada kad sam se malo privikao na mrak. Otkad mi je veći deo unutra odlično se snalazim. Sredio sam sebi mali kutak, eto, kao kod kuće da sam. Jedino oči malo peku, al' nije strašno.
-Videćemo kako ćeš ti proći.
-Jeste, videćemo kako ćeš ti proći, majmune! Sipao čovek ko' iz rukava bre. Nego profesor ljubomoran, tačno se vidi. Po meni desetka čista bila. Još se ti našao da jebeš čoveka sad kad mu je teško. Uh, što mi nisi sad ovde. Aj dođi do ove noge što mi viri još pa to reci ponovo, majmune!
-Odlično ti ide. Pri kraju smo. Ponosan sam na tebe. Udahni. Upijaj. Iskoristi još ovo malo vremena, uskoro će biti gotovo.
-Hvala ti. To mi mnogo znači. I zahvalan sam za ukazanu priliku. Ako bi mogao samo da gurneš malo to stopalo što viri, zaglavilo se izgleda.
-Aaaaaaaaarghhhh!
Blještava svetlost. Toplina. Ponovo si rođen, sazdan po liku senseja.
-Kako se osećaš?
-Moćno. Hvala ti sensei.
-Od danas me možeš zvati oče. Idem da spavam, iscrpelo me ovo sve. I operi se, smrdiš na govna.
Prošao si uvlačenje, video istinu, pročistio se i ponovo si rođen u liku senseja. Sve je dobro. Dupe je istina.
E, sad, ako bi neko to posmatrao sa strane video bi nekog random lika kako proizvodi isprdak koji neodoljivo podseća na tebe. I uglavnom, ljudi će imati tendenciju da te vide kao mali isprdak bilo kog prosečnog seronje. Jedino to u celoj stvari može biti onako, malo, bedak.....
