Snovi

Izuzetan deo života. Mere se sekundama, a mogu da nam sažmu ceo vek. Spajaju nespojivo, povezuju reči koje mi nismo uspeli, daju smisao stvarima koje realnost banalizuje. Neki su previše lepi da bi ih shvatili ozbiljno, drugi previše jezivi da bi želeli da ih se sećamo, treći na prvi pogled sasvim dosadni... U svakom slučaju, previše potcenjeni.

Hodam tako ja dvorištem posle ručka, omastili mi se brci, kaplje ulje, znoj se skuplja na čelu, sunce propržilo, al' ne da baba da skinem vunene gaće pre juna pa to ti je. A ne da ni u kuću da udjem dok se dvorište ne pokosi... Čujem dedin glas sa strane, u njegovo vreme se to sve ručno, kosom, a ne ovim pederskim mašinama. Okrenem se ka motornoj kosilici, gledam, u pravu deda, zeleno - narandžasti "stihl" sa ručicama, prstohvatima, točkićima... Sve je to jednostavnije bilo u njihovo vreme, sirova snaga, mislim se ja. A sad, da mi nisu rekli da je ovo kosilica, mislio bih da su kolica za bebe. BEBE?!
Ja: Gde se pali ovo čudo?
Kosilica: Crveno dugme, moronu. I ne guraj prejako, nisam podmazana.

U to se budim i ugledam diKapria kako iskače kroz prozor. Pored mene na krevetu leži moja žena. Prebacim ruku preko nje, i iz najniže fioke noćnog stočića vadim vibrator i lomim ga o zid. Ona se budi, i ja se bacam na posao.