Brošura za uživaoce marihuane od strane humanih dilera u cilju sprečavanja bežanije klijentele od posledica uživanja opijata.
"Aaaaa... vidim zmaja, zmaja !"
"Ne brini se tebra, diler mi je dao ovu brošuru "U slučaju da...". Sad da vidim za zmaja."
"Ej, gleda me i traži da počnem da skupljam zmajeve kugle."
"Evo, evo... Ako traži da skupljaš zmajeve kugle znači da je trava dobro prskana, samo mu reci "Boli me dupe, ja sam Vegeta " i nastavi da duvaš dok se ne pretvori u Bulmu u zečjem kostimu."
Jedini razlog koji objašnjava vezu prosečnog mladića sa ružnjikavom i priglupom devojkom koja je, uz to, sklona šizofrenom ponašanju.
Što bi se reklo, nije ni lepa, ni pametna, ali nije ni dosadna. Ume da iznenadi.
Osoba 1: Je li bre, Peki, šta si ti radio toliko dugo u vezi sa onom Majom šizofreničarkom? Nije brate, ni lepa, ni zgodna, nije ni pametna da se ne lažemo, a i ovaj nadimak, znaš, nije to slučajno...
Osoba 2: Ma, znam ja sve to, ali nekako sa njom mi nikad nije bilo dosadno. Ume da iznenadi...
Osoba 1: To si u pravu, sa takvima nikad nije dosadno. Nikad ne znaš da l` će da joj padne napamet da izvadi sataru ili tetejca ili da ti, u najboljem slučaju, zalepi jajca za butine...
Zaobljen betonski stub visok 200m koji nam predstavljaju kao osmo svetsko čudo i najimpersivnije dostignuće u domenu mostogradnje. Stubčina koja treba da obezbedi demokratama vlast i nakon sledećih izbora. Kapitalna investicija koja će, u najmanju ruku, biti forsirana kao novi simbol Beograda.
Kalemegdan je ionako prevaziđen, Pobednik nije dovoljno visok i impozantan, Avalski toranj liči na minaret a Zoološki vrt smrdi. Sreća u nesreći je da imamo sposobnu vlast koja nam je obezbedila gigantski betonski stub kako bi naša turistička ponuda ostala konkurentna.
Sasvim je normalno očekivati da horde stranaca pohrle u našu prestonicu kako bi prošle pored betonskog stuba na mostu jer to nije običan stub koji podupire most. On je moderniji od Ajfelove kule, lepši od Koloseuma, impozantniji nego Svinga. Eventualno ga možemo porediti sa Kolosom sa Rodosa ili statuom Zevsa u Olimpiji.
Most preko Ade ima neku svoju svrhu smanjenja saobraćajnih gužvi ali niko više ne priča o tome. Bitan je isključivo pilon! Cigani koji su oterani od ispod Gazele mogu da se skuće ispod novog mosta kad se završi izgradnja i da se svakodnevno bude sa pogledom na pilon, čime im je gradska vlast učinila veliku uslugu. Stotine hiljada nezaposlenih mogu da iskoriste lepo vreme, prošetaju mostom i budu uživo impresionirani ovim čudom arhitekture.
Za proleće se najavljuje organizovanje specijalnih turističkih poseta famoznom pilonu kao i organizovanje elegantnih samoubistava skokovima sa pilona u Savu. Skupština grada Beograda najavljuje javni konkurs kojim će se odabrati ime za pilon koji je, po svojoj popularnosti, nadmašio most na kome stoji. Ukoliko most bude nazvan po Draži Mihajloviću, pilon će se verovatno, na inicijativu SPO, zvati "Dražin kurac u erekciji". Problem će se javiti ukoliko most ponese ime patrijarha Pavla ali gradonačelnik Đilas najavljuje kompromisno rešenje po kom će, u tom slučaju, pilon poneti ime "slavska sveća patrijarha Pavla".
Nebitno je što je cena izgradnje mosta skočila od 160 na 400 miliona, što se neko debelo ugradio u ovaj projekat i što je sa tom razlikom moglo da se izgradi na stotine stanova, završi laki metro ili koridor 10 - bitno je da mi imamo most sa čitavim jednim pilonom. A niko u okruženju ga nema!
To bi ukratko bila suština svega - most vredi svaku paru a Srbija je lider u regionu!
Sve je počelo oko 14 godine, posle završenog 8- mog razreda osnovne škole, kada je mlada duša došla u kontakt sa " ozbiljnom " literaturom. Da li je to " Kapital " , internet članci o hipi pokretu, Povelja ljudskih prava koju je Stejt Department tako srdačno raširio po našoj zemlji putem plaćenih posrednika ili pankerske anarhističke ideje, trenutno je manje važno. Bitnije je da je mlada, intelektualno i duhovno prosvetljena duša postala borac za mir, slobodu, ljubav, bratstvo, jednakost, sir i vojnu muziku.
Kasnije, kada se trgne iz opšteg levičarskog zanosa, malo starija slobodoljubiva jedinka počinje definiciju svog zaživotnog opredeljenja :
Ukoliko je prvo delo koje je pročitala bio " Kapital " , jedinka mora pod hitno da nabavi majce, gaće i peškire s likom Če Gevare, veliku zastavu SSSR, ordenje sa buvljaka i jedan od Titovih portreta, za početak. Posle slede palestinke, pisanje članaka na neo- marksističkim sajtovima, i sedenje i mudrosranje o jednakosti i bratstvu. Takođe je primetno izbegavanje vozikanja u ćaletovom mercedesu, kojima se vozikaju svi ortaci iz srednje zajedno sa ribama koje su deo njegovih noćnih fantazija, ali koje on nikad neće osvojiti, već će morati da se zadovolji gaborkama koje dele isto mišljenje kao i on.
Ako se u početku dokopala hipi manifesta, pušta se duga kosa koja ne sme da se pere ni u kom slučaju, počinje se sa konzumacijom marihuane, a posle i svega ostalog ilegalnog, i iako je talentovan za muziku koliko i junac za izvođenje " Labudovog jezera " u moskovskoj operi, uči da svira gitaru i na njoj čangrlja bez prestanka " Ver hav ol d flovers gan " . Osniva komunu u babinom dvorištu na selu. Jedine ribe koje uspeva da navata su raščupane, tihe devojke, koje baš i ne vide jasnu razliku između njega i urličuće petoglave stonoge boje duge koja je prati vitlajući vikinšku sekiru.
U slučaju da se dokopao manifesta o ljudskim pravima i demokratiji, on postaje jedan od klonova Rastka Poceste, učestvuje u tribinama i školama ljudskih prava, pogotovo onima koje finansiraju organizacije koje služe kao paravan za Pentagon ( Amnesti Internešnal, Amerikan Asosiješn for hjuman rajts, itd. ) , skandinavska gej prajd udruženja, i holandske homo- pedofilske grupacije. Slika se sa lokalnim homoseksualcima na letovanju u Francuskoj i to kači na svoj Fejsbuk nalog, da bi svima pokazao da " Gej je okej ! " Ima devojku, čije je ime obično Anabela Hohenštajn ili Međeši Klaudija. Seks im je redovan, mada ona ne krije da bi joj više prijao palamar lokalnog fudbalskog reprezentativca iz Kenije, Džamala.
Pank i anarhija su izuzetno haotičan životni pravac, počevši od toga da mora biti gori klošar i od hipika. Pocepana odeća i štroka su mast- hev. Većina njegovog života dok je u ovom fazonu se svodi na preskakanje granice između alkoholisanosti i delirijuma. Devojka mu nosi drečavo roze čirokanu, i ima više facijalnih ukrasa od interpretacije persijskog cara Kserksa iz filma " 300 " . Vrhunac seksualne gratifikacije im je mešavina kaubojke, piva i dopa na koncertu Goblina.
Sve 4 faze života traju do neke dvadesete godine, kada im otac zalepi jednu roditeljsku usranom motkom, opere ih i ošiša i upiše na privatni faks u Beogradu ili Novom Sadu.
Svuda su oko nas, samo treba malo bolje pogledati.
Devojka najzajebanijeg lika u kraju. Cura na nindžu. Ona na koju ti krenu bale i gore i dole, jer, jebi ga, svestan si da je nikada nećeš imati, a u ljudskoj prirodi je da želi nedostižno. Fiktivna junakinja akcionih roto romana sa kraja osmadesetih. Otelotvorenje muških čežnji i vlažnih snova. Sofisticiranog intelekta, izvajanog tela, urođene dobrote, izraženog seksipila, orijentalne spoljašnjosti i još orijentalnije unutrašnjosti - zlo od ribe. A trpa je tu neki lokalni pajser! Al je nindža. Aj ti budi nindža? Evo ti kurac. U najboljem slučaju možeš biti Tabasko Pit, dežurni zajebant uvek pod opijatima, veoma blizak nindži, a tako udaljen od Sumiko. I dalje možeš samo da ga drkaš misleći na onaj njen sažaljivi pogled koji ti je uputila kad si se ono jedared odro od ovogodišnje rakije. Krivo ti je i pucaš od ljubomore, znaš da nindža trsi još 5 fufica iz kraja, pa zaboga, Sumiko zaslužuje boljeg! Ne, pa ti je ne bi ni spavao, samo bi je gledao dok spava i slušao kako diše, jebo te Parni Valjak, da te jebo!
Ali ne vredi, prijatelju, i život piše roto romane, tako je to oduvek bilo: ''najgora svinja pojede najlepšu jabuku''. Ti lepo pojačaš konzumaciju opijata, doduše gledaš da ne dopadneš popovima u šake, i to posle prođe, vremenom. Kasnije, nađeš i ti svoju Sumiko i voliš je, i spavaš je i budeš joj nindža. I ona se bode samo na tvoje šurikene, ne tretira okolne Tabasko Pitove i ostale kilavce. Gleda te onim vernim, a opet mističnim, iskošenim očima, i ne mora ništa da ti kaže, jer tvoj haragei ti govori: ona je tvoj trešnjin cvet.
Zaobilaženje tačnog, istinskog, iskrenog odgovora, teških i loših reči zarad izbegavanja dalje verbale rasprave i diskusije :sa sagovornikom koji nema mišljenje poput Vašeg:, ali takođe i automatski iskazivanje svog stava o trenutnoj temi. Dakle, mišljenje je negativno, u potpunosti, samo je letimično iskazano i ne ide u prilog većini koja se, očigledno, ne slaže sa vama.
- E, a kakva vam je Dora iz prve?
- Uuuuuu, mala je bomba!
- Matori, vrela je kao radijator. Ne bih silazio sa nje.
- Ja ne bih da kometarišem. :spavao sam je na žurci kod Mileta kući, likuša hoće da je ližem, ne brije noge, a kamoli pičku:
- C.
U slučaju da je to i rečeno:
- Beži bre, bila je ok, a kad sam je navatao haos! Jeb'o sam je na žurci, likuša hoće da je ližem, ne brije noge, a kamoli pičku
- Ne kenjaj bre, ti nekog navatao.
- Čuj ovoga, odjebi ljakse, nemoj da kažem sad svima ovu glupost.
Postavljač ovog pitanja ne samo da je je autoritet, glavni baja i onaj koji se sluša - da ga se plašiš ko klinac posle gledanja ekzorcizam iz Emili Eouz, pa ne samo da se cima da se iskenja na miru, nego prvo pali svetlo pa onda ulazi u prostoriju, a kad ga baba pošalje do špajza po teglu ajvara on vodi kera sa sobom - nego jebeni strah koji te može naterati da se strpaš u ćošak i klečiš na kukuruzu dok kao sandtrak ide norveški blek metal.
Kad ti postavi ovo pitanje, u tvojoj glavi koja funkcioniše na nivuo trećaka što i dalje zvoni na vrata pa beži, a u najgorem slučaju se prvo iskenja na plot, se automatski javlja misao da nešto nisi uradi kako treba i da posledice po tebe mogu biti gore nego po pornićarku kad je analno iznenadi palamar čru afrikog crnučuge od dvaespet santima, koji bi porfesorki mogao da koristi kao lenjir za tablu a igraču bejzobla ko palica.
Elem, uz pitanje naravno ide nabrajanje onoga, što će ON - autoritet i onaj koji se sluša k'o prosečni srpski ćale, morati za tobom da ispravlja greške u romanu i briše tvoj usrani proliv razbacan po celoj kući. A pošto će sve to srediti u stilu Volter Vajta, zatvoriće te u jebenu sobu i držati na hlebu i vodi narednih mesec dana, sa dozvolom izlaska samo dok se nose džakovi jednog magacina u drugi.
Jedan iz fizike za kraj?? Jedan? Iz fizike??? Za kraj???? ?!?!? PA JESI LI TI SVESTAN, ĐUBRE MALO, DA ĆU JA SADA MORATI POLA JEBENE MOJE PLATE KOJU NE ZNAM NI DA L' ĆU DA DOBIJEM, MORATI DA DAM NA TVOJE JEBENE PRIVATNE ČASOVE FIZIKE ILI PODMIĆIVANjE PROFESORKE MAJKU LI TI JEBEM KOJA TE RODILA!
Čekaj me u sobi...
Osobe koje se najviše plašimo da će nas čuti ako se u stanu/kući dešavaju bučne radnje.
-Krevet koji škripi i devojka nimfomanka sa glasom operske pevačice.
-Svađa (u ovom slučaju komšija hoće i policiju da zove)
-Prisustvo nagluve bakute koja želi da sazna da li je Hose Federiko zaista naslednik pokojnog Don Meksikana, i da li je Pelinjo Orinokov sin. (Uz prisustvo čitača redova koji se trudi da nadjača naricanje i kuknjavu koja dopire iz TV prijemnika)
Nervozni komšija (ulazi u dnevnu sobu) - Alo bre pizda vam materina, jel ovde neko normalan? Dok onaj vaš trsi onu malu iz Palmotićeve, vi se svađate, a ova vaša kćerka urla o nekom Orinoku! Pa može li ovde da se spava? (vidi bakutu) Izvinite gospođo!
Gomila emisija na kanalima kao što je Enimal plenet proučava životinje i pritom nama, ljudskoj rasi, pokušava da objasni kako to žive druga živa bića. E sad, bilo da ste neko ko veruje da postoji "neko tamo" ili ne, sigurno da ste se jednom pitali kako to oni nas gledaju. Evo kako bi to otprilike izgledalo:
Ljudska rasa postoji već milionima godina unazad i za to vreme se postepeno razvijala intelektualno i fizički. Ljudi grade svoje jazbine i prave skupove koje nazivaju "gradovima" (veće celine) i "selima" (manje celine). Cilj svake jedinke je da pronađe svog para i da se osamostali, ali ipak neki od njih ne uspeju i tome i žive parazitski život na račun domaćina (roditelja).
Kako bi mužjak pronašao svog para, prinuđen je da ode na mesto gde se okupljaju ostale jedinke koje takođe traže para za parenje. Kako bi ipresionirao ženku, prinuđen je da tačnim i precizno izvedenim pokretima tela u ritmu jakog zvuka sa zvučnika privuče njenu pažnju. Ukoliko ispuni očekivanja ženke, ona će mu raširenim oralnim otvorom dati znak da je spremna za sledeću fazu. Mužjak prilazi ženki i počinje konverzaciju sa njom, ovoga puta pokušavajući da joj pokaže svoje intelektualne sposobnosti. Novostvoreni par će potom pokušati da pronađe mesto za parenje. Svrha parenja u ovom slučaju nije stvaranje novih jedinki već sopstveni užitak.
Čovečanstvo već godinama pronalazi načine da svoje postojanje učini zanimljivijim. Veliki broj mužjaka to radi tako što izlazi van jazbine i sa drugim mužjacima pokušava da okrugli gumeni predmet ubaci u obruč. U ovoj igri, najbolji su pripadnici tamnopute rase, koji uzgred na svim velikim takmičenjima u ovoj igri izgube od, očigledno, intelektualno naprednijih pripadnika bele rase. Osim ove igre, Zemljani vole i da pokušavaju da nešto manji kožni predmet donjim udovima protnu kroz okvir napravljen od metala. Takmiče se još i u brzini kretanja, visini skoka i bacanju raznih predmeta.
Kako bi jedinka bila prihvaćena u društvu, potrebno je da svoje veštine usavrši u građevinama koje su posebno predviđene za to. Tamo se pripadnici čovečanstva uče gomilom bespotrenih informacija. Kako bi opstali u društvu, oni moraju da ne budu najbolji, ali i da ne budu među slabijima u društvu.
Pripadnici različitih grupacija gaje i određema verovanja u svemoguća bića, a oni to nazivaju "religije". Mnogo je različitih, ali je najupečatljivija ona u kojoj se podrazumeva da u jednom trenutku života mužjak izvrši samoubistvo tako što se naoruža ekplozivom i raznese u prisustvu drugih jedinki.
Posle smrti svakog Zemljana, shodno običajima njegovog naroda, on se uz posebne običaje zakopava ispod zemlje ili spaljuje.
Poznato je i da Zemljani misle da su sami u univerzumu i da nisu svesni postojanja drugih živih bića u svemiru. Pre nekoliko godina smo mislili da su nas provalili, ali se ispotstavilo da je film "Dan nezavisnosti" snimljen u zabavne svrhe.
Kao i u životinjskom svetu, tako i kod ljudi postoji takozvani lanac ishrane. Kod ljudi sistem poretka tog lanca ishrane, uz kintu, najčešće čini snaga obično praćena godinama.
Perfektan letnji dan. Temperatura taman kako treba, dušu dalo da se po završetku popodnevnog odmora ode u obližnje školsko dvorište na partiju fudbala. Društvo je na okupu, nebo vedro ( neće biti kiše ) i pravi je trenutak da nova kožna lopta u ulici okusi vrelinu fudbalskog terena.
Društvo se polako skuplja, svaki klinac čeka 17:00 kako bi izjurio iz kuće na fudbal sa svojim najboljim drugarima. Odlazi tamo i vidi prazan fudbalski teren na koji polako počinju da stižu njegovi najbolji ortaci - njih 9, tačno koliko treba da se raspali jedan meč 4+1.
Društvo je već tu. Nova lopta polako je počela da dobija ogrebotine i poderotine od paklenih šuteva desetogodišnjaka. Svi su zagrejani, utakmica može da počne.
Leti se na sve strane, povicima "Naša, naša!" klinci sami za sebe dele pravdu. Pravo izvođenja slobodnih udaraca, penala i kornera stiče se dranjem "Prvi bijem!". Klinci se provode kao nikada u životu, slave svoju mladost igrajući sport koji su većinom naučili sami od sebe, a ko zna, možda se baš tu krije neki novi Pele, Maradona, Stoičkov, Stojković...
U jeku borbe, događa se ono najgore moguće: Na teren dolazi desetak lokalnih alkosa, par likaova koji žive u kladionici i lokalni narkoman koga se sva deca plaše više nego svojih matorih. Oni počinju sa napucavanjem jednog od golova, a samim tim pokazuju dečurliji da je red da se pomere sa terena. Klinci, nemoćni uzimaju svoju loptu ( u najboljem slučaju; dešava se da bude "pozajmljena" od strane matorih) i odlaze na klupicu pored terena da se odmore od 15 minuta igranja fudbala... a planirali su da igraju bar sat, dva. Ostaje im samo da žale kako to nije fer i kako oni, kad budu došli u te godine, neće terati mlađe sa terena.
Priča se nastavlja 15 godina kasnije, samo ovih desetak klinaca ovog puta prelaze u ulogu dominantnih, nažalost, preuzimajući neke od pomenutih uloga.
Od njihovih snova da budu poznati fudbaleri, za par njih ostala je samo Maradonina ljubav prema narkoticima.
