Kultni pevač pop muzike koji je na mestima gde stanovništvo čine većinom Romulanci, popularniji i od njegovog brata blizanca Majkla Džeksona.
Dal’ zbog toga što je na početku karijere, pre nego što je koristio Aće, delovao kao neki mlađahni Romulanac ili zbog njegovih zanimljivih plesnih pokreta, a zna se da Romulanci obožavaju d’igraju, Đekson je ostavio neizbrisiv trag u srcima ovih ljudi, koji su teško primili udarac koji im je život zadao njegovom smrću.
Džedaj: Avatar, šta slušaš to? Lepo zvuči, k’o uvo da mi miluje. Avatar: Ih bre Đedaj, kako ti ništa ne znaš. To ti je Majkl Đekson, a ovo ti je njegova čuvena pesma Bili Đin. Džedaj: U bre, a otkud ti znaš za njega? Avatar: Pokaz’o mi Pejđer kad smo bili u Italiju. Džedaj: A ‘oće i on da peva u Arenu? Avatar: Ne mož’ da peva, umro je. Džedaj: Težak je život nas Romulanaca. Dobro je makar da je Đej živ.
Urbani koktel-podrig u nastajanju, nastao kalemljenjem imenice "zlo" i prideva "loše", koji bi ubuduće komotno mogao da zameni iste u kontekstu odgovarajućeg razgovora sa bacanje pegle/mučnina tematikom i, generalno, kod osećaja opšte uzdrmanosti imunog sistema nasumičnog subjekta-korisnika.
"Zloše mi". I ovako kad ga pročitaš ubogog, u običnoj (pri)prostoj rečenici, ne možeš da se otmeš utisku da je postignut nedvosmisleni efekat na sagovornika od prekoputa, pa i da on još sto puta posle toga nastavi s insistiranjem "da cirnete po još koje" ili "da im fali još jedan za aračkinje-baračkinje, u balonu". Jebote.
- Tebra, daj griz jean... - Evo ti cela pljeka, brate, nešto mi zloše odjednom... - Što, jebote, dobra pljeka, hehe...:mljac, mljac: - Ma ne znam, bre, al' 'naš kako mi se baca pegla sad, ne znam šta mi je... - Da nisi trudan, brate, hehe...:mljac, mljac: - Hmm...A da, jebote! Podsetili me kečap i ljutenica na menstruaciju, koji mi kurac da ih uopšte stavljam unutra!? - Puši kurac.
-----------------------------------
- Na šta se žalite, mladiću? - Pa, ono, doktorka, neam pojma...sve mi nešto čudno kad gleam, 'nači, taj neki generalni osećaj zlošane, 'nači, ne znam kako da vam objasnim, hehe... - Hmm...A da nismo mi konzumirali neke opijate, mm, mladiću? Neke opijate da nismo konzumirali, pa kombinovali sa nekim alkoholom, pa sad to pravi rusvaj po našem telu, mm, mladiću? - Pa, ono, doco - ja ne znam šta ste VI cepali, ali sve ovo što se pomenuli zvuči do jaaaja poznato u MOM slučaju, hehe...uf...
To je kad se dva sata spremate za izlazak, glancate cipele kao Don Juan, izvadite sve pantalone koje imate da bi odabrali one prave, kosulju upasete i ispasete 5 puta da vidite kako bolje izgleda,otkopcali i zakopcali predposlednje dugme 10 puta, o namestanju frizure je suvisno bilo sta reci, naravno stavili najlepsi lanac koji imate, caletov sat sto je dobio za 25 god sluzenja drzavi, mindjusu u levo uvo, i onda odete i popijete litru Rubinstajna, i nadate se da ce neka devojcica da se zagleda u vase oci boje Polimark kecapa.
Statusni simbol. Mjera svih mjera. Za naš narod oduvijek je predstavljala nešto posebno. O njoj su ispjevane pjesme....
Istinski, stvarna vrijednost se mijenjala. Dolazili su i odlazili mešetari, guverneri i bankari, ali ona je u očima prostodušnog, običnog čovjeka, predstavljala etalon za štednju, sredstvo za hvalu, mjeru za bijedu. Došli su neki evrovi, bile su marke one njemačke, koje jedino i mogu da se posle deset praznih mjesta stave iza 'iljadarke po mjestu u duši naroda, ali ona je bila i ostala, sad je i biće! Pokušavaju je baciti u drugi plan nekim čudovištima, apoenskim godzilama, ali osim onih rijetkih, slabog pamćenja, internetom zatrovanog polusvijeta, neće zaposjesti - 'iljada je to!
- Idemo li večeras? - Idemo! - Šta ćemo za lovu? - Imam ja 'iljadu. - Pametnom dosta! ---------------------------------------------------------------------------------
Pa kaže:
"Tu nestašnu ženu slatku pronaš'o sam ja u parku tražilaaaa jeeeeeeeeee 'iljadaaaaarkuuuuuuuu"
Čovek jeste svaštojed, ali pojedini i u tome prednjače nad drugima. Ima ih više vrsta.
Pomijar flegmatik. Njega boli uvo šta će strpati u usta, samo nek ne umre. U stanju je da živi na paušalnim obrocima od skorele paštete, majoneza i buđavog pekmeza mesecima, odnosno, dok se nekim spletom okolnosti ne pojavi bilo šta drugo u kući. I kad može da bira, ne ume. Nije mu nikakav problem da stavi sarmu i pire krompir u tanjir sa supom.
Opsesivno - kompulzivni pomijar. Ima jednu, dve ključne namirnice koje forsira uz sve živo, stavlja majonez u čorbu, kečap na banana split, cepa lubenicu sa hlebom, eurokrem sa ljutom paprikom i sl. Sve što nije predmet njegove fiksacije treba da ima samo zapreminu, ništa više.
Pomijar ala - jede sve što mu padne šaka i sve trpa u usta odjednom. Zalogaje ribljeg paprikaša natapa sokom od jagode. Opušteno će naseckati parizer i čajnu u pesto đenoveze, pride može i pokoja belolučena paprika, i ako ima od Uskrsa neko kuvano jaje. Kad ne jede, sisa kocku za supu ili cepa crni luk solo. On je od onih što umaču hleb u vodu od salate.
Pomijar gurman. Obožava sve. Ne zna šta bi radije pojeo pa uvek orgija kao na slavi. Sapira želudac špricerom ili koka-kolom ne bi li ga resetovao za nove pohode - jagnjetina sa burekom umesto hleba posle lignji u sečuan sosu, onda jedna sočna komplet lepinja, pa bi valjalo naseckati malo kulena i šunke a onda može jedna kaprićoza. Sve je lepo na svoj način.
Pomijar domaćin. Hrana ga veseli. Ponajviše svinjski nusproizvodi. Krvavice, kavurmice, džigernjače, švargle, škembići, loj, papci, uši, muda, crevca, sve što zaudara na mokraću, govna ili leš mu rasplamsava apetit i donosi radost. Za razliku od većine ljudi, njega demistifikacija ovih namirnica dodatno motiviše.
Piroćanski ad hoc pomijar. Prežderava se o tuđem trošku, za švedskim stolom, na svadbama i sahranama, jede izbezumljeno, kao da mu je poslednji put, ne pita šta je. Pokušava da stvori rezerve, što u vidu zaliha masti, što tako što će napuniti džepove predjelom, šniclama i pečenjem, za poneti. Boli ga duša ako nešto ostane i zavodi ga ideja da se ispovraća pa da krka opet.
Dekorativni papir koji ti neko uruči sa poklonom za slavu ili rođendan; pa ti poskidaš selotejp sa istog papira i upakuješ njime drugi poklon koji daš nekom drugom, pa taj neko drugi ponovi tvoj proces radi uštete (kao i ti). Ovo se odvija poput koncentričnih krugova dok ne dođe u ruke nekoga koji na papiru vidi samo mnoštvo otisaka prstiju i selotejpa koji na papir ima efekat voska za depilaciju. Da li će ga, Boga pitaj koja po redu persona krpiti ili baciti, stvar je individualnog škrtarenja.
- Mirko, brate, izvini što sam se sinoć urolj'o k'o prase. Kako si platio ceh? - Poušalno. - Kako? - Okrenuo mu levo uvo, on meni 14 i po hiljada. Ja rekoh "kol'ko?!", okrenuo mu desno uvo, a on se preračunao pa ispade 16 hiljada. Taman sam se spremao da se podmažem vazelinom kad ulete Bane Francuz te isplati pola.
Pandan Anđelu Smrti međ' nebeskom žgadijom. Dok Anđeo Smrti ognjenim mačem i kišama sumpora vrši genocid i totalno jebanje materi Heruvim se koncentriše na pojedince i otrovnim strelicama pretvara mučenu dušu u tetreba. Da te tako lagano muči i pati dok konačno ne baciš kašiku u najgorim mukama.
Jebeni Legolas je taj Heruvim, nije faca kao Boromir nego k'o pizda gađa otrovnim strelicama gde si najslabiji.
- 'Alo Mihajlo, pa desi ti pizda ti materina? Kaće dođeš kod mene da te opet ošurim u pokeru?
- Mrš pičko jedna, znam da si varao zadnji put, takav si u duši kurtonu jedan.
- Aj ne seri nego dođi da spičimo partiju-dve i da probaš nešto novo. Upravo izmišljeno, znaš one budale što su se lomatale preko Kavkaza? E pa upravo su izmislili novi alkohol, zove se rakija i mnooooooogo je dobro tebra, 'nači već sam se ušikao.
- Ae, ae evo stižem, samo da se pozabavim onim pederima od Grka.
. . .
- 'Alo ti! Ti svileni, Legolase! Dođi ovamo, slušaj sad dobro da te ne bih očerupao k'o snajka petla na crveno slovo. Ideš u Grčku, tamo da nađeš onog buljaša, onaj, jebemumater sad kako se beše zove, onaj što će kao on da se zove neki grad u budućnosti valjda, znaš na koga mislim. E nađeš njega i onu dobru pičoku Jelenu, smesti im deder po jedno to tvoje sranje međ' rebra i vrati se da podneseš izveštaj a ja odoh u podrum kod Samaela na kerpo, jasno?
Dubok i glasan zvuk neodređene dužine trajanja koji izlazi iz grla prosečnog homo sapiensa u trenutku dok veća količina tečnosti napušta njegovo telo. Karakterističan je pre svega za muške pripadnike vrste, naročito posle konzumacije veće količine piva. Jedinstveni osećaj odvrtanja slavine nakon pešeszidarskih i par sati uzdržavanja i trpljenja svakako je ravan osećaju penjanja na Mont Everest i pogleda sa istog po savršeno vedrom danu. I apsolutno te boli uvo da li će te neko čuti.
Dva ujutru, porodična kuća (stan), uzdah olakšanja jačine milion decibela diže oca porodice iz kreveta: *Ćale*: Alo magarčino!!! Pa je l' to opet drkaš tamo, jebo te onaj ko te napravi???!!! *Sin*: Ma ne bre, ćale, nešto još bolje. *Ćale*: Aaaaaaa, tatin delija! Samo udri, ljubi te ćale! Laku noć i tebi i njoj ko god da je. Samo budi malo tiši, da ti se i majka ne probudi.
Opis osobe koja se na nekom javnom mjesto ponaša nevjerovatno slobodno i bahato, kao da posjeduje zrak koji ljudi udišu oko njega. Klasika, razbacivanje, samo mu fali kauč da se izvali i počne da zapovijeda. Prosto vrišti iz njega taj stav "boli me uvo za sve, ovo je moja teritorija, moja pravila, tako da ću se ponašati kako ja hoću, a vi.. ako vam se ne sviđa, znate gdje su vrata!"
- Vid' šta je obukla, seljančura, uparila crnu i smeđu.. - Brate, sad nije trenutak, kasnije ćeš. - Ma, odo' da se izvalim na onu klupu u šatoru, ne mogu više slušat' ova proseravanja. Reci im da me ne bude. - 'Ajd malo imaj poštovanja, k'o Crnogorac na plaži si. Ipak smo u tuđoj kući. I ipak je ovo sahrana.
- Mala, 'odi vam, da ti čika nešto reče.. - Nemoj, čovječe, vidiš da je maloprije stajala s onim rmpalijama, biraj neku drugu, inače ja odoh. - Ma opuuuusti se, znam šta radim. Šta misliš, je l' 'oćna ova? - Ne bih baš rekao da znaš, ako smo na moru, ne znači da su ti sve lokalne pičke na raspolaganju. Eno ih ulaze, ništa, odoh ja, srećno tebi. - Brate, kad si u Rimu, ponašaj se kao Toti. Ne budi pička, ostani i bori se!
