FAK JEA! Svanuće novi dan. Osećaću se kao ponovo rođen. Toliko planova. Biće bre dovoljno vremena. Sunce će proliti svoje nežne zrake kroz prozor moje sobe. Udisaću gradski, vaz... smog punim plućima, ili ipak neću. Ma nema veze, sve će biti u redu, naći ću devojku, izaći ću do parka i posmatrati ljude kako provode još jedan dan, a ja ću biti srećan. Banja. Opet sam zaglavio sinoć. Ništa od novog dana. Još jedna noć. Osećam se kao prokleti alkoholičar sa trijesdvogodišnjim stažom, alkohol mi prožima svaku poru tela, a bubnjevi udaraju po glavi. Sve manje planova. Ali se rađaju nove ideje. Planiram da popijem brufen. Ili kafetin. Svejedno, samo da prestane ova jebena glava. Dovoljno vremena za šta? Previše vremena. Za sređivanje misli. I novo bedačenje. Mada ako se nateram da uradim nešto, možda bude bolje. Ma samo da mi dajte litar rasola i još toliko jogurta biću odlično. Nema. Ma ko ga jebe, vraćam se na spavanje. Sutra je prvi dan ostatka mog života.
„dan mrmota“
Tačno ta rečDan mrmota8 definicija →
Nakon raznih krema napravljenih od biljaka koje rastu samo na nepalsko-indijskoj granici ili na Uskršnjem ostrvu koje će vas podmladiti najmanje 20 godina, ovo je još jedno u nizu preseravanja kozmetičkih kompanija.
Postavlja se pitanje kako krema zna kad je dan, a kad je noć!
Izreka koju su Vam prećutali u ranoj mladosti.
Narodna poslovica koju su mladi punišići shvatili isuviše bukvalno.
Univerzalan način na koji će gatara otpočeti svoju baroniju.
Ono što pomisliš nakon mnogo neuspelih pokušaja da kontaktiraš neku osobu/osobe. Na četu niko da se do'vati tastature, SMS niko da uzvrati, ne pritiska im se zelena slušalica na telefonu... I onda počneš da puštaš film kako si slepac i da svakog boli ona stvar da ti se javi. U stvari, realnost je mnogo manje tragična...
... jednom je telefon na vibraciji pa nije čuo, drugi je čuo al' češe muda na kauču i mrzi ga da ode do po telefon i da odgovori, treći je konstantni klošar i nema kredit ...
Ono što je nekad, svako dete pitalo kad saznaju da se, Minja ZAISTA preziva subota.
-Tata, šta mu znači ovo subota ? Danas je nedelja.
Sine njemu je tako ime i prezime.Ko što si ti Pera Perić tako je i on Milan Minja Subota.
A što nije sreda ?
Jebem li ga sine.
Dan kada konačno legne plata.
Radnik: Direktore, kad će Spasovdan?
Direktor: Aaa?
R: Spasovdan!
D: Otkud znam, pitaj popa Jovana.
R: Ma kakav pop, pitam kad će plata!
D: Bićeš blagovremeno obavešten.
R: Obavesti ti elektrodistribuciju, već su naoštrili klešta.
Zajebncija na račun ortaka sa izrazito velikom glavom!
- E moram se sutra ići šišati...
- Naruči se jarane, da čovjek zatvori salon!
- M'rš u pizdu materinu, nije kod mene glava ko Cocin bubanj...
- Pa kad nije što onomad nisi mog'o staviti kacigu, nego si je nosio samo tako pored sebe i pravdo se policiji da je ne možeš staviti na glavu...
- Jebi se tamo...
Nismo se znali. I ako smo se znali to je bilo površno. Kao komšije koje nikada nijesu stale da popričaju kao ljudi. Slučajni, nevoljni susreti ispred lifta, sa punim rukama, uz neizbježno klimanje glavom i pitanje "na koji ćete sprat?".
Kao daleki rođaci za koje smo čuli da postoje jer ih baba i đed na svakoj slavi pominju. Slučajno javljanje na telefon kada želimo da razgovor prođe što brže i da više saopšte razlog poziva pa da možemo da viknemo "tata, za tebe je!".
Kolega kojega ne podnosim i svako sretanje na hodniku zahtijeva naoružavanje strpljenjem. Prigušeni uzdah i pitanja "ima li posla?" i "jeste li umorni?" i "kako su ti doma?" i slične besmislice, tek da prođe vrijeme.
Svoje pravo "ja" u trenucima koje želim da zaboravim.
