Ovo se obicno desava kada ides sa devojkom na tekmu,a pre toga si jedva uspeo da je nagovoris da ide u ponedeljak sama da kupi sandale,a da subotu zajedno provedemo prateci fudbal.u tom trenutku se sve cini idlilicno.gledaces tekmu,provesces vreme sa devojkom,nece moci da cantra kako ne provodite dovoljno vremena zajedno.neki ljudi bi rekli da je to to,zivot je divan,suma blista,suma peva,al je lep ovaj svet.pevusis pesme radosti u glavi dok ulazis na stadion.i cim pomislis da je sve super...
-pa necu valjda ovde da sedim?
-sto,sta fali,ceo stadion sedi tako.
-prljavo je,a ja sam u novim pantalonama.
-koji moj si obukla nove...
-pa mislila sam da idemo da kup...
-dobro,de,evo sedi na moj duks...
-smrznuces se...
-necu,pusti me da gledam.
-a si nadrkan.
-nisam,gledaj.
-koji su koji?za koje da tapsem.
-oni levo.
-pa i nisu im neki dresovi.
-da,da,gledaj.
-sto je sladak onaj sa brojem 8,ko secer je.
-al je zato glup ko kurac,ne bi mami rodjenoj dodao loptu.a i ne igra za nase.
-boli me uvo,on je meni super,navijacu za njega.
-navija za koga hoces,samo gledaj.
-juce sam bila na faksu,a ona sto je isla sa tobom u razred,kako se zvase...
-e,ne znam.gledaj,zbog toga smo dosli.
-meni je dosadno ovde.
-evo sada ce kraj,za 2 minuta.
-to si rekao pre 15.
-e,ajmo u kupovinu.
-sto,jel gotovo,zar ne treba da ima jos jedno poluvreme?
-ne treba.ajmo dok jos imam zivaca.
-tvoji izgubili...hahaha.
-da, to je pravi razlog.
jednostavno idila ne postoji.najgore je ona stara narodna:"imao,pa nemao".
-cujem da si bio na tekmi?
-pa...jesam.
-koji rez?
-ne znam.
-kako ne znas.
-eto...
Na osnovu oskudnih podataka o njemu, izrečenih u seriji, možemo izvući neke podatke o životu ovog junaka od pre radnji ove serije. Ozren Soldatović je rođen oko 1945. godine u Čačku (ili Smederevu). Sa oko 18 godina, majka ga je izbacila iz kuće kao suviše problematičnog. Sa sličnim prijateljima ubrzo odlazi u Italiju, gde postaje značajna figura- u svetu mafije. Od njegove žene, u "Srećnim Ljudima" saznajemo da je na kraju postao toliko značajan da je čak i u toj zemlji, bez griže savesti, naručivao ubistva. Krajem 80-ih godina se vraća u predraspadnu Jugoslaviju i naseljava se u Smederevu. Ženi se kafanskom pevačicom, po imenu Ozrenka. Postaje moćna figura, sponzor lokalnih estradnih umetnica, a u sa početkom krize raste i njegov uticaj na vlast.
Soldatović kupuje velelepnu vilu u Beogradu, u koju se ubrzo useljava, zajedno sa ženom, sa kojom se u međuvremenu posvađao, jer ona opravdano sumnja kako je on vara, i kako planira da je ubije. Ni njena osećanja prema njemu nisu ništa bolja, samo su za nijansu moralnija. Vila predstavlja pravi mali dvor- sa 3 sprata, liftom i gomilom razne posluge. Kuća je krcata raznim preskupim umetničkim predmetima, stilskim nameštajem, vrednim slikama... Soldatovića okružuje obezbeđenje opasnije od same policije- njihov šef nosi nadimak Roki, i u stanju je da ubije iz čistog hira (ako mu se naredi, to je pokazao kad je hladnokrvno pokušao da podmetne bombu Malini Vojvodić). Ubrzo, Soldatović dovodi u svoju vilu i samu majku, koja ga je izbacila iz kuće kad je bio mlad. Iako ponuđena izuzetnim komforom, stara žena ostaje pri svom stavu da je njen sin "običan mangup, koji je ojadio narod...".
Inicijalni razlog Soldatovićevog dolaska u Beograd, bio je činjenica da mu je jedna lokalna zvezda estrade- Keti- pobegla u jugoslovensku prestonicu bez njegovog znanja. Soldatović je nalazi uz pomoć agencije "Perspektiva" kako peva u jednom noćnom klubu, i stavlja je pod svoju zaštitu, reketirajući vlasnika kluba. Kad drugi reketaši bace kašikaru na klub, Soldatović ga kupuje ruiniranog i pokreće sopstveni klub. Ubrzo kupuje i kockarnicu. Kroz nekoliko meseci, Soldatović drži pola Beograda- prodavnice automobila, butike, tržne centre,... Međutim, ubrzo dobija strah od konkurencije, pa pokušava da ubije Malinu Vojvodić, pevačicu koja se vraća iz Italije i redom kupuje više lokala, koje je on planirao za sebe. Počinje da sumnja da iza nje stoji konkurentska mafijaška grupa, koja je u nekoliko navrata pokušala da ga ubije, šaljući mu bombe. Daljinska bomba namenjena Malini na Paviću svojstven volšeban način stiže do Soldatovićeve kockarnice, gde i eksplodira. Srećom po njega, Vojvodićeva napušta Jugoslaviju i vraća se u Italiju. Soldatović je takođe bio i generalni sponzor Izbora za Mis Jugoslavije 1995. godine, na kome je učestvovala i jedna od glavnih junakinja serije: Đurđina Golubović. Soldatović je pokušao da "izgura" Keti, koja se takođe prijavila, Šćepan Šćekić Laru Simonović, ali je osoba koja nije imala nikakvu protekciju, Đurđina, osvojila titulu. Ozlojođeni Soldatović, ali i njegova žena, pogrešnom informacijom ubeđena da je Đurđina njemu ljubavnica (dobila je dojavu da će pobediti ona koja je Ozrenova ljubavnica), čine sve kako pobednica ne bi došla do nagrade. Đurđina ni kriva ni dužna biva šikanirana, ali Soldatović opet pogrešno saznaje kako su Golubovići opasna mafijaška porodica, pa odlučuje da im udovolji dajući im Đurđinine nagrade. Ispostavlja se da se pravih mafijaša, na taj način, nije rešio, jer i dalje dobija telefonske pretnje.
Iako se na kraju "Srećnih Ljudi" činilo da je logično da u narednom periodu Soldatović pogine u nekom od kriminalnih obračuna, to se ne događa. Izvesno, smanjuje se broj ljudi u njegovom okruženju. Njegova majka verovatno umire, a on se sa 60 godina napokon razvodi od žene, sa kojom se, na kraju prethodne serije, činilo da će izgladiti odnose. U međuvremenu, dobija novog mladog pomoćnika, Alamunju, koji umesto ostarelog mafijaša obavlja "prljave" poslove. Iako on drži da mu je Alamunja kao sin, ovaj tajno planira da ubije starog Soldatovića.
Kao što je prethodno rečeno, Soldatović je znatno ostario, a njegovom lošem izgledu doprinosi i nezdrav život i imobilnost. Ipak, primećuje se da se sa moralnog aspekta on značajno popravio, i, iako je još u vezi sa mafijom, podsvesno se sprema i za neka bolja dela spram društva, mada i dalje ima maniju gonjenja i željan je uticaja na političkoj sceni. Njegova izvršna snaga je tridesetsedmogodišnji mafijaš, zvani Alamunja, koga je Ozren pronašao kao uličnog kriminalca i pokušao od njega da napravi krupnu figuru, u čemu je, obzirom na Alamunjino ponašanje u seriji, samo delimično uspeo.
Soldatovićevom klanu, tačnije samom Alamunji, Srećko Šojić, lider Stranke Zdravog Razuma duguje ogroman novac, koji je utrošen u kampanji za parlamentarne izbore. Šojić, što iz škrtičluka, što iz realne nemogućnosti da obezbedi novac, biva pozvan na večeru kod Soldatovića, gde mu je ponuđena ultimativna opklada: ukoliko uđe u skupštinu dug mu je oprošten, ali zastupa Soldatovićeve interese, ukoliko ne, mora isti da vrati do poslednje pare. Kako Šojić ulazi u skupštinu, Soldatović ga podseća na njegove obaveze. U međuvremenu, bivša žena Marinka Pantića se zapošljava kao sobarica u Ozrenovoj kući. Oduševljena time, ona poziva svoju decu da umesto sa ocem, žive u "dvoru, kod jednog starog gospodina". Ona i Soldatovića upita za takvu mogućnost, ali je on optužuje za političku špijunažu, kako se Dimitrije Pantić odvojio od ostatka stranke. Ona priznaje da je bila špijun, ali po savetu vračare Roske kaže da je radila za izraelski MOSAD, te da je lovila bivše naciste. Na kraju ciklusa, Soldatović naređuje da se prate i ona i njen bivši muž.
Velika zahvalnost baba Simki na ustupljenim podacima iz serija
Jezik koji je bio zvanični u jednoj zemlji duže od 70 godina. Jezik koji je u toj zemlji govorilo 24 miliona ljudi, plus par miliona emigranata. Jezik koji su razumeli svi od Vardara, pa do Triglava. I svi su voleli da pojedu dobru Podravka juhu, a da ne cepidlače da li je supa ili juha. I svima je bilo lepo da u džepu imaju crveni pasoš, a da ne cepidlače da li je putovnica ili pasoš.
Sa godinama koje su okupirali topovi, popovi i lopovi, pored svega što je nestalo, nestao je i srpsko-hrvatski jezik. Pridružio se u aleji bivših latinskom, starogrčkom, aramejskom... Jedino ga još Wikipedija prepoznaje. Mi ostali preko noći savladasmo četiri jezika.
Narodna skupština, 1928. godina
Stjepan Radić: Oprostite gospon predsjedavajući što sam zakasnio. Vlak je imal problema.
Puniša Račić: Koliko sam ti puta rekao da nije vlak, no voz?
Stjepan Radić: Miran sjedi u tim hlačama...
Puniša Račić: Sa' ću da ti jebem sve po spisku... I za hlače, i za vlak...
_______________________________
Beograd, 1964. godina
Tito: Za kaj... Hm... Hm... Majku im božiju...
Krcun: Gde nađosmo ovoga što jedva naglaba srpsko-hrvatski za najvećeg sina?
Tito: Kaj Krcune?
Ranković: Ništa druže Tito. Kaže Krcun – Druže Tito mi ti se... Pevaj Krle... kunemo, da s tvog puta nikad ne skrenemo...
Krcun: Hoću da pevam Titu, zabole me. Pa nije drug Staljin preda mnom...
________________________________
Španija, 1986. godina
Kreša Ćosić: Imamo 9 punti prednosti... Kol'ko još? Minut do kraja? Ne dajte im šutirat tricu. Jesi l' čuo Divac? Dražene, ti vodi balun.
Dražen Petrović: Udvojiće me.
Kreša Ćosić: Neka izađe neko po balun onda. Ti Divac nemoj. Slušaš li ti? Razumiješ li srpsko-hrvatski?
Dražen Petrović: Hajmo momčad. Rutinirano do kraja.
Vlade Divac: Hajmo polako. Samo rutinski da završimo i u finalu smo... :šapuće Draženu i Aci na uvo: Ma, ovo je sve gotovo. Ne znam šta je Kreši. Ako ovo izgubimo nosiću bradu do kraja života.
Dražen sa osmehom pogleda u njegovo ćosavo lice.
Utopijsko delovanje u sadašnjosti sa željom da se na bolje izmeni budućnost. Uticaj takvog delovanja može da dovede do nepredvidljivog skretanja točka istorije u blato. (Ovde nije reč o delovanju istorijskih ličnosti koje su znatno uticale na njen tok.
Čovek nervozno šeta čekaonicom u porodilištu. Gleda ga stara ciganka i obrati mu se:
- Nemo' da se živciraš, će bude sve u redu. Će dobiješ bliznaci, zdravi i ispravni dečaci, žena će ti bude dobro.
On je pogleda podozrivo:
- Kakvi blizanci? Šta lupaš, bre! Rekli su nam na ultra-zvuku da je dečak, jedan. Jes’ malo krupan, ali... ma, kakvi bre, blizanci.
- Ne znam šta s’ ti rekli na tu mašinu, al’ ja ti kažem će bidnu bliznaci. I da t’ kažem ja: oba će bidnu za muziku mlogo dobri, će se bavu ceo život s’ muziku i biće poznati. Samo, jedan će bidne ‘armunikaš, će bidne stalno na Pink, a drugi će se bavi sa onu ozbiljnu muziku i putuje po ceo svet...
- Ma da, kako da ne...
U tom dolazi sestra i obaveštava ga da mu se žena porodila, da je sve proteklo u najboljem redu, da se odlično oseća i da su oba dečaka odlično..
Čovek padne u nesvest....
Dok su deca su rasla (prvo propevala, pa tek onda progovorila) čoveku su se stalno vrzmale po glavi reči one ciganke i reši da isproba decu. Zgražavao se na pomisao da će sin da mu razvlači ‘armuniku’ po Pink- paradama i hteo je da učini nešto da to spreči.
Jednog dana im ostavi harmoniku u sobi gde su se igrali i izađe napolje. Priljubio je uvo uz vrata i čuo da se nešto domunđavaju, a onda se svom snagom začuše turbo zvuci iz sobe. On uleti unutra i vide jednog od sinova kako zdušno rasteže harmoniku, a na usnama mu likujući osmeh. On ga uzme za ruku, odvede iza kuće, ubije (teška srca) i dok se spremao da ga zakopa u bašti, začuje iz kuće kako grmi harmonika i glas koji peva:
- Ubiooo siiiii poooooogreeeešnoog čoooveekaaaaaaaaaaaa!!!
(Inspirisano Dioklecijanovom def Narodna muzika)
Suverenost u političkom i pravnom smislu znači vrhovnu, najvišu vlast, iznad koje nema više vlasti, nešto što je vrhovno u svom domenu, nezavisno od drugog subjekta. Suverenost podrazumeva takođe i najvišu volju, neprikosnovenost u odlučivanju (građana, države i nacije).
Suverenost je takodje i jedna od odlika vlasti za koju u današnjoj vladi Republike Srbije nisu čuli.
Austro-ugarski ultimatum Srbiji ili Julski ultimatum bio je ultimatum upućen vladi Srbije 23. jula 1914. godine, posle Sarajevskog atentata. Dokument je opisan kao najteži ultimatum ikada upućen jednoj državi od strane druge.
Austro-Ugarska tražila je od Srbije sledeće:
1. Da spreči izdavanje publikacija koja podstiču mržnju i neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.
2. Da momentalno raspusti organizaciju Narodna odbrana, i da isto postpupi i sa drugim orgnizacijama koje učestvuju u propagandi protiv Austro-Ugarske.
3. Da iz javnog obrazovanja ukloni sve što bi moglo da služi ili služi za podsticanje propagande protiv Austro-Ugarske.
4. Da iz vojske i administracije uopšte ukloni sve oficire koji su krivi za propagandu protiv Austro-Ugarske, a imena tih oficira dostavila bi vlast Austro-Ugarske.
5. Da prihvati učešće austro-ugarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije.
6. Da preduzme sudski postupak protiv saučesnika Sarajevskog atentata koji su na srpskoj teritoriji, uz pomoć i uputstva austro-ugarskih organa.
7. Da momentalno uhapsi dve imenovane osobe koje su upletene u atentat po istrazi koju je preliminarno sprovela Austro-Ugarska.
8. Da efikasnim merama spreči nelegalni prenos oružja i eksploziva preko granice.
9. Da uputi Austro-Ugarskoj objašnjenja povodom izjava visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i inostranstvu, koji su izrazili neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.
10. Da bez odlaganja obavesti Austro-Ugarsku o ispunjavanju ovih obaveza.
Srpska vlada je uslovno prihvatila sve zahteve ultimatuma, sem tačke broj 5 koja je zahtevala mešanje austro-ugarskih organa u sudski postupak, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije.
Postavlja se pitanje kako bi današnja vlada postupila?!!
Srpska narodna bajka. Govori o dečaku koji se zvao Ivica i o njegovoj devojci Marici. Međutim, Ivica je dosta kasno zavoleo Maricu. Zato, počnimo priču od početka...
Ivica se rodio u jednoj maloj, ali prelepoj zemlji, u jednom malom, ali prelepom selu. To selo je bilo nadaleko čuveno po tome što u njemu dobro rađa žito i rastu devojke sa anđeoskim glasom i zanosnim stasom. Ivica je, još kao mali dečak, sanjao velike snove. Neki bi rekli da je to bilo zato što je bio mali rastom, međutim bilo je u toj njegovoj zemlji i ljudi koji su bili dosta visoki, a ponašali su se isto kao on. Bilo kako bilo, da bi ostvario svoje snove, Ivica je morao da ode u veliki grad - najveći grad u toj divnoj maloj zemlji. Veliki, Beli grad.
Tim gradom, kao i čitavom zemljom, vladala je zla veštica. Ta Veštica je inače bila jako neobična. Pre svega, bila je muškog pola. Imala je i ženu, za koju su mnogi tvrdili da je opasnija i veća veštica od nje same. Osim toga, narod ju je u početku jako voleo, ali se to vremenom promenilo. Živela je na jednom šumovitom brdu u tom velikom, Belom gradu, u velikoj kući. U toj kući je pre nje živela još jedna veštica, mada o tome da li je ona bila veštica ili nije danas postoje oprečna mišljenja. Kuća je bila skroz bela, što jeste malo neobično za kuću u kojoj žive veštice, ali mnogo štošta je u toj maloj zemlji bilo neobično, tako da neka vas ni to ne čudi. Bila je to jako lepa i velika bela kuća, skoro kao nekakav beli dvor.
Nakon što je završio školu u belom gradu, Ivica je upoznao zlu Vešticu, koja ga je ubrzo uzela za svog pomoćnika. Kako je, kao i svako dete sa sela, bio veoma bistar, vredan i pre svega poslušan, Ivica je brzo naučio zanat od Veštice i vremenom postao njen omiljeni učenik i najvažniji pomoćnik. Nakon toga, mnogi lovci su pokušavali da isteraju Vešticu iz njene velike bele kuće i da se u nju usele. Dugo im to nije polazilo za rukom. Ivica se borio protiv njih hrabro i odlučno.
Ipak, jedne jeseni, godinu dana nakon velikog, slavnog rata u kom je ta mala zemlja pobedila čitav svet, Veštici je došao kraj. Lovci su se udružili i, uz pomoć naroda, ali vrlo verovatno i veštica iz drugih, velikih zemalja, konačno isterali Vešticu i uselili se u njen beli dvor. Vešticu su poslali u jednu daleku, malu zemlju na severu, gde je umrla par godina kasnije, zatočena u tamnici. Ivica je međutim, kao pametan dečak, u stvari tada već momak, shvatio da je za njega najbolje da se odmetne u Šumu - istu onu šumu u kojoj su svoje vreme provodili Lovci, boreći se godinama protiv Veštice. Znao je da samo treba da bude strpljiv i da čeka u Šumi dok Lovci ne zapadnu u probleme i ne zatraže od njega pomoć. To se i dogodilo.
Inače, narod u toj zemlji, iako veoma hrabrog srca, imao je jako kratko pamćenje, tako da je zaboravio na vreme kada je Ivica predano služio Veštici. Tako se on vratio na Dvor. Veštice iz velikih zemalja, koje su se, do pre samo nekoliko godina, borile protiv njega, proglasiše ga za naj-vešticu. Ivica je bio veseliji nego ikad. A onda, jednog lepog dana, Ivica je osvojio srce lepe plave Marice. Mnogi su u toj zemlji želeli Maricu, jer se pričalo da onaj koji se njom oženi dobija ogromne moći. Ipak, ona je pripala njemu. I dan danas, oni žive u sreći i ljubavi.
Kraj.
Staroslovenska reč za govorti/pričati. Koristi se retko, samo u trenucima ekstremne uznemirenosti kada proradi krv Starih Slovena u nama.
428. godina nove ere, negde oko 11h, na prostoru današnje Poljske:
Žaroslav i Jaroslav polako šetaju pognute glave kroz jesenju šumu sa puno opalog lišća, oslabelo sunce se probija kroz grane, u rukama im piva, za reverima im značke fk Sarajeva. Dugo su ćutali dok jednom Žaroslav ne prozbori:
Žaroslav: Eee moj Jaroslave, kako sam ti se jutros proveo, nemaš pojma...
Posle 7 minuta, ili 200 metara dalje:
Jaroslav: Kako?
Posle 10 minuta, ili 200 metara dalje(jebiga uzbrdica):
Žaroslav: Pa, ostavio sam ženu i decu, i dok sam šet'o napali me Todorci.
Jaroslav(naglo staje i žustro širi ruke sa šakama u nivou kukova): Ma jebem ti Peruna, glagoljaj šta je bilo! (nastavlja laganim tempom)
Žaroslav: Idem ti ja tako pored potoka, negde oko pola šes' - šes' jutros, kad imam šta da vidim. Oni indijanci Huni opet se nešto zaleću sa njihovim konjima na neku mladu Normandijku, mislim da je bila od Švedskoga naroda. I ja ti tu izvadim sekiru P-42....
Jaroslav(ubacuje se): Ohoho! Najnoviji P model, sa rasprskivačem lobanje. Kad si uz'o?
Žaroslav: Ma donela mi tetka iz Germanije kad je dolazila onomad... Nego, ja ti tu njih isprangijam i pitam onu malu šta se desilo, kad ona poče plakati. Reče mi da je ona samo umetnica a da su oni Huni, što su bili tu i što sam ih pobio, isto od kakvoga umetničkog roda i da oni samo glume tu za kamere nekakve.
Jaroslav: Ih kamere, pa to će tek biti izmišljeno u dvadesetome veku...
Žaroslav: Znam ja to, čit'o sam u Justinijanopediji. Skontam ja da ona laže, silujem je, i posle dođem po tebe, i evo sad reko da ti ispričam kad smo zaćutali.
Jaroslav: Pa kakve to veze ima sa Todorcima, rekao si da su te napali?
Žaroslav: A pa da, eno ih dolaze (pokazuje u pravcu ka kom se kreću)...
Jaroslav uzima njegov (malo stariji ali funkcionalan) P-40 i ubija Žaroslava, potom Todorci njega.
************
2011. godina, u nekoj ustajaloj razbacanoj sobi sa upaljenim kompjuterom na kojem se nazire zelena podloga:
Svaki normalan čovek: E brate, što je ovaj lik imao potrebu da piše ovoliki prethodni primer zbog 2 reči?
Ovaj do njega: Pa nisi skont'o jebote?
SNČ: Ne.
ODNj: Stvarno nisi skont'o?
SNČ: Glagolji tako ti 100 karakondžula!
Svi znamo kao je nekada davno u jednoj zemlji, gde danas vozovi idu brže nego nadrogirani maloletni motociklista polupraznim bulevarom u susret sudbini, narod ustao na kuku i motiku jer 'leba nije bilo, a ni kolača, kako je od toga ispalo veliko sranje, kako su se odigrala masovna narodna okupljanja na trgovima sa sve grickanjem semenki i navijanjem, dok aristokratija i narodni neprijatelji redom ostaju kraći za glavu, što je s obzirom na ondašnju prosečnu visinu Francuza od 1,60 cm zaista kratko.
Neki čak znaju i da je veliko sranje ispadalo u starome Rimu ako bi isporuke žita sa Sicilije, severne Afrike ili Egipta zakasnile koji mesec, pa masa ne bi imala šta da žvaće kad se svrti kući iz koloseuma. Ovo je, naravno, svojevremeno omogućilo Antoniju da jebe Avgusta na distancu, ko Kleopatru na luksuznom krstarenu Nilom. Kad je Antonije preterao s time, a sa malim Oktavjanom nije bilo zajebavati se, umro je od gadnog slučaja sopstvenog mača u abdomenu, a tad medicina i nije bila baš na nekom visokom nivou. Slično je bilo i u Carigradu, dok ga još Muje nisu prekrstile u Istanbul. Hronična nestačica žita mogla je da dovede do lečenja Vizantiskog cara od očinjeg vida od strane pučanstva.Jedan car, koji je bio dovoljno pametan da posluša ženu, poslao je plaćeničku gardu da leči mase od konzumacije kiseonika, pa je posle stigo i da podigne najveću crkvu u hrušćanskom svetu, samo da bi je kasnije oni turski ugursuzi pretvorili u džamiju. Turci generalno sve upropaste, ko što vidite, jebo im pas mater. Osim za jedenje. Tu kapa dole, koj li bi kurac jeli da nam nisu oni, ne znam ni sam.
I da ne tupim više, princip je i budali jasan. Kad nema leba, a ni igre baš nisu nešto, neko ima da najebe gore na vrhu ili dole u blatu.
E sad, do danas su se stvari malo promenile. Igre su postale složenije i zabavnije, pekari su provalili pecivo, pa sad tu mlate pare, a 'lebac više i nije neka eksluziva, nije ovo Užice '41.
Međutim, ''Narod nema leba da jede'' je i dalje poklič kojim baba na pijaci, ko na kavom rimskom forumu, stavlja do znanja kolko je dogorelo do nokata. Ironije je u tome, dragi moji, što su realno stvari baš obrnute. Jebena sirotinja nema baš ništa drugo sem tog leba. Zato i neretko meri po sto kila. Ne zajebavam se. Mislite da Perhanova baba, što će da stvi Bicu i sestru joj Djeljanu u školi od sutra meri isključivo na stočnoj vagi od Cezar salate?
Sad, naravno, znam da je izraz više figurativan u današnje vreme. Osim za one kojima je univerzum u ravnoteži kada je leba 5 dinara, zejtin i mleko još tolko skupa, Šešelj u skupštini, a Tito/Draža i Sloba na nebu.
Ipak, zarad preciznosti, predlažem da poklič sledeće revolucije, ili bar izražavanje nezadovoljstva bude: ''Imamo samo leba!'' ili ''Dajte nam s 'leba!'', možda čak i ekstremistički i pomalo drčno-nezahvalan ''Jebo vas 'leba, oću roštilj!''. Jer jebi ga, apetiti su porasli, vremena se promenila i ni primarne ljudske potrebe više nisu tako primarne, ništa loše, točak istorije se ne može vraćati unazad.
A ako si neki šupak koji će da blagoglagolji kako gladna deca Afrike nemaju ni koru buđavog leba, učini čovečanstvu uslugu, samozapakuj se i samopošalji se sa sve par kila krtole, paškanata i šargarepe za neku centralnoafričku republiku gde se još praktikuje kanibalizam i namiri ih bar za koji dan. Biće od tebe valjan paprikaš, kad već ne može čovek.
-Narod gladan, nema 'leba da jede.
-Narod ima hleba da jede, govnaru, fali sve ostalo. Ima 'leba, al' nema s 'leba.
Muzika je nastala veoma davno, još u starom kamenom dobu, ali do dan danas se razvija i nastavlja da se mijenja, kako se mijenja muzika, tako i njena svrha i namjena. Od dana kada se koristila za privlačenje i komunikaciju, pa do danas kada se koristi za statuse, mnogo toga se promijenilo.
Staro doba – Muzika je bila lupanje u razne predmete i ispuštanje krika. Korištena je da bi čovjek privukao suprotan pol, da bi komunicirao sa drugim ljudima, i da bi oponašao zvukove iz prirode.
-(lupajući motkom o kamen) TUP TUP TUP aaaaaaaaaa TUP aaaa TUP aaaaaaaa TUP-
Prevod O, kako si lijepa, ka’ gorska vila, vlažna ka’ boca Nikšićkog piva.
Srednji vijek – Pojavljuje se crkvena muzika, i sam naziv govori koja joj je svrha.
-Znaju ljudi koji su u to doba išli u crkvu-
Prevod Slabo ko zna.
’Malo kasnije’ – Pojava klasične muzike koja je pravo uživanje za sve slušaoce, osim za one koji dolaze kasnije. Koristi se za uživanje, čemu uostalom i služi muzika.
-Kompozicija koja je stvorena za kompaniju NOKIA koju svi znaju-
Prevod Takođe slabo ko zna, ali taj mali broj je za poštovanje.
*Znaju pravi uživaoci muzike do dan danas
Doba Drugog Svjetskog rata – Partizanske pjesme koje su vesele i govore o tome kako oni marširaju.
-Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose-
* Znaju naše babe i djedovi i vjerovatno im se pojavi kez na licu kad ovo čuju. Popularnost nula prekrižana.
Doba nakon Drugog Svjetskog rata – Izvorna narodna muzika koju znaju odlično naši roditelji, pjesme uz koje su išli na igranke, uz koje su se zaljubljivali. Pjesme koje se katkad i danas mogu čuti, i veoma mali broj ljudi zna čak po neku pjesmu iz tog doba, ostali misle da je to sranje.
-Šetajući pored Ljubovića zaljubi se cura u mladića, zaljubit’ se nije mala šala, ona mu je ljubav obećala-
* Danas ovoga nema, rijetko gdje se čuje na nekoj svadbi i to je sve.
1990. godina pa na dalje – Popularne su pjesme Cece, Halida Bešlića, Tome Zdravkovića, slabi popularnost izvorne narodne muzike.
-O gde si, Jelena, da mi srce smiriš, da u ovoj noći malo dušom da’nem, neko prokletstvo, sudbina, šta li je, moram da lutam, ne mogu da stanem... -
* Kafanske pjesme, koje su kao stvorene za opijanje u kafanama, i koje znaju da dirnu u dušu, čak i stare momke (kako oni sebe nazivaju) i automatski se pojavi žeđ.
Tmurna godina – Pojava Grand Show-a, nastajanje novih zvijezda, pojavljuju se samozvani pjevači i to masovno, moja baba za malo da postane jedna od njih ali nije bila dobra pička, pa nije narod glasao, osim ja i par komšija. (Nisam ni ja, glasao sam za neku dobru ribu koja je bila na audiciji) Sve više i više pjesama, sve smornije i smornije...
-Pola dva svi su u ekstazi, samo ja u depresivnoj fazi, kažu mi, mačko glavu gore, sa drugim biće ti bolje-
Prevod Ko ga jebe, drugarice mi rekle da će sad jedan da dođe da me tresne.
*Muzika koja se dobro plaća, sve više se nameće narodu, narod je sve više traži i naravno da dolazi do njenog razvoja. Pretežno služi za zabave jer ima ono DUM DUM, nebitan je kvalitet i tekst, mada je tekst podoban za fejsbuk statuse.
2010. godina – Muzika je zaboravljena, sve otišlo u kurac, Grand Show nas sjeb’o, ne znamo šta prije da slušamo, gdje god se okreneš neke gaćice, ženskaroši, bunde od nerca, džipovi, džukele... Takozvana muzika se koristi isto za slavlja, tekstovi su nebitni, kvalitet isto tako, koriste se isto za statuse na fejsbuku, za citate glupih djevojčica koje pokušavaju da odgovore momku, da nije dovoljno dobar za njih, ali uglavnom ispadnu glupe....
Buducnost muzike – Nedavno se pročulo da se Grand raspada i to je bio tračak nade, međutim neće grom u koprive. Muzika će se i dalje razvijati po istom planu kom pribjegavaju i najveći svjetski bendovi i umjetnici – Muzika = Narod = Pare = još iste muzike.
Na svu sreću postoji i par drugih opcija i mogućnosti za izbjegavanje ovog sranja, jer uvijek postoji muzika koja je kvalitetna.
Uporedo sa tmurnom godinom sve popularnije bivaju četničke pjesme koje su isto tako popularne na slavljima, demonstracijama i svim ostalim zbivanjima gdje treba pokazati da je neko velikosrbin.
-Od topole, od topole, pa do Ravne gore, sve su straže, sve su straže đenerala Draže-
Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.
"Ko nas je ubedio da treba da budemo srećni? Na svetu sreće uopšte i nema, ali zato ima mira, lepote i volje."
Andrej Tarkovski
