Tako je keva zvala igru koju smo brat, sestra i ja igrali dok smo nesto zajednicki radili da nam brze prodje vreme.
Pravila su jednostavna, pevamo pesmu (nametnutu od mame nam drage) i umesto 5 koristimo jedan samoglasnik. Jednostavno, barem dok ne probamo i ponekad R!
Evo ga orginal pesme:
" I mama i tata dace nama dukata, sta ce nama dukati kad cemo se voleti, curo moja ja i ti"
A:
"A mama a tata daca nama dakata sta ca nama dakata kad cama sa valata, cara maja ja a ta"
E:
"E meme e tete dece neme dekete ste ce neme dekete ked ceme se velete, cere meje je e te"
I:
"I mimi i titi dici nimi dikiti sti ci nimi dikiti kid ci mi si viliti, ciri miji ji i ti"
O:
"O momo o toto doco nomo dokoto sto co nomo dokoto kod como so voloto, coro mojo jo o to"
U:
"U mumu u tutu ducu numu dukutu stu cu numu dukutu kud cu mu su vulutu, curu muju ju u tu"
i ponekad R:)
"R mrmr r trtr drcr nrmr drkrtr str cr nrmr drkrtr krd crmr sr vrlrtr, crrr mrjr jr r tr"
"R" nikada nismo savladali, a ove ostale smo uvezbali da ih ponekad iz shegGae koristimo i u govoru.
Svesno i lukavo ševrdanje levo-desno tokom razgovora, kako bi se izbegla škakljiva tema i umanjila narastajuća neprijatnost.
- I? Kako se osećaš sad kad je otišla? Jel te hvata nostalgija, puštaš sentiše i to?
- Ma jok. Eee, kad smo kod sentiša, u petak nastupa neki bendić u centru, zamolio me pevač da dovodim poznanike...
- Ma ko ga jebe, ja te lepo pitam. Otvori dušu, čo'eče. Nije malo četiri godine, mora da ti je mnogo značila...
- Da, četiri godine zaista nije malo. Čovek prosto da se zapita da li će doživeti sledeće svetsko...
- Što me jebeš?! Vozaš u cik cak sve vreme, odgovori mi k'o čovek!
- Kako kažu, otkad nje nema spavam kao beba: budim se na svaka dva sata i plačem...
- Dođi te zagrlim, bratić moj! :šmrc: KONOBAR, DEDER NASPI JOŠ JEDNU!
Svi imamo takvog prijatelja, drugara. Ponekad je on taj jedini pravi među njima, a ponekad i jedini. K'o brat rođeni. Elem, on je tu za sve. Da sasluša šta baljezgaš, da te natjera da se ostaviš droga, da ti skrene pažnju da se nisi, recimo, okupao, obrijao. Da te spusti na zemlju, da te podigne kad padneš dok se pijan vraćaš mračnim ulicama, da ti kaže da seoski putevi nisu stvoreni za brzine preko 50 km/h. Da sluša kako u nedogled pričaš dok puštaš mašti na volju, da sluša o tvojim snovima, simpatijama, ljubavima, nejebici, bolestima, tufnama, bubuljicama, aflatoksinima, o novom Cecinom albumu, o metalikama, o zavjerama na Vukajliji i mnogo štošta drugog.
I da, uglavnom, kaže da mu se prosto jebe za sve to.
- I da, nisam ti pričao za ono što se sinoć desilo.
- Ne želim da čujem.
- Idem ti ja gradom i sretnem Miću. Bokte, nismo se 9 godina vidjeli.
- Aha...
- I kažem ja njemu "De si Mićo, sto godina, e!" a on ništa.
- Aha...
- I ja ga ono, po ramenu, kad se okrenu čo'ek, ne znam ko je uopšte.
- Možda neki glumac iz Bolimuda, Šerloče?
----------------------------------------------------------------------------------------
Krajem XIX vijeka:
- Dragi gospodine, ne bi li ste malo izašli i recimo, prošetali duž keja ovog predivnog sunčanog dana?
- Ne hvala, radim na ovom uređaju već dugo vremena i...
- Baš zato biste mogli da prošetate, da malo odmorite mozak.
- Ipak ne. Ostavimo šetnju za drugi put.
- Kako god kažete gospodine.
----------------------------------------------------------------------------------------
Elementarno, dragi moj Votsone.
Jedna od priloških odredbi za količinu. Puno , mnogo.
Unuk: Deda , kako si ti upoznao babu ?
Deda: E moj sinko , davno to beše . Mislim da je to bilo 70-ih godina , neki kafić je bio , a tvoj deka je bre bio pravi frajer ! Mogao sam svaku da imam !
Unuk: A koliko si devojaka imao pre nego što si upoznao baku ?
Deda: Ha-ha , ti to mene pitaš . Pa imao sam kol'ko hoćeš ! Ja ti lepo kažem da sam ja bio glavni frajer u naselju , pitaj čika Milana i ostale..
----------------------------------------------------------------------------------------------------
(Negde u teretani)
A: Ca , uh , podigao sam 10 puta ovaj teg od 40 kila .. (uzimajući vodu)
B: Samo 10 puta ? Haha , pa to je smešno..
A: Jao ćuti molim te, ti kao možeš više !
B: Ti to sumnjaš u mene , ja ti mogu podignuti kol'ko hoćeš puta !
Validan epitaf na grobu groba
-A jes brate bila ružna, za medalju.
-Pokoj joj duši, i o pokojniku sve naj, al jeste bila gaborka.
-Bila dobar čo'ek.
-Al ružna. Nisam siguran dal ga je ikad primila. Ko bi to mogao uraditi?
-Trebalo bi joj napisati epitaf ''Vraćena neotvorena'' (prigušen smeh)
-Alo bre šta vama fali? I samo da znate, nije otišla nevina...
-Ne seeeri? Ko jebote?
-Šaja
-Šaja strvojeb?
-A ko bi drugi oskrnavio groba?
-I to što kažeš...
-Prašio je na nekoj žurezi, a pijani Paja gledao i bljuvao. Kakav to prizor mora da je bio...
-Ha-ha-ha-ha!
-Tiše stoko pijana! Sa'će pop...
Ovaj izraz nepravilnom upotrebom reči apel postaje jednina. Otkad su izvesni voditelji i vlasnici televizija, produkcijskih kuća i slično počeli da apeluju na jednu osobu koja je sa druge strane žice, široka narodna masa označava ogromnu, neotesanu gromadu od čoveka koji zove iz Prijepolja ne bi li pozdravio takmičara iz njegovog rodnog kraja. Široku narodnu masu karakteriše nepristojnost, vrhunsko poznavanje folk muzike proteklih 30 godina i to da ma koliko mu govorili da utiša i priča telefonom, on uporno viče u televizor.
Voditelj i vlasnik produkcijske kuće:"Dobar dan, direktno ste u programu, izvolite?"
Radoslav iz Prijepolja:" Aloooooo, SAAALEE, ođe Radoslav, želio bih pozdravit' mog čo'eka Đurašina, što je pjeva' pjesmu od Šabana!"
Voditelj i vlasnik produkcijske kuće:"Šta kažete? Molimo stišajte televizor..."
Radoslav iz Prijepolja:"Aloooooo, SAAALEE, ođe Radoslav, želio bih pozdravit' mog čo'eka Đurašina, što je pjeva' pjesmu od Šabana!"
Voditelj i vlasnik produkcijske kuće:"Nažalost, veza je pukla, ali moram apelovati na vas da ubuduće stišate televizor i pričate preko telefona."
Kiosk brze hrane, pljeske se peku, ljudi stoje i čekaju, jer su žene prestale da kuvaju...
Igor i Ivan stoje u redu i čekaju svojih 20 ćevapa, kada ispred njih u red ulazi ogroman čovek sa tragovima znoja na leđima koji se mogu videti, a i osetiti...
Ivan:"Vidi ovu široku narodnu masu što se ugurala ovde, u pičku lepu materinu!"
Igor."Izvinite, gospodine, ušli ste preko reda, mi ovde čekamo 10 minuta, mogli ste sačekati svoj red..."
Radoslav:"Ma pusti me, čovječe, gladan sam k'o ker..."
Ivan:"Alo, bre, majmune jedan, jel' ti ovo liči kao kraj reda?! Hajde nazad!!!"
Radoslav:"Slušaj, ti mene dečko, ja sam doša' ođe sa željezničke stan'ce i putova' sam pet i po sati... A tebe jeb'o ko te vaspita' tako da se obraćaš starijim od sebe i 'ajde ti na kraj reda da ti ne bi jeba' majku ođe na sred Biograda!"
Igor i Ivan naglo ućutkuju i gledaju svoje Najk patike, dok Radoslav pobednički pevuši jednu pesmicu koju je pre trideset godina pevala gospođica bez grudi, a sada je peva ugledni estradni umetnik i udata žena sa ogromnim biorazgradivim grudima.
Napomena:Apel je francuska reč koja znači javni poziv, odnosno, obraćanje svim građanima jedne države, što Radoslav iz Prijepolja svakako nije.
Naći se u ulozi subjekta neke narodne poslovice. Biti čisto oličenje fraze koja se odomaćila međ' narodom.
Sa druge strane, shvatiti da se neke navike kod nekih ljudi nikad ne mjenjaju. Ma koliko oni tvrdili da je to moguće. Nastaviti pisanije starim rukopisom.
Naravno, kao i kod svakog pravila, postoje izuzeci.
Radovan: Milunka, odo ja napolje.
Milunka: Može, ali ostavi novčanik u kući.
Radovan: Što to?
Milunka: Da se ne opijaš opet ispred dragstora, eto što!
Radovan: Ama jesam li ti ja rek'o da ću da prestanem da dangubim s Mirkom i pivom?
Milunka: Jesi.
Radovan: Pa?
Milunka: Pa svaki put kad to kažeš samo opet kreneš po starom.
Radovan: Aman Milunka, zar moraš svaki put da potvrdiš pravilo po kome govorkaš svaki put kad se mašim otvarača za flaše?
Milunka: Jeste, samo ga i ti potvrdiš sa dvolitrom. Juče mi Stanojka pričala da si došao kući pijan! Vidjeo te onaj njen mali, Miloj'ca. Ja jadna zaspala u deset, gledala seriju. Nisi me ni ćebetom pokrio! Đubre jedno!
Radovan: Dobro, dobro, ajde, od danas nema više pive. (kuca sms) Obustavi akciju, Hitler zna, zbor u 10, fertik.
Večiti pesimista. Osoba koja UVEK vidi jebenu čašu koja je poluprazna. Dukatlija koji traži negativnu stranu, i stvara je, u slučaju da je nema.
Novopečeni ćale: Šankeru, piće za sve! Dobio sam sina!
Š: Odma' dođe, lafe!
Večiti Pesimista: Pff... Š'a se raduješ, majmune?! Sad kad krene da ti cmizdri, oka, bre, nećeš sklopiti godinama!
NĆ: Pa, dobro, to je sve cena roditeljstv...
VP: Ma, kažem ti ja, prijatelju, lepo... A tek kad krenu troškovi!
NĆ: Nema veze, dobrostoj...
VP: Pelene, krevetac, talk, Palmovićeva, vrtić, ,,Čo'eče ne ljuti se'', vrtić, lego kocke, pa ,,Burago'' autići...
NĆ: Prijatelju, ne ruši sneška, dobio sam sina, e! A sutra ću mu uzmem zv...
VP: Pa tek sad kreću troškovi! Osnovna, rekreativne, mito profesorima, patike na par meseci, srednja, još veći mito za profesore, čitavo bogatstvo na ekskurziju, a ima ih bar dve... Pa kurtoni, abortusi... A da ne pominjem što ne'š glavu dići minimum dva'es' godina...
NĆ: ŠUPIČKU MATERINU, BRE! TORNJAJ SE U TRI KURCA, PESIMSTO PIČKA TI MATERINA, HEPI MIL BI RASPLAK'O!
Udariti svom snagom.
- Gledam na dnevniku da hoće debelo da kažnjavaju roditelje koji tuku svoju djecu.
- Ih, kako je mene moj ćaća znao da udara... Jednom mi cijepali drva, a ja nikako da razbijem jedan kladić i opsujem Boga. Dragi si moj Bože, kad ja pogleda u njega, on se smrk'o k'o nebo pred oluju. Zgrabi za onu jednu cjepanicu, baci je na mene, ja se sagnem, a ona pravac u prozor. Ode staklo u tiftike... Nisam se ja ni okrenuo, on se već stvorio preda mnom. Kad mi je zaždio šamar, izbrisao mi se treći razred osnovne... I neka me je udarao, bar sam post'o čo'jk.
- Jes' vala, batina je iz raja izašla.
Osoba koja ide okolo sa iglom u ruci u bocka čarobne oblačiće verbalno iskazane mašte na kojima se kao Goku možemo odvesti do zemlje gde smo bogati, lepi, slavni i opušteni, uživamo i želimo da tu fantaziju podelimo sa svetom, ali avaj, ovaj zlikovac želi da nas totalno isključi svojim smrtonosnim bodljama samoproklamovane praktičnosti i dok smo mi svesni činjenice da je ovo ili ono, ali volimo da se vozimo na svom oblačiću i povedemo i druge tamo, oni žele da puknu oblačić i udave nas u svakodnevnici praktičnosti koja nije toliko komplikovana kad se malo makar pogleda iz druge perspektive.
-I tako zamisli kako je tek Peci i Miri što žive na 15. spratu i imaju najlepši pogled u gradu, a tek što imaju prostran stan, samo njih dvoje, kad jedan drugom dosadi mogu da se ne vide deset dana bez da se sretnu, imaju dva mokra čvora.... A tek mesečinu što vide, uf, sve puca od romantike.
-Da li si ti svesna da taj stan treba održavati, buđ im se vata, jer su na poslednjem spratu, ne mogu da je se otarase, sad ne znaju kako da prodaju taj stan, jer niko neće da im kupi za tu cenu...
-Aman, ženo, ja ne pričam o problemima materijalne prirode, ja govorim o lepoti izlaska i zalaska sunca svaki dan...
-Ali taj izlazak i zalazak košta, itd. itd, blabla bla truć.
-AH, sve ima svoje dve strane, ali, pusti me makar u mislima da odlutam od kapitalizma sveprokletog. Ghhhh, odoh da sedim i ćutim i maštam, bez upadica.
-Nego ček, stani, dođi da porazgovaramo o dokumentima koja bi trebalo da nabavimo za....
-:krvari i umire u agoniji papirologičnosti:
