Kažemo za ortaka koga smo gledali svaki dan, a sad ga nema k'o da je u zemlju propao.
-Brate, viđaš li Džonija?
-Ma jok, Nema ga k'o Vuka Jeremića! Nisam ga video 2 meseca, zabio se valjda u kuću, uči i ne izlazi.
Posle dužeg vremena sretneš ortaka i kažeš: "Brate gde si ti, otkad te nisam video, nema te nigde ko Vuka Jeremića?!"
Odgovor osobi koja se pretjerano hvali veličinom polnog organa.
Brate, legnemo mi, kad ona polako ruke niže, niže i kad je došla do njega samo odjednom vrisnu... Ne zna šta će od uzbuđenja , ne može da ga obuhvati kako treba. Kažem ti, ima jedno 37 centimetara...
Daj ne seri više, mora da si ga mjerio toplomjerom
Posebna vrsta ljudi na Vukajliji, sa posebnim psihološkim poremećajem. Oni su lenji da čitaju, a sa druge strane često za njih važi i ona čuvena do podne mrzi samog sebe, a od podne čitav svet. To su osobe koje automatski i bez prethodnog čitanja, udele minus a neki čak i negativan komentar, kada vide defku dužu od 2 reda ili poster za koji treba odvojiti sekundu i razmisliti.
Njihov poremećaj često zna da varira, pa u slučaju da su neposredno pre toga oni izbacili sadržaj koji je prošao dobro, može se desiti da usled izliva sreće podele po koji plus dugačkim definicijama i za njih nerazumljivim posterima.
Dok sa druge strane, kao i kod svakog psihološkog poremećaja postoji i ona tamna strana, kada su mrzovoljni i loše raspoloženi i kad se na sve to ne daj Bože doda i loš skor nekog njihovog sadržaja, onda dolazi do strahovitog izliva besa u vidu serije minusa na sve i svašta, bilo to kratko il dugačko, kvalitetno ili ne, njima je sve jedno. Oni kreću u obračun protiv trule Vukajlije, korumpiranih moderatora i autora daveža. Bez ikakvog prethodog čitanja kreću da dele komentare tipa " Kako je ovo sranje dospelo u odabrane" ili kratko i jasno " Sranje ------".
Njihov psihološki profil se može sumirati u jednoj rečenici:
maloletni lenji egoisti, koji se bore protiv celog sveta, jer njih svi mrze.
Ko da čita ovo gore!? SRANJE ---!
Kažemo kad vidimo neku izrazito ružnu osobu.
Izraz koji se koristi za osobu koja je vrlo nezgodan protivnik. Zato ga je lakše držati uz sebe nego u suprotnom taboru, pa kol'ko košta da košta.
- Gospodine Perez, zašto ste kupili Pepea?
- Zato što je takvog igrača bolje imati u svojim redovima, nego da se posle borimo protiv njega. Neka tuđim igračima lomi kičme, ne mojim.
Rečenica na koju smo svi definitivno padali, prilikom jela kojeg ne volimo.
"Ali, mama, znaš da ne volim brokoli."
"Ajde, čedo moje, još samo malo za maminu ljubav".
Moja Baba: rekao je da će doći za 15 min. a njega nema pola sata.
Da mu se nije sta desilo?
Ajde, miko da odes da pogledas gde je.
ja: Ma dobro je on,dobro je. Sigurno mu spao lanac na biciklu
pa ga sad gura....
Slikovit opis osobe koja živi u nekom svom filmu i sklona je tome da non stop priča o nekim avionima, kamionima i milionima, a kad bi ga okrenuli naopačke ne bi mu dinar iz džepa ispao.
Miša: "E, batice, onaj Džoni dečko stvarno nije normalan!"
Sale: "Šta je, sinak, je l' opet pričao neke svoje bajke?"
Miša: "Ma idi bre...on - bio na jahti po ceo dan na moru, on - 3 flaše viskija u kafiću, on - može da ti nabavi šta hoćeš...da te muka uhvati od njegovih priča!"
Sale: "E kukala mu crna majka, u kom on filmu živi...a jadničak, nema pas za šta da ga ujede!!!"
Mesto koje ćeš sa 90% uspešnosti da zaboraviš.
U momentu kad nađeš neku stvar koja ti treba na nekom krajnje neočekivanom mestu, uzmeš je i ostavljaš na neko u fazonu logično mesto gde ne bi trebao da zaboraviš da je.
E tu nastaje problem, na kraju se sećaš gde si video stvar, ali ne i staviću-ga-tu-da-ne-zaboravim mesta.
- Aaa pa vidi, otkud tu iza fotelje indeks. Ček, ostaviću ga ovamo da ne zaboravim gde je.
(3 dana kasnije)
- Čekaj gde sam stavio indeks... Aaaaaa gde je?! (prevrće fotelju, traži iza kauča, u fotelji da nije slučajno zapalo, pretražuje komodu, lični ormarić, neka krajnje nelogična mesta ...)
- Jebem ti pričuvno mesto, staviću ga da ne zaboravim, da da kako ne...
( i posle 2 sata prevrtanja svih mogućih i nemogućih mesta, setiš se)
- Da, jebem ti, pa ostavio sam ga u torbu.....
Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.
Ni sam ne znaš koliko je proteklo. Unutra vreme drugačije teče. Sporije. I nekad deluje kao da se smeje, onako podrugljivo, tvojoj nemoći. Na šalteru si. Bez reči pružaš krvavo zarađeni sviitak zlata vrednih papira. To je to. Gotovo je. Bićeš slobodan. Već osećaš čist vazduh i čuješ tuš kako prska...I sapun...
- "Ima jedan problem."
Pomišljaš "Kakav? KAKAV?! Sve sam skupio, vraćali ste me OSAM PUTA po još nešto! Imam i jebenu potvrdu o starom broju ulice iz seoske mesne kancelarije koja radi samo sredom OD SEDAM DO DVA!", ali iz tebe izlazi tupa mešavina krika i samrtnog hropca.
- U indeksu vidim da je vaš đed, gospodine, bio kolaborator. Naime, po našim podacima, hiljadušeststosedamnaeste skov'o je dva triput kaljena jatagana za Saftet-aliju, tadašnjeg muftiju požarevačke nahije. Uplatite taksu za izmenu registra na ovaj žiro račun i dođite sutra u 6 sa potvrdom o uplati i ostalim dokumentima...SLEDEĆI!
