Uvek te oda kad treba da sprečiš ubistvo u filmu. U stvarnosti obično probudi roditelje kad se vraćaš pijan iz provoda.
Film: Približavaš se slabo osvetljenim hodnikom sobi iz koje dopiru nekakvi čudni zvuci. Otvoriš ormar kad ono odelo ti izašlo iz mode. Ne, stani, to je samo loš san, ili glup vic. Uostalom, nije ni važno. Elem, približavaš se sobi laganim korakom, malo ti fali da iza ugla nazreš lice čoveka sa crnim šeširom u tamnom odelu dok ti je sagovornikovo lice potpuno vidljivo, to je, naravno, tvoja povremena kres - kombinacija kojoj si u vrtlogu strasti poverio neku dugo skrivanu porodičnu tajnu. Bum, i žena je mrtva. Spremaš se da asasinu s leđa zadaš fatal blow, krećeš, škrrr (dobro poznati zvuk), bum, osećaš hladno olovo sačme i gušiš se u sopstvenoj krvi. Ne, ne i ne, ipak ne možeš da ubiješ glavnog lika. Umesto toga bacaš se u stranu u stilu Maks Pejna, vešto izbegavajući raspršene šrapnele sačme, sakriješ se iza zida, vadiš oružje, kad ono imaš šta da vidiš, ostao si bez municije, polako proviruješ, a od ubice ni traga ni glasa. Nema veze, tvoj je na kraju filma.
Stvarnost: Vraćaš se kući u sitne sate, nekako potrefiš kvaku. Ulaziš tiho, polako skidaš patike, i spremaš se za izazov večeri, kako preći dugačak hodnik od starih dasaka, a pri tom ne probuditi roditelje? Hm, eureka! Pada ti na pamet scena iz Čarlstona, u vinogradu. Odigraćeš. Jeste da ti fali riba, al' šta da se radi, moraćeš da improvizuješ. Hvataš predmet svojih mokrih snova za ruke i uz zvuke tanga krećeš, zadivljen si svojim umećem čak toliko da nadmašuješ i Asku, i sve ide kao podmazano, već nazireš vrata svoje sobe, pobednički osećaj te obuzima, škrrr (not again), toliko je zaškripelo da si zamalo odvalio dasku, skrhan porazom saplićeš se i padaš. Nema veze, bar si pokušao.
Tužna konstatacija žene ili devojke kada joj dođe iz dupeta u glavu, i kad prepozna da pređašnji dobrodušni otirač za noge, kakvim vas je smatrala, jeste u suštini muškarac, koji ima svoje ja, i petlju da se bori kroz život. Tu padnu reči tipa "Bila sam mlada, bila sam luda".. uz kobajagi nevino trepkanje očima uz bambijevski pogled širokih zenica, dok se suzica u kraj oka nazire, prebacujući muškarcu krivnju, igrajući veoma podlo na kartu slabijeg pola. Čisto da ne poverujete sebi da je to neko ko vam je ostavio ranu na srcu veličine budžetskog deficita Portugala. Al' zajebi!
Sad si bambi, a? A kad sam odvajao od studentskih usta da ti kupim cveće, a ti se smejala što imam samo jedne patike... Al' zajebi, nisam ja toliki pičkopaćenik... bolje mi je otići kod kurve, ona bar novce šalje porodici u Moldaviju, možda i neko izmalteriše štalu od toga... a i fino mi dostavi račun. Čist račun, duga ljubav! Ona za razliku od tebe, priznaje kojim se zanimanjem bavi. Ona prodaje telo za evre, a ti dušu, draga moja...
Sumadija, Milojkovu tarabu razrusilo krdo Miladinovih ovaca, te su Milojkove kokoske rasute po celom brdu. Miladina bas briga i porice da su to uradile njegove ovce. Milojko sav besan onako u opancima beloj kosulji i shajkaci krece niz brdo, besan sprema se za tucnjavu pljuje u dlan tare jedan o drugi, puca zglobove na rukama i veli "E Miladine cu te iscepam ki svinja mrsan dzak".
Kad neko sa skoro 40 godina pokusava da sakrije iste.....
Boki bre ,zagrijala se ona moja neudata komšinica za tebe.Pitala me koliko imaš godina? Boki odgovara:Ti se pravi lud i reci joj da pita mene i ni u ludilu ne spominji da se dobro sjecam zemljotresa 1979-te......
Koka-kola, Marlboro, Suzuki. Mesto na koje izlaze mladi i mlade. Zbog ovih drugih nataloži se tu i štogod matorih. Kič i šundčina-tako kažu. Sad, pošto sam poslednji put izašao u lokal koji nema karirane stoljnjake na stolovima i ima pisoar, kad je Mijatović pogodio prečku. Reko' sebi, izadji-šta te košta. To da itekako košta sam kasnije shvatio.
Ulazimo, pretresli nas. Dobro, to je lepo. Sigurnost je važna. Skoro gole žene igraju na šanku, to im je pos'o. Ove kojima to nije posao su samo za nijansu manje gole i ne igraju na šanku. I to je lepo-šta fali golim ženama? Uštekasmo nekako mesto za šankom. Gužva-puca! Gledam cene, skupo-ali ko ga jebe. Nismo ni mi golje. Samo prošle nedelje sam lično izvršio utovar-istovar preko dve tone cevi i rebrastih radijatora. Ima se.
Muziku znam, šuče svaki dan iz radija u kamionu, majstor voli kad zavija. Ovde peva neka Selma, dobra jebemlije. Utom, puče flaša-puče pička-stade Selma. Tuča. Dođoše oni što su nas pretresali i izbaciše ih sve đumle napolje. Nastavi Selma. To je isto lepo. Marva je napolju. Uguraše nam se neke klinke u punkt, nema veze, klinke su-ne smetaju.
-Ćao, ja sam Anđehlija. -Pa gde si Anđehlija, oči mamine. Ja sam Frenki, celivam te. -Znam, tvoj ćele mi predaje engleski. -Blago ćaletu! Nego, ti često izlaziš ovde? -Ma jok, ovo je tarzanija klub, a to je tako... -Aha...pase, kapiram. Nego, hoćeš da popijemo nešto? -Može. Ja ću moja-pička-dosta-košta koktel i Bejlis. -Hoćeš i pojesti nešto? -Molim?! -Ništa, ništa. Evo stiže.
Deset minuta uboge priče i pokušavanja ostvarenja kontakta između palamara i guzice.
-Što ti je drug tako tih? Upoznaj nas. -Zove se Zapata, ali ima ženu. Kaže "nije kurcu verovati". -Aha.. -Slušaj Anđehlija, hoćeš da odemo posle kod mene? -Joj, pa što? -Pa da pravimo šnenokle i 'ranimo ribice. Ne! Nego da te, da se tako vulgarno izrazim, spavam u dupe odozgore. -Joj, pa ne znam bili tela. -Nemoj tu da mi se snebivaš k'o Azijatkinja, nego kaži. -Pa videću... -Dobro, vidi-pa mi javi...
Kurava, buraz. Kurava. Skoro čitava Velika Mionica prešla pr'o nje. A o Maloj da ne pričam. E, sad si ti na redu. Poslednji, ali njoj ne manje bitan. A ni više.
A ti slušaj mene. Begaj! Begaj od nje dok si na vrijeme. Nisi je jeba' još? To je dobro! Ne jedi se! Dobro, jesi jedini, ali to ti je sreća. Mog'o si kakvu boleštinu da navučeš, pa da te peče kad pišaš.
Znam ja. Iz iskustva. Zato ti ovako slikovito objašnjavam da se skloniš. Ne skloniš, reči joj da ti je varenika na šporet, trk doma i ugasi telefon.
I pričaj dalje, molim te. Spasi muka nekog jadnika. Prosvijetli ga.
