Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.Definicija je napisana za Mizantrophy.
Postoji i iritantnija grupa, ustvari, podgrupa ove grupe, a to su prvoborci uz dva svedoka. Srećom, obe vrste izumuru. Bukvalno! Do onomad sam viđao prostorije SUBNOR-a. Pa, majku im, nije Boško Buha bio najstariji partizan!
I moj deda kapetan je imao Spomenicu, saznao sam za nju kad i ostatak porodice - kad su na crveno jastuče doneli medalje iz vojnog arhiva da ih stave pored sanduka...
Imao sam primer i za tu podgrupu, ali sam se bojao da sam ionako prećer'o sa dužinom pisanija - ko će to čitati, a valja i skrolovati nazad da daš minus ... :)))
@LIČKI, Ninjica, MilosGrobar: Hvala. :)
Možeš da daš minus i odmah, a onda čitaš do kraja, ili dok ti ne dosadi.
криво ми је што није читана на време да буде популарна. и ја сам крив што сам је некако, не знам како, прескочио. у избору за поене је.
Ako ti je za utehu, ja tvoju nisam. A i bukeri na kladionici joj veruju. :)
Hvala ti. Da li bi poverovao ako bih ti rekao da je kompletna definicija autobiografska ? :)
Apsolutno, pošto mi tako i zvuči.
AHhahahahahahaha, kvlt! +++
Ovo je jedino mogao neki stariji đedo napisati, k'o Simeun, jebajga, ja prvi put sad čuo za prvoborce ;-)
Jebo li te lepcic, ujka Simo, kad sam se jezio na celu definiciju, a primeri iz zivota. ide zvezda ovde, kume. jebi - ne vadi, ako je jos koji preteko, leci ga kiblom, znas ti vec...
stvarno, ko moze da mrzi Jova Kapicica? ahahahah
Legendo i "Kapetane, moj kapetane". Za mene se svakako kapetan.
Ziv bio!
Nema Sime, nema ni Deroka...
kurac drugovi prvoborci, evo Sime - biće i Deroka ;)
Simo svaka ti dala gibanice! I od mene kokarda vojvodo kapetane!
Zbog ovoga ti dadoh plus. Odlicna defka. Mnogi izjednacavaju prvoborce sa "prvoborcima". Ove potonje si ljudski ishejtovao i treba da ih hejtujes. Meni su svi do jednog bili prvoborci. Ali pravi. Sa kevine strane deda, siromasno dete koje je radilo za nadnicu da prezivi, prvog dana uzeo pusku da Bugarima objasni neke stvari po makedonskim vukojebinama. Baba Licanka, pa ne treba da ti objasnjavam lude Licane. Sa caletove strane deda prvo rovario protiv ustasa u Bosni, onda zbrisao za Smederevo kada ga je neki potonji "prvoborac" otkucao nekom ustaskom satniku za lovu, a posle rata glumio narodnog heroja. Dosao u Smederevo gde je upoznao moju babu koja je bila ilegalac i prebacivala dobrovoljce i Jevreje preko Dunava u Vojvodinu kod sremskih partizana. Tu ga opet Ljoticevcima otkucao neki smrda kog je poznavao iz Sarajeva, a koji je posle rata bio glavni dousnik OZNA-e i slao je ljude na Goli Otok. Tako je baba i dedu povezala sa partizanima, a posle rata se i vencali. Medjutim, najjaci lik je caletov stric koji je kao zarobljeni vojnik kraljevske vojske pobegao iz Mathauzena, peske dosao do Bosne i tamo se prikljucio partizanima na Romaniji. Da ti ne pricam sta je taj ludak sve radio, reci cu ti samo da je njemu rahmetli Tile dolazio da se pitaju za junacko zdravlje, opisao sam ga u jednoj mojoj defki. Ali NIKO od njih NIKADA nije spomenicu iskoristio za neku korist. Znam pouzdano. I gadili su se "prvoboraca" koji su mahali spomenicom na svakom koraku.
Jos jednom, alal vera za dobar i pravilno usmeren hejt.
Tačno, ali moja gazdarica, baka Milka, je bila Ličanka. Nisam mogao napisati i njeno prezime jer bi to bilo iznošenje ličnih podataka, te podložno sankcijama. Bog da joj dušu prosti.
Iskreno, nisam se nadao da 'e ovo biti odabrano.
Jebo te....juce se gegam do Dezele,na poso,....razmisljam ti ja o ovome....o tim 41' provborcima gde su nas doveli majku im njinu....da ostavljam kosti i bubrege...mesto kuci.....
Defka je bas bas!!!!
Плус, а звезда јер мрзим комунизам, комунисте и оној шугавог Јевреја, Џозефа Валтера Вајса - Тита, а и СФРЈ из дна душе. И мени је прадеда био кулак. И за мене није 9. мај, Дан победе, већ дан када ја званично почела комунистичка окупација Србије.
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ axaxaxaxaxaxaxaxaxax
Minus, iz više razloga.
1- ovo nije definicija
2- nipodaštavanje tekovina NOB
3- izjednačavanje razularenih gibaničarskih bandi sa narodnim oslobodiocima- partizanima
4- svaljivanje krivice za današnje stanje Srbije (onoga što je ostalo od nje) na SFRJ i njen socijalistički sistem funkcionisanja, što je protivno svakom zdravorazumskom i logičnom razmišljanju
5- elementarno nepoznavanje istorije
Бобе Роче, јел и твој прадеда/деда јахао попове и раскућивао поштене домаћине?
Туга је ко се стиди себе и свога, а још већа туга је када ништа не радиш да наставио шта су твоји дедови радили добро и кад не смишљаш нешто ново +
Vidi pod baba Milka (prvi odnosno drugi pasus.
Poznajem obe istorije - onu pisanu, čitaj pobedničku i onu nepisanu, što se pedeset i kusur godina tiho prepričavala uz ognjišta nas "poraženih".
Ako si se registrovao samo da bi mi ovo rekao, to je teži oblik mazohizma.
Ma baš sam se registrovao samo da bacim koment na ovo, kako da ne. Ne laskaj si. Pa šta kaže ta nepisana? Četnici oslobodioci, ha?
Ujka Simo ti si iz Loznice? Jesi čuo za vojvodu Dragoslava Račića, majora Voju Tufegdžića i književnika majora Janka Tufegdžića urednika "Glasa Cera" inače unuk pisca Janka Veselinovića?
Дилан Дог -
Боб рок -
Такое Бобе.
Свака част за дефку, стари. А што се тиче тога да су изједначили статус бораца ЈВуО и партизана, није тачно, тај закон је укинут прошле године. Да се похвалим, мени су 4 прадједа били у четницима, једног су у 70 и некој години Брозови "ослободиоци", косовски Шиптари (који су годинама пре тога на Косову масакрирали неалбанско становништво а потом пред крај рата променили страну) бацили с моста.
Zašto nisam začuđen ? ... Pa ko ga je ukinuo ? ... Ako ne neki "prvoborac" onda neko njegovo dete, unuče ... nebitno ...
Eskimi su govna.
E, ovako se potpisuje ... lol
Generalizacija je najčešće pogrešna. Mnogi će u nepisanoj istoriji svojih porodica naći i primere suprotne onima koje su navedeni, pa ipak ne možemo da kažemo da su svi četnici bili zločinci. Rat je izvukao iz ljudi mnogo toga dobrog, ali, još više lošeg... U uslovima ideološkog i religijskog sukobljavanja, u svakodnevnoj borbi za preživljavanje, ljudi su bili spremni na sve. Istina je samo jedna, ali, nikad je nećemo u potpunosti sagledati, jer pobednici, kao ni poraženi, nisu bili potpuno objektivni i iskreni... Najgore je to što je kao tekovina te davne, a i ovih novijih tragedija, ostala mržnja i predrasude koje možda nikada neće izbledeti...
Докторе, који си лисац! :)
Одлично написано!
Au, bre, kako sam ja ovo savršenstvo propustio, a aktivno sam učestvovao u takmičenju? U-ži-va-o sam u svakoj reči ove defke. Bravo!!!
Odabrao
СМарко
2013-09-03 14:35:43 +0000
svaka cast ;)