Deca palih boraca

Interesantna i specifična pojava u našem interesantnom i specifičnom narodu. Namerni proizvod levičarske politike koji je upropastio živote svojih zamoraca i otrovao resto koji je sve to posmatrao. Ostatak jedne tužne ali poučne istorije naših dedova.

Elem, kako je geografska lokacija koju su isti naseljavali vekovima bila – da ne kažem, VAZDA – opterećena kojekavim ratovima i sukobima, kako onim svetskih tako i lokalno-građanskih razmera, prirodna činjenica je da je u pomenutim borbama poginuo ogroman broj ljudi a od njih nezanemarljiv procenat onih koji su, po svemu sudeći, to učinili HEROJSKOM SMRĆU. Zastanimo tu na trenutak.

Naime, spisak narodnih heroja koje su iznedrila plemena sa ovih prostora a u čiju sam se veličinu lično uverio na stranicama Wikipedie, pre liči na kakav birački spisak u jednom omanjem kineskom gradu ( pa, se vi zapitajte koliko je to ljudi ) nego li na nešto srazmerno skromnoj brojčanosti gorepomenutih plemena. Bez i najmanje namere da nekog ili nešto uvredim, ali ispostavlja se da ima više heroja nego što je ukupno ljudi jebeno učestvovalo u ratovima! U to se, uostalom, možete svakodnevno uveriti šetajući svojim rodnim gradom/selom ulicama Arsena Vivode, Đine Vrbice i Milenka Verkića, odvodeći svoje dete u vrtić «Radovan Kovačević Maksim» tj. dočekivati ga iz škole «Majda Vrhovnik» ili jednostavno ako ste išli u jebeni «Končar». Eto, Englezi imaju Nelsona, Škoti sirotog Volasa, Francuzi se diče Garosom, Amerikanci se ponose Dejvi Kroketom ali zato mi za svako slovo azbuke imamo mali milion takvih. Drugim rečima - JEBEMO. Ili ne?

Legende koje su nam servirali u školama o raznoraznim hajducima naoružanim isključivo zarđalim noževima za pisma kojima su hrabro posecali stotine i stotine turskijeh glava i epopeje o neustrašivim partizanima koji su se bacali na čitave tenkovske divizije u rukama držeći jednu jedinu kašikaru – razume se, sa pozitivnim skorom – dovele su do specifičnog oblika indoktriniranosti međ' srpskim narodom te se tako do skora niko živ nije ni pitao zašto u, na primer, Irigu postoji ulica Dragana Pavlovića Šilje?! I taj Stevan Filipović…Nije stig'o ni da pljune Nemca a kamoli nešto ozbiljnije a već ga u'apsili i obesili!

Elem, ne umanjujući doprinos pomenutog u narodnooslobodilačkoj borbi i nimalo se ne ismevajući paklenim ostatcima komunizma koji su «ostanuli na dar» aktuelnim generacijama ( jer to i nije za smejanje ), dolazimo do spoznaje da novi i bolji život neće nastupiti dok se ne otarasimo pušaka, bombi i diverzantskih akcija iz davnina i prihvatimo da heroj može da bude svako od nas i to bez molotovljevog koktela. Nisam završio. :khm, khm: Ustvari, jesam.