razocaranje
Javlja se kada sedis sam u fotelji, pokusavas da se na trenutak izolujes od svakodnevne kolotecine, ucenja, ispita, posla i razmisljas... Onda se setis one stare: "Prva ljubav zaborava nema." Vracas se u zabaviste. Tamo je ona drvena ogradica, koja je sad prefarbana, i tamo stoji jedan plavi decko neuredne kose. U ruci mu je vrabac sa slomljenim krilom. On ga veselo stavlja na rame i pocinje da mu zvizduce milim, decijim glasom. Daje mu mrvice od zemicke koju je poneo od kuce. Ti ga jos gledas. On te primecuje i dolazi do tebe nevinim hodom. Upoznaje te sa svojim vrapcem (vec mu je dao ime). Pita te sta radis. Ti crvenis i kazes da skupljas kestenje. Oseca se miris trave jer je skoro padala kisa. Nudi se da ti pomogne i tako skupljate raspuknute caure sa kestenovim plodom blagog, skoro neprimetnog mirisa, sve dok vas vaspitacica ne pozove da se vratite unutra. Sledeci dan setas pored jezera sa mamom, a on te vidi i odusevljeno zove da dodjes do jezera, vukuci te za rukav od karirane haljinice. Pokazuje ti kako riba predvece iskace i kako ce on i njegov tata ih upecati puno danas. Pokazuje ti korpicu punu ribe, a pored je njegov pas mesanac. Vrabac jos na stoji ramenu, dok se ne oporavi. Ti si zacarana. Mislis da takvi decaci postoje samo u knjigama. Onda zazvoni mobilni telefon. Ti se trgnes i shvatis da ne znas kako se decak zvao. Ne secas se ni da li mu je kosa bas i bila plava ili mozda pepeljasta? Mozda i smedja? Izraz lica je ostao ali oci su zaboravljene. I bude ti zao sto si zaboravila lik nekog tako posebnog.
Tužni Lijam · 22. maj 2010.
