Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".
Ja: Stig'o sam! Keva: Eee sine, 'ajde dok si obuven da skokneš časkom do prodavnice da mi uzmeš testeninu, ulje, vegetu, brašno, kakao, cimet... Ja: Opa, polako! A šta je s njom? (pokazujem na sestru) Sestra: E, odjebi, mrtva sam umorna, bila sam na faksu ceo dan! Keva: Pusti nju, znaš da uvek zaboravi nešto da uzme. Ja: Pa zato postoji spisak, a ionako po ceo dan kuca po tom mobilnom, može jedan usrani spisak da ukuca za cirka 12 sekundi. Šta je s ćaletom? Što on nije iš'o? Keva: Spava, umoran je, imao je danas neki izlazak na teren. Ja: Ma do jaja. Radi po komunjarskom radnom vremenu i pored toga ne stigne u jebenu prodavnicu da svrati. I još spava poslepodne. Ja ako vidim sunce preko dana ja sam srećan, a vas bole... i što me koji kurac niko nije zvao, ili poslao poruku? Keva: Sine, umesto što se raspravljaš, mogao si dosad triput da odeš i da se vratiš. (argument posle kojeg stane vreme) Ja: Ajde... daj pare. Keva: Ajde ti od svojih para, vratiću ti kad mi legne plata. Ja: Naravno. Baba: Sine, ajde, ne bilo ti zapoveđeno, svrati der do apoteke, uzmi mi jedan ranisan, ubi me želudac. Ja (u bradu): Ako te ne ubije želudac, ima ko će da se potrudi... Keva: Što si bre tako bezobrazan?! Ja: A što ona ne ode malo da protegne štap? Ujutru zna da trčkara po domovima zdravlja sa svojim saborcima. Jebote lebac, s kakvim lenčugama živim... DOBRO BABA UZEĆU TI LEK! A ti kevo, bolje da si spremila nešto dobro za ručak jer sam gladan k'o vuk! Keva: Sve današnje smo pojeli, ost'o je pasulj od prekjuče, saću stavim da se podgreje. Ja: O jebo vas pas, jedete k'o popisna komisija! Aj ćao! Sestra: Uzmi sok!
Gđa Sulemanović je najomraženije stvorenje od strane studenata, ali i samog stručnog kadra, na jednom od fakulteta Beogradskog Univerziteta. Pored toga je i najpopularnija žena na faksu, jer svi pričaju o njoj i samo njeno ime odzvanja hodnicima, a i šire (ispred i oko faksa). Gospođa Suki uvek ima savršen problem za svako naše rešenje, ako mi ne verujete pitajte studente. Za sva pitanja obratite se službi za studentska pitanja i dobićete odgovor "Ne! Ne može! Ne važi se to više! Može, plati!" i sl. Verovatno na svakom faksu postoji po jedna Gđa Sulemanović, al ova naša je posebna, unikatna i stvorena samo za to da vam savršeno sjebe dan i ubije svaku nadu da ćete jednog dana da završite taj fakultet.
Student: Dobar dan. Gđa Suki: Šta tebi treba? Student: Jel mogu da prijavim ovaj ispit, zakasnio sam, nisam imao pa... Gđa Suki: NE!
Student 2: Izvinite, mogu da vas pitam? Gđa Suki: Ne može sad.
Student 3: Jel mogu ja da dobijem svoju diplomu iz srednje, treba mi daa.... Gđa Suki: Može! Student 3: (iznenađeno) MOŽE!? :) Gđa Suki: Da, uplati soma na žiro račun faksa!
Student 4: (pola 11, služba radi od 10) Dobro jutro! Gđa Suki: Vidiš da smo na pauzi! Dođi sutra!
Student 5: Uplatio sam školarinu! Gđa Suki: Izvolite kolega, uđite!!!
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
