Svojeglava mazga koja ne jebe socijalna pravila. Rođen je unatraške, na čmar. Videlo se od malih nogu da sa njim nešto nije u redu, sedeo je odmah iza vozača na ekskurzijama. Kad je bilo popularno jebati, drkao je. Znao je da zapeva maršalu Titu na ravnogorskom uranku, pa je često ležao po bolnicama. Pardon, stajao. Kad igraju beogradski blizanci, on na drugom kanalu gleda Radnik - Javor. Nije kontraš, naprosto oće tako.
Momci, evo 8 piva.
Meni sok od zove, reko sam ti.
Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.
E slušaj, razmišljala sam onako nešto uopšte i shvatila. Ja možda i nisam uspešna, ono, uspešna po merilima... Ma ko uopšte i određuje ta merila? Dobro, to je drugo. Znači, možda nisam uspešna, ali bar imam integritet. Pa da. Kad bolje pogledaš jesu li i te pare uspeh? Nisu. Evo ja na primer već mesec dana gledam onu crnu haljinu u onoj pozerajskoj radnji. Lepa je, a ja, ti znaš, cenim lepe stvari. Al’ je brate skupa! Nemam te pare. A i da imam i da na primer odem da je kupim-opet ne bih. Neću. Da dam toliki novac onoj izdepiliranoj pederčini ne bi li napravio još petnaest kuća u kojima će laditi dupe, dok mu te prnje šije maleni osmogodišnjak i z Bangladeša, koji posle deset sati rada ode svojoj trošnoj kući sa pola dolara u malenoj ruci i tužan kaže svojoj staroj majci: „Mama nisam gladan“, a jeste jebote. Ne ide. A šta kao neće me na kraju pojesti crvi ko i one bez haljine? Druga stvar, ja u ono verovatno i ne mogu da stanem. Za koga ga uopšte šiju? Za grisine? A gde su obline, pa pravo žensko, pa Rembrant pa Pramajka iz Lepenskog Vira. Gde? Ne, ne, ne potpadam pod uticaje. Biram da budem krupna i srećna. A i nekako sam više za ulaganje u duhovno, u obrazovanje, to je moj izbor. Dobro nije mi ni na tom planu baš sve sjajno, nije kao da sad imam sve desetke, ali jebeš ga, ko da i to nešto znači. Ja i ne studiram zbog aplauza. Pa evo ti pogledaj Kiša, čovek diplomirao sa prosekom osam i nešto, to znači da se našlo bar nekoliko gmazina koji su Kišu dali neke šlj ocene. Iz književnosti! Danilu? Alo bre! Sa druge strane pogledaj debelu Marijanu ima sve desetke i bere lovorike, ali džaba joj sve kad je debil. Pa reci je l’ bi pre bio Kiš ili debela Marijana? Ona bre devojka nema nikakav život, muškarca nije videla nikad... A gledaj Kiša. Dobro, 'ajde sad, možda nije adekvatno poređenje, a i ja uopšte i ne pišem, i doduše ni mene ne jebu nešto toliko, ali onako kad bolje pogledaš...
Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.
Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.
Proizvoljni Radovan prikupivši svu potrebnu dokumentaciju, između ostalog, sve izvode, upute, dokaze o stečajnom postupku, nacionalizovanoj imovini i udelu u akcijama, izveštaje specijaliste, dedine, očeve, svoje i unukove spomenice iz rata, overene fotokopije, podatke iz katastra i papirić sa tezama kojima će se voditi tokom nastupajućeg izlaganja, čeka na vezi da se uključi u program i jebe majku za sve od pedeset prve na ovamo. Svima. Napetost raste, znoje se dlanovi, režija prebacuje vezu, konačno se javlja prilika da se i sa one strane začuje sopstveni glas:
-DOBRO VEČE RADOVAN KRAJ TELEFONA SAMO JA DA PITAM
To je to. Iskorišćena je prilika za obećanih petnaest minuta slave nakon koje i samom Radovanu postaje jasno da osim što viče, izaziva mikrofoniju i što se zna da bi nastavio da lupeta, totalno remeti zamišljenu koncepciju emisije. Nadalje, trebalo bi da uvaži činjenicu da nikada ne može biti kul kao Ljiljana Smajlović, pa bi bilo dobro da učini svima uslugu, nastavi da gura kamen koji mu je dodeljen, bude strpljiv, prati program, pa možda tako i dobije priliku da se konačno kulturno dekontaminira.
Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)
- Intervju (sa fotografijom): „Sonja Liht o geopolitičkoj situaciji u Stepojevcu“
Demanti (sa fotografijom): „Bidža-Sonja Liht laže!“
Feljton (dvadeset prvi deo): „Keruša Mila napokon može da diže patrljke i piša uz platane“
Šokantno: „Liliputanke otrovane olovom iz mesa delfina rađaju mrtvu decu!“
Fotografija sisate nemačke kurve iz osamdesetih uz komentar: „Mene Liliputanke ne bi rađale otrovane olovom iz mesa delfina mrtvu decu“
-„Briši, briši suze s lica
Ja sam tvoja naslednica
Majko druga, majko mila
Kao da si me rodila.“
-Mhkmiolnj mturdgh, nebuloza, mvjuropd, patofna.
Suviše otmen da bi bio kafana, a nedovoljno fensi da bi bio caffe.
EKV je odlična grupa.
Njihova muzika je izvanredna, nešto sasvim drugačije i - hm, ajde-de - pametnije od onoga što se ovde konfekcijski proizvodi. Kao takva, EKV je zacementirana kao majlstoun u ovdašnjoj muzici i verujem da je to stav svih koji ih vole.
E, kurac! To nije dovoljno!
Vi koji imate ovakav stav pokazujete koliki ste mediokriteti, mali ljudi, zatvoreni za Arhiestetiku, Arhiharmoniju, Arhimetafiziku i nejasno je kako se usuđujete da kažete da "slušate EKV" a da time ne skrnavite Milanov i Magin Sveti Lik!
Vi, ljudi jedni najobičniji, ne razumete i nikada nećete razumeti sve valere i nijanse Milanove Poezije! Vidite, EKV se ne "sluša", EKV se ŽIVI.
Ako ste to razumeli, stoko sa najprimarnijim emocijama, da nastavimo dalje.
Na ovom svetu ne postoji, niti je postojao, niti će postojati niko - NIKO - ko je pametniji, inteligentniji, načitaniji, jednostavniji, a opet tako komplikovaniji od Milana, koji nije bio čovek, kako to vi mislite, nego Nadbiće.
Ako ne razumete zašto je to tako, nema svrhe ni govoriti, to znaju naše Izabrane Duše u koje je ušla Svetlost. Milan je nepogrešivi Prorok, svaka Njegova Reč odiše Mističnom Maglom Nejasnoće iz koje izranja Smisao - avaj! - tek kad se događaj koji predviđa dogodi.
Takođe, ako vam se njegova muzika čini monotonom i dosadnom, to znači da bi trebalo da se terate u pičku materinu i jebo vas Bajaga, što ćemo vam glasno dobaciti u sebi.
A ako ne razumete nijednu Njihovu pesmu, nema vam mesta među Nama, koji razumemo čak dvadesetinu Opusa. Stravično ćemo se namrštiti na vas ako kažete da je Milan umro, jer On NIJE umro, nego je jednostavno izvršio Apoteozu!
Još ako pomislite samo da se Magi overdozirala, onda ćemo se na najužasniji i najokrutniji način izbečiti i prevrnuti očima jer Ju je zapravo Milan pozvao!
To što tražimo ulicu za Milana je Naše iskušenje da bismo došli čisti pred Njegove Oči, to je najmanje što Mu pripada i doći će dan kada iz svakog zvučnika i sa svakog ekrana gledati na Nas Njegovo Sveto Delo a vi, stoko neslovesna, ćete gledati u Nas - Mudrace i nećete Nas više zajebavati zbog Naših neskladnih lica i zbog Našeg Devičanstva (koje čuvamo za Milana, a ne zato što smo "uobraženi skrndelji i iskompleksirani smarači")!
Mislim da su svi imali bar jednom u životu susret sa Izabranima.
Osoba koja zastupa studentska prava, a pokušava da olakša život studenatima tokom studiranja, osim ako u međuvremenu nije zauzeta ispijanjem kafa sa asistentima, svečanim ručkovima sa profesorima i posećivanjem seminara kako bi svoj fakultet na što bolji način predstavio javnosti.
Osnovne karakteristike:
1. Posedovanje selektivnog sluha
2. Mogućnost pretvaranja dvoumljenja stidenata u troumljenje
3. Neposedovanje bilo kakvih informacija o oktobru 2, kompenzaciji i zamrzavanju godine
4. Sposobnost davanja zbunjujućih odgovora na jasno postavljena pitanja
5. Istančan osećaj za davanje neupotrebljivih informacija
6. Usavršena moć izgovaranja rečenica: Ne znam; Nisam siguran; To nije moja nadležnost itd.
Omiljeni srpski hobi.
Nema te stvari koju Srbi više vole nego da napiju nekog stranca koji se igrom slučaja obreo u zemlji Srbiji. Bilo da je u pitanju srpski zet ili prijatelj prijatelja, ili rođak rođaka, ako je stranac i zadesio se u nekom društvu, u kafani, na ručku, proslavi ili svadbi, na bilo kakvom okupljanju, prvo što će ga dočekati je ispijanje čašica rakije dok ovi oko njega nazdravljaju sa njim ali - na smenu... ne bi li ga što pre napili i zezali ga onako pijanog.
Čak nije potrebno ni da se unapred dogovaraju da ga napiju, to sve nekako dođe sponatano i podrazumeva se...
- Ajde kume, živeli!
- Živeli!
- Šta je to? Ovde u Srbiji se ne nazdravlja sa praznom čašicom, daj ovamo da ti sipam još... Pa nisi ti pola čoveka... Šta ne možeš? Ajde još jednu, ovu sam ja pek'o, tera voz...
Grupa veoma zajebanih metalaca, masne, duge kose, k'o od brega odvaljeni, proseka visine i težine 1,90m sa 100kg. Ne dao vam Iluvatar da skontaju da ste neprijatelji, čitaj narodjaci, fenseri, hip-hoperi i ostalo.
Brane: E, kako bilo sinoć na Vajt Senzejšnu?
Cane: Ćuti, ne pitaj! Jedva živi stigosmo. Naletesmo usput na neku grupu Uruk-haia, valjda su krenuli u onaj njihov Izengard od SKC-a da slušaju onu njihovu nečastivu dreku. Kad su nas videli, onako sve u belom, već sam video kako žele da nas našminkaju u plavo.
Brane: I? Šta je bilo?
Cane: Šta-šta?
Brane: Pa šta je bilo?
Cane: Pa šta misliš šta je bilo? Bež'te noge, posraću vas, trčali smo toliko brzo da bi nam Husein Bolt pozavideo dok nam je horda bila za petama i glasno urlala. Sreća pa su oni bili pod punom ratnom opremom, kožne jakne, deset kila gvoždja na njima i martine, inače bi nas stigli. Da znaš da mi nije bilo svejedno.
Brane: HahahaHahahahaHahaha....
Cane: More, šta je bre smešno pička ti materina?
Brane: Ma zamišljam tebe kao Gandalfa Belog kako bežiš od šačice orkova. Keso!
Cane: Ha-Ha, šupičkumaterinu! A ti si mi kao neki Boromir pa bi sam ostao da se biješ sa njima?
Brane: xD
Čarobno mesto gde se i ljubitelji kafanskog života osećaju kao u Diznilendu. Poslednja stanica životne kozije staze ako ste negde gadno promašili skretanje. Neiskusni bi to poredili da sa dnom života, a žilaviji provod tamo nazivaju zulum i veselje.
U profil gostiju spadaju sredovečni vozači autobusa, koji su sa namerom zanoćili u velikom gradu, i njihove dame noći sa masnom kosom, tigrastim dezenom koji se preliva preko struka i jarko crvenim karminom na opušcima slims cigareta. Ostalim gostima, čije rane na duši još uvek zjape od biča lokalnih vetrova i tornada, obavezno fali neki integralni deo tela- ud, red zuba ili oko. Nađe se i pokoji boem u svečanom odelu, sa crvenom ružom na stolu i setom u očima, koji uzaludno čeka svoju nikad prežaljenu ljubav iz studentskih dana i ispija rujna vina, tugaljivo i prezrivo u isto vreme.
Muzika, ako se tako nazvati može, probija bubne opne, puza kroz srednje uho, dolazi do mozga i zagađuje nervne ćelije. Nepovratno. Pevaljka, sa nezaobilaznim šiškama ispod miške i celulitom na nadlakticama, se uvija, rek'o bi čovek svakog časa će da ispljune žabu krastaču što joj se učaurila u grlu, i čita tekst iz neke knjige ručno i brižljivo prepisanih pesama. Pesma po želji petsto dinara, ali dobiješ još dve gratis. Razdragani gosti je oslovljavaju sa "koleginice", tražeći sve pesme koje sadrže naziv reke Drine. Svi su zaboravili svoje brige, makar na jedno veče. Misliće se o tome sutra.
Novajlije i slučajni prolaznici se mogu prepoznati po mladosti, telesnoj kompaktnosti i zbunjenosti. Ovi zbunjeni se najčešće mogu videti u pozi fetusa u nekom ćošku, sa izrazom strave u očima, a oni otporniji su već za nekim stolom zauzeli pozu mislioca, pod naletom udara nekog lošeg vina.
I tako celu noć. Sa svitanjem magija nestaje, a gosti odlaze kućama snuždeni, jer su se ponovo setili ko su i kakva sve sranja treba da prežive sa novim danom.
Suptilan način da kažeš curi kako se s njom najbolje jebeš.
