Utisci nedelje

Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Proizvoljni Radovan prikupivši svu potrebnu dokumentaciju, između ostalog, sve izvode, upute, dokaze o stečajnom postupku, nacionalizovanoj imovini i udelu u akcijama, izveštaje specijaliste, dedine, očeve, svoje i unukove spomenice iz rata, overene fotokopije, podatke iz katastra i papirić sa tezama kojima će se voditi tokom nastupajućeg izlaganja, čeka na vezi da se uključi u program i jebe majku za sve od pedeset prve na ovamo. Svima. Napetost raste, znoje se dlanovi, režija prebacuje vezu, konačno se javlja prilika da se i sa one strane začuje sopstveni glas:

-DOBRO VEČE RADOVAN KRAJ TELEFONA SAMO JA DA PITAM

To je to. Iskorišćena je prilika za obećanih petnaest minuta slave nakon koje i samom Radovanu postaje jasno da osim što viče, izaziva mikrofoniju i što se zna da bi nastavio da lupeta, totalno remeti zamišljenu koncepciju emisije. Nadalje, trebalo bi da uvaži činjenicu da nikada ne može biti kul kao Ljiljana Smajlović, pa bi bilo dobro da učini svima uslugu, nastavi da gura kamen koji mu je dodeljen, bude strpljiv, prati program, pa možda tako i dobije priliku da se konačno kulturno dekontaminira.