Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Arsa91
Veliki odmor. Svi se guraju k'o da je upravo zvonilo.
Devojčice se drže za ruke, a dečaci im dobacuju loše fore i na kvarno ih štipkaju za guze. Redar je digao ruke od prijavljivanja bilo koga. Tetkica je zaspala, a domar nije namestio ozvučenje kako valja. Preciznost korisnika WC-a na istom nivou.
Kad prođe, svi počinju da uče.
A na kraju, pošteno se napiju samo oni đaci koji prošvercuju pivo preko ograde.
Onaj tako čest trenutak kada vas iz dubokog sna probudi neka vika ili lupanje.
san
"Sedim pored vode..izgleda da sam na pecanju...sunčano je ali sam ja u debelom hladu...spuštam ruku niz naslon lezaljke nešto hladno..Pivo jebote.Natezem ...Odjedanput niodkuda pojavi se čovek koji je za ruku vodio neku devojku.Ne mogu da verujem !!!Njega ne znam ali nju...glavom i bradom Siena West.Staju ispred mene.Ja ne mogu da progovorim...
neznanac: Da li bi ti draga moja oralno zadovoljila ovde prisutnog Ranisana?
ona: Da!
neznanac: Mikrofon je vaš, prioni...
ona:paa...
on:pa sta pa ? "
PA TRI SKOČKA PIK JEBEM TE U TO DUPE GLUPO, SOMULJO JEDNA!
Skačem iz kreveta, unezvereno gledam oko sebe...ćale ceprka nos i gleda slagalicu..
ćale:"Koji je tebi kurac ?Aj idi po kofu uglja ugasi se vatra..."
Muškarac koji raskida vezu u očima većine ženskog sveta.
Kako god da se postavi posle raskida, iz brojnih znanih i neznanih razloga, ovo je jedan od najčešćih epiteta koji će žena da upotrebi.
1) Muškarac koji se posle raskida uopšte ne javlja
-Proveli smo tri godine zajedno. Mogao bi bar da pozove da me pita kako sam. Ne mogu da verujem da je tako bezdušan. Svinja jedna!
2) Muškarac koji se javlja ubrzo posle raskida
-Što me zove kad nema nameru da se pomirimo! Ja ovde isplakah suze a on me pita da li sam našla nekog. Ne mogu da verujem da je tako bezdušan. Svinja jedna!
3) Muškarac koji se javlja 6 meseci posle raskida
-Jel' on misli da sam ja tako glupa? Nije mu uspelo sa onom namigušom koja mu se nabacivala dok smo još bili zajedno, pa sad mene zove. Ne mogu da verujem da je tako bezdušan. Svinja jedna!
Poslednji vapaj momka pred ostavljanjem. Neke stvari ne idu klot, pa to ti je, ali jebe se njoj.
Stani, nemoj da ideš!
Ma odjebi više!
Stani, ti si mi bureku jogurt!
A, ako je tako, onda okej.
Stvarno?
Ne. Ma mrš bre u pičku materinu, pusti mi nogu!
(Ovaj izraz sam stotinu puta čuo od svog druga A. Svaki put kad bi ga neko pitao o devojkama on je za sebe govorio: „Ma, ja sam Veselin.“ Izraz je pokupio u nekoj emisiji Laneta Gutovića, a ja za priču znam iz druge ruke...)
Veselin je, kako je on to objasnio, neugledno konjče bez pedigrea koje puštaju da odradi romantični deo, tj. predigru, da „ uveseli“ nezainteresovanu ždrebicu i spremi je za parenje. Onda, kada treba da dođe do akcije, puste rasnog pastuva, a Veselin ostaje sam sa svojim bolom u duši (i u preponama, verovatno).
Neretko se dešava da momak pikira devojku koja je jako povučena, ili hladna štreberka koju momci naizgled uopšte ne interesuju. Ona ga naravno odbije kao navalentnog i dosadnog, ali sada, sa probuđenom seksualnošću, sigurna u sebe i svoje kvalitete, za kratko vreme pronalazi drugog, frajera koji joj se dosada činio nedostupnim. To je benigni slučaj Veselina i normalna pojava.
Mnogo je gori slučaj (a dešava se češće nego što se u to veruje), kada devojka ne odbija momka, već je itekako zainteresovana, a momak se smota, bilo zbog nesigurnosti u sebe, bilo zato što devojku smatra polubožanskom sveticom koje on nije dostojan, bilo zato što od ljubavi očekuje previše ili što ni sam ne zna šta ’oće, ili od svega toga pomalo.
Tu se flert i platonska ljubav završe tako što devojku pokupi neko treći ko je ne smatra sveticom, najčešće pastuv koji ih je promenio dosta, pa mu ni ova ništa ne znači. Veselin je poslužio svrsi, pa mu ostaju bol u duši i pornići na internetu i „Moja je pesma lagana“ od „Valjka“ .
Kao klinci od 20 leta šljakali smo preko leta na građevini, kada je jedan od nas mlađih iznosio svoju priču o tome kako se nedeljama muvao sa nekom devojčurom, ali ipak nije imao hrabrosti da načini odlučujući korak... Taman kad je bio ubeđen da je devojka potpuno njegova pojavio se treći, nebitni lik i maznuo mu curu ispred nosa, tek tako.
Pažljivo nas je saslušao jedan bivši mornar.
(Mornar je bio izbeglica iz Hrvatske, koji je, eto, delio istu muku sa nama ostalim fizikalcima a bio je daleko najiskusniji lik na gradilištu, ne samo po pitanju žena. Obišao je svet uzduž i popreko, ipak, o svojim putovanjima nije pričao mnogo, samo o ženama koje je sretao usput... Prostitutke u Rusiji, savršeno oblikovane Indijke koje, opet, mirišu na loj, vitke Afrikanke bez grama sala koje svoje usluge ne naplaćuju novcem, već sapunima i dezodoransima, šta je sve radio u Južnoj Americi, Španiji itd. Prema svojoj računici, bio je sa oko 80 i kusur žena, a nije mi delovao kao lažovski tip čoveka, samo ga nisam pitao koji je deo od njih je morao da plati, ali i to mu je nekakvo iskustvo.)
Elem, Mornar je prišao mom vršnjaku, roditeljski ga uhvatio za ramena i prodrmao:
- Šta ima da te je stid, je l’ imaš kurac!? Je l’ imaš!?
- Imam..
- Pa šta ima da te je stid!
(Čovek se nikada ne uči na tuđim greškama. I ja sam i pre i posle toga igrao ulogu što Veselina, što ovog drugog koji otima ribe. Iako pretpostavljam da su 90% ljudi na ovom sajtu prevejani jebači, neka priča bar posluži mlađima kao upozorenje, pogotovo ove Mornareve reči.)
Ubili me ko pičku.
Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.
Uzvik djevojke za vrijeme seksa kad je njoj najslađe a on hoće da ga vadi.
Prvo pravilo samoodbrane u vojničkoj menzi.
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
Pitanje koje se postavlja osobi koja se ponaša kao da je teško retardirana, ili kao da uopšte nema organ za razmišljanje.
- Brate, je l' znaš onu utičnicu kod mene u sobi...? Onu što ju je ćale skin'o, jer se nešto sjebala, pa nije još stavio novu.
- A-ha, a-ha... Šta s njom?
- Pa, unutra su tri žice...
- Da, znam... Faza, nula i "zemlja". I?
- Ja se nešto smorio pre neki dan i palo mi na pamet da vidim šta će da bude ako se dodirnu.
- (iskolačio oči od zbunjenosti i neverice) Iiiiiiii???
- Brate mili... Kad je to puklo... Al' to nije sve. Crk'o mi i bojler u kupatilu... Sreća pa sam bio sam kod kuće. Zamisli da se neko tuširao; ubila bi ga struja na mestu...
- Ti si težak degenerik, jeb'o te!!! Da ti nisu matorci možda u srodstvu?!?!?!?!
