Večita noćna mora dece.
Otac: sredom, petkom, subotom u 5 fudbal, ponedeljkom, četvrtkom, subotom u 6 košarka, subotom i nedeljom tenis, jeste da je trening dva sata ali je pre podne, tako da se sve uklapa i imaš vremena i za školu i za učenje.
Majka: klavir i gluma su ti ponedeljkom odmah posle košarke, sredom pre fudbala, petkom moraš da sačekaš sat vremena posle fudbala, možeš da poneseš knjigu da nešto pročitaš, i subotom posle podne u 4 manekenstvo, tako da se i to uklapa.
Ideal svakog muškarca. Devojka o kojoj sanjaju, ona koja bi bila uz njih u dobru i u zlu. Ona kojoj se poveravaju, ona koja brine o njima i koja ih voli bezuslovno. Ona koja se ne šminka previše, oblači se pristojno, lepo je vaspitana, dobro kuva i ume da sluša i savetuje. Medjutim, kada je pronadju, dodeljuju joj titulu najbolje drugarice.
- Deki, znam da si smoren, ali digni glavu gore, znaš da uvek možeš da računaš na mene. Ako ti bude trebao razgovor, znaš da uvek možeš da me zoveš pa makar bilo 3 ujutru. Adje, dodji kod mene sutra, praviću ti palačinke.
- E, car si. U jbt, izvali onu plavušu, kakva pi*ka. Kakave sise, jaaaaaao, oženio bih je!
Kad ljudi odlaze.
Iz tvog života.
Pa ti omlitavi mozak.
Pa si sit.
Odnosno, rupa si.
Oseća se jasno.
Odsustvo interesovanja.
Kažu da su pametna deca radoznala, a tebi se jebe za sve.
Znači, zaglupeo si.
Spavaš. Spavaš.
Spavaš.
Mozak omlitavi i kad dođeš do zida.
Do one slepe ulice, kako se zove, ćorsokak.
Kad nema dalje.
Kad osećaš suze u nosu, ali neće na oči.
Kad kaplješ iznutra, a ljudima se smeješ.
I ne mrziš ih više.
Mlitav si, imaš mentalitet jagnjeta.
Koje vode na klanje.
A kolje te i u mozgu.
Ali sad je sečivo tupo.
Pa i bol postane tup.
Toliko tup da se navikneš.
Ignorišeš.
Spavaš.
Na neki način, ti si mlitavi zombi.
Kad je mozak mlitav, telo je kanta.
Hodaš.
Ubacuješ, izbacuješ, ubacuješ, izbacuješ ...
Đubriš i đubre te.
Nije to čekanje.
Čekanje je nada. Čekanje je anksioznost.
Mlitavi mozak ne čeka.
M(e)rtav je.
Slova koja ćitaš su identična kao i slova koja sam pisao. Zato su slova koja čitaš upravo onakva kako si ih i zamislio, to je zato što ih čitaš. Dolazim do zaključka da su slova koja čitaš zapravo slova koja sam napisao. Ako si ovo čitao do samog kraja, nisi trebao, jer gubi svaki smisao već u naslovu, jer je definicija retorička.
Upravo ova slova
Najstarije dezinfekciono sredstvo na svetu.
Aaaaa, ispade mi keks na pod!
Ma duni malo u njega i nastavi da jedeš, neće mu ništa faliti...
Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.
Osoba koja uvjek sebe doživljava kao početak koordinatnog sistema čitavog svijeta.
Ovaj broj predstavlja nešto što je obeležilo odsluženje vojnog roka svakog muškarca. Neki od njih su učestvovali u njegovom stvaranju a neki su bili samo prenosioci ili slušaoci. Za slušaoce je to urbana legenda, za prenosice neverovatna priča a za stvaraoce uspomena na vojsku...
Svako ko je služio vojsku u zemlji Srbiji može se složiti da higijena nije na zadovoljavajućem nivou, a da su wc-ovi gori neko "čučavci" u selu... I tako nekog vojnika potera velika nužda u wc, a on kud će, šta će jadan (u takvoj situaciji nema razmišljanja, sve misli su usmerene ka wc šolji i kako što pre skinuti pantalone i gaće (po mogućstvu istovremeno)), dok trčeći upada u wc i u letu ispušta za njega tada najvećeg neprijatelja, ne pogleda ima li toalet papira... I ranije je dolazio u wc, i vidjao 111 na zidovima, ali mu do tog trenutka nije bilo jasno sta znači taj broj ispisan svuda po zidovima. U momentu mu sinu, ili ce ići usran do sledećeg kupanja (a to nije uskoro) ili ce morati da ispiše svoju prvu sto jedanaesticu... Spaja palac i mali prst,sa preostala tri obriše dupe,obriše to sa prstiju o zid (odozgo na dole), zastane na trenutak uživajući u svom remek delu, podigne gaće i navuče pantalone, opere ruke,i ponosno se vrati na stražu...
Može.
Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.
Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.
Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.
-Si video?
-Jesam.
-Nećeš valjda?
-Jok, ti ćeš.
Velika, topla bića koja zauvek zadrže barem delić deteta u sebi.
Od najranijeg detinjstva dobri drugari koji vremenom postaju venčani kumovi.
Nežni očevi svojoj deci koji pričaju najbolje priče, izmišljaju najluđe igre i dele kradom po štanglu čokolade pre ručka da mama ne zna.
Bolji od botoksa jer podmlađuju svoje lepše polovine u trenutku đavolskim pogledom i širokim osmehom.
Iako su često kao tinejdžeri bili odbijani kao nezreli, jednom kada se ožene, barem nekoliko ženskih srca potajno uzdiše: "Gde mi je pamet bila?"
Kad shvatiš da si sa oba dežurna asistenta nekada slušao predavanja iz ispita koji upravo polažeš.
- Kad si osnovnu k'o iz pičke završio kao vukovac, mislio si da si uhvatio boga za dilindaru.
- Kad si u gimnaziji pao u donju petinu odeljenja, bio si kul jer si znao da je taj prosek otišao na pivo, ribe i rokenrol. A još uvek si, kad ti je bilo bitno, mogao za čuku vremena da spremiš ono nad čime su štreberi bečili oči celog vikenda.
- Onda si upisao najteži tehnički fakultet, a nastavio po starom. Kontao si da sve mora da ispadne okej na kraju, stegnućeš se kad je frka, ali ćeš se i zajebavati. Ali se ipak desilo. Jednom. Pa još jednom. U međuvremenu su devojke porasle i tvoj humor, pirsinzi i muziciranje su im postali simpatični, ne više i dovoljni da trpe tvoju dezorganizovanost i promene raspoloženja. Matorci su ti omatorili, sve su nervozniji, može biti pitanje dana... Polako, ali nezadrživo, iz magle se pomalja misao i, ako si srećan, konačno shvataš da si manji od sistema, da okviri postoje i da to nije strašno. Nema potrebe za beskonačnom slobodom: i gitara ima pragove. I tako jednog jutra ustaneš, umiješ se hladnom vodom i izađeš napolje, da bar pogineš k'o čovek.
