Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.
Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!
-Milorade, recider onom tvom mlađem da mi ostavi šćer na miru! Ako mu je rekla da neće onda to znači da neće: nema šta on da je zivka, sačekuje i da mi obleće oko kuće kad žena i ja nismo tu. -A šta tebe to briga, komšija, i šta može njoj da fali? Nema šta ja njemu da govorim nit' bi on mene posluš'o, jer znaš kakvi su kad namirišu - to niko ne zadrža. Ponajmanje ne ti od tvojih 50 godina. -Komšija, pa neću ja da se bijem sa njim: znam gde mu je legalo, samo ponesem jajcangle. -Ne bi valjda?! -A šta tebe to briga, komšija, ostaće ti onaj stariji.
Dodavanje bez gledanja pravo u reket gdje loptu čeka Poštar i držeći se za uvo, nonšalantno zakucava silinom od svojih sto kila mišića.
Kombinacija dva lika koji se poznaju u dušu.
- E, zgodni, je l' imaš upaljač? - Nemam. - Aaa... je l' znaš koliko je sati? - Nemam ni sat, al' vidiš onog baju na drugom kraju šanka? On ti ima i upaljač i sat. . . . - Brate, jesi kar'o sinoć onu što sam ti je poslao? - Ne da sam je kar'o... Navalila k'o da joj je zadnji put, a i ja sam bio posebno inspirisan. - Ma, priđe meni, vidim, spremna da učini, al' oko mene šurnaest ženinih drugarica. Snima radar sa svih strana, pa rek'o da je pošaljem nekom ko je neće razočarati. - Znaš me, znam te. Revanš slijedi prvom prilikom.
Kada se švercuješ u prevozu, a u busu dva kontrolora kreću sa oba kraja autobusa.
- Ajmoo kartee... - Nemam. - Ništa zamolio bih vas da izađete na sledećoj stanici. - Neću i jebe mi se. Živeo Vuk Drašković!
lik sa strane: Matori džaba ideš na foru da si mentalno zaostao, sad si između 2 vatre, eno ide Kaja Aždaja sa čitačem kartica, ima da te pojede k'o rđa Juga.
Trenutak kada prvi put pogledaš u oči svog novorođenog potomka, a on iskrivi usta u nešto što izgleda kao osmeh. Od tog trenutka si kupljen za sva sranja koja će ti napraviti u životu.
Muškarčina na kub, pa ne treći. Njega život nije mazio ni pazio, pa je zato izrastao u rmpaliju. On ima ruke ko lopate, a brkove do zemlje. Njegova maljavost na ramenima i leđima postidela bi i jetija. On ne ustaje, on iskače iz kreveta. Spava obuven jer nema vremena za nameštanje, jer treba drva cepati, treba gvožđe kovati. Njegovi obroci se obično sastoje od najzačinjenije hrane koja može da potraje jednoj porodici ceo dan. On jede ljute papričice bez kapi vode. On sere u poljskom wc-u. On piša uz vetar. Nikad nije pustio suzu, osim jednom kada mu je špen veličine klikera upao u oko. I tada je, kažu, pustio samo jednu. A špen je iščupao rukama. Ne koristi penu za brijanje, već ulje za motor. I brije se plugom
Sigurno nešto što oćeš da ti kaže vrh ortak, tipa fazon ko meni Stankela, kati s leđa prilazi riba vrste dobra.
E a pazi ovu fabulu, igro ja za Lausanne-Sports (also referred to as LS) is a Swiss sports club based in Lausanne, Switzerland i tu ja dam het-trik na utakmici mi protiv Šapuiza i prijatelji. Prvi gol krenem sam spola i slalomom dođem pred gošu i lobuem u maniru prekaljenog golgetera, a kaže meni Žulijen : Tomba, a? a ja fazon vičem: GOOOOOOOOL. Drugi gol fatam makazicu s ivice golmanskog prostora i leva stativa-desna stativa-leva stativa-go, nači mnogo lep evrogo dao Pantela. Treći sam dao u vidu najstrože kazne s penaltika, i dolazi mi posle njihov golman u fazonu: Pantela što baš tri?, a ja: Kacam rasan! I izorganizovali ja i Stankela posle meča sigurno jednu lepu zabavicu revijalnog karaktera i pičimo neku žvaku standardica da sam dao het-trik na utakmici mi protiv Šapuiza i prijatelji. Prvi gol krenem sam spola i slalomom dođem pred gošu i lobuem u maniru prekaljenog golgetera... Kad zaustavi me kumara fazon: MALA LEĐA, BRZO! Okrećem se ja, obuvam Najku papuču, brzo skupljam kosu i bacam osmeh razurožoravajući mislim saće neka riba bombon 505 scrtom. A ono nevera, na Marakani muk. Prilazi mi Snežana Samardžić Marković sa spikom : Pantela prefantastično si terao balon kod prve ubacivke. A Stankela koma!
Poklonici najpopularnijeg sporta u Srbiji - parničenja sa familijom, koji su tokom višedecenijskog sporenja, na sudske takse, veštake i advokate dali dovoljno para da se ozida omanje porodilište sa celokupnom opremom.
- Tata, zašto mi nikada nismo išli na more? - Vidiš sine, sad si dovoljno veliki, sad ću da ti objasnim. Ti znaš da mi ne govorimo sa mojim stricem Rajkom i njegovima. - Znam, ali ne znam zašto. - Zašto? Zato što je njegov otac uz`o onu njivicu, jedno dva`es ari dole u jaruzi, levo od zabrana, što je moj pradeda namenio mom dedi. - Ono jalovo blatište? - E baš to. Jalovo, jalovo, ali moje jalovo! - Pa dobro, kakve to veze ima sa morem? - Ima veze. Mi se sa njima sudimo oko toga još od četresosme. Prvo deda, pa otac pa sad ja. Ni sam ne znam koliko smo dali na sud, na geometre, veštake, advokate. Kad budeš u Beogradu, ti pogledaj Palatu pravde - ono desno ćoše do ulice, to smo mi sagradili. Tu ti je otišlo i more i ekskurzije i novo kupatilo i bolji auto i... - Pa dokle ste stigli sa suđenjem? - Šta da ti kažem, njegove sudije, doneli su osmu presudu u njegovu korist, al sam se ja žalio. A sad ću još da mu udarim tužbu za naknadu štete što su traktori zemlju iz moje šume izneli na njegovu njivu, ima da plati tu zemlju, nije mu to deda ostavio nego je to moje!!! - Bre ćale, što se ne dogovorite i pomirite, sudite se oko gluposti pola veka, umesto da se posećujete i družite, mi rođenijih od njih nemamo. - Marš tamo, s kim da se mirim? Si ti kršten? Je l` ti to onaj Čeda Jovanović napunio glavu glupostima? Ovo ću da teram dok sam živ, a ti ima da nastaviš, nemoj da te zaklinjem!!!
Po nepisanom pravilu , najsigurniji vid zaštite automobila od krađe i oštećenja. Vrh . Može auto imati hiljade alarma , kandži i blokada, ako ga ne vidiš parkiranog s prozora, nije zaštićen.
-Pa dobro kume, pre pola sata si mi javio da si ispred zgrade ? !? - Ma kume , pusti me , jedva nađoh parking. - Pa iza zgrade imaš mesta kolko oćeš. -Pa ima kume , al ga ne vidim s prozora! -Ti nemaš alarm? -Imam kume al za svaki slučaj.
Profesor izabere glupog asistenta da ga ovaj ne bi nadmašio. Onda asistent kad postane profesor izabere još glupljeg da ga ne bi nadmašio. Kad u lancu neko bude toliko glup pa se zajebe i sebi izabere pametnijeg asistenta, onda je to napredovanje u nauci.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Pljeskavica sa komplet svim prilozima koje prodavac nudi. Izreka "Što je džabe i bogu je drago" je jedno od životnih načela Roma, tako da, ako su već prilozi besplatni, red je da se sve uzme.
Naravno, postoje dva načina stavljanja priloga: Onaj gde ti prodavačica sama stavi, a ti pričaš i onaj gde ti samo da pljeskavicu u lepinji pa ti stavi šta hoćeš (i kol'ko 'oćeš). Kako Ganci ne kupuju pljeske svaki dan, red je i da se pojede što više. Reč "dijareja" ne postoji u rečniku prodavaca čarapa na lokalnom buvljaku, pa zato nije nikakav problem da se pomešaju ruska i urnebes, majonez i pavlaka, vegeta i so.
*Napomena: Autor definicije GARANTUJE za autentičnost primera i napominje čitaocima da ako vide sličnu pljeskavicu u stvarnosti, okrenu lice na drugu stranu. Duže gledanje ovog uništavanja pljeskavice može da izazove trajne posledice kao što su averzija prema mesu u lepinji.
-Šta ćete od priloga? -Jel se plaća to? -Ne. -Dobro. Luka, krastavice, paradajz, kupus, kepač, majonez... Šta je ovo? -Pileća salata. -I to stavi. Unrebes, ruska, palvaka, semf, ljutu papriku, aleva, ljutenica, praziluka, ovo belo i ovo zeleno. -Samo to? -Stavi malo so i vegetu.
