Utučeno posmatraš sve te nasmejane face. Svi su veseli. Svi igraju. Ali ne i ti. Pričaju. Mašu rukama ozarenih lica, koketiraju i grle se. Ali ne i ti. Ti sediš sam. Jedu, piju, nazdravljaju i prosipaju. Ali ne i ti. Tebi je muka. Ne od pića, jer ne možeš da piješ. Ne od hrane, jer nisi gladan. Muzika. Izdajnički poznata.
Vidi ih, kao da nikome od njih tuga nikada nije, pod okriljem mraka, svratila u sobu. Dobro, nisu oni krivi što je život kurva. Ili ona. Što si joj nervoznim, znojavim šakama ponudio srce, a ona ga mahinalno stavila u džep, zaboravila i oprala u veš mašini. A sada, kada je bledo i isprano, niko ga više neće prihvatiti.
I razmišljaš, kroz maglu se sećaš svih trenutaka provedenih sa njom, dok atmosfera oko tebe polako usporava, jenjava, percepcija pokreta ti u tom trenutku nije jača strana, ljudi postaju zamućeni, a muzika slabi. Bum, bum bum. Samo taj potmuli osećaj. Bum, bum bum. Scene ti se ređaju u glavi, ta išarana klupica I kišno jutro; grudi nadimaju, zašto sam ikada ušao u onaj kafić?; a uši bubnje. Bum, bum bum. Sve je izmešano, boje, zvuci i… bum bum... Hoćeš kući, ali moraš da ispoštuješ društvo. Zašto si u prvi mah i krenuo? Znao si da će biti ovako. “Mi ćemo te oraspoložiti, hajde”. Gorka grimasa prelama se izmučenim licem. Zašto nisi stukao dva bromića i legao da spavaš? Zašto?
I onda, u toj rasparanoj stvarnosti kada se mešaju san I java, onda ulazi ONA. Ne znaš ni kako si je primetio među tom masom koja se kao u lošem tinejdžerskom filmu razdvojila da prođe glavna glumica. Ne znaš ni ko je, ni zašto ne možeš da skineš pogled, ali znaš… Znaš da je zasijala, da su ljudi oko tebe ubrzali, da je bubnjanje prestalo, i da ti se na licu ocrtao blagi osmeh. Grč koji se odavno nije stvorio. Znaš da je zastala na sred podijuma, kao da iščekuje nešto. Ili nekog. I svi dobronamerni saveti tvojih prijatelja ti odjednom naviru u glavu: "Napij se budalo, jebeš žene, sve su to kurve", "Izađi iz kuće malo, na vazduh, prošetaj sa društvom", "Ne brini ništa, naići će druga, videćeš". Ne brini ništa, naići će druga, videćeš...
I tada shvataš da je život samo niz događaja koje mi sami svrstavamo u dobre ili loše, zavisi sa koje strane medalje ih gledamo. Ne skidajući osmeh sa lica ustaješ, resetuješ misli I krećeš. Laganim, samouverenim koracima, ka njoj...
Turetov sindrom je, u pičku materinu, nasledni neuropsihotični poremeđaj, moga kurca, koji se uglavnom javlja kod, jebeno retardirane, dece, jebem im familiju nenormalnu, i najčešće se ispoljava kroz tikove, nabijem ih na kurac, kako fizičke, tako i psihičke, koji su najčešće praćeni i, jebem im kevu mrtvu po sred međunožnog ostatka, vokalnim tikovima. Ime je dobio po, jebenom slepčini, francuskom, jebem im mamu brkatu, neurologu Džordžu Albertu Edvardu Brutusu Žilu de la Turetu, nabijem ih na kurac sve, koliko god da ih ima.
Situacija kojoj se pribegava kada u lavabou imamo neku prljavštinu koja je van dometa slavine, a mrzi nas da uzmemo krpu ili sunđer i suviše nam je gadno da to diramo rukama, pa šakom, tj. dlanom pokušavamo da najjači mlaz vode usmerimo ka tome što hoćemo da operemo. Obično je to pasta za zube koja spadne sa četkice, ali ima i drugih primera.
Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.
Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.
Ekstremno zajebana rabota. Uglavnom iz razloga što je voda popijena posle ova 2 artikla za oralnu higijenu najhladnija stvar na svetu. Dobro, nije u stvari hladna, naši receptori za hladno su prevareni, i u stv....ma jebi se moja štreberska podsvesti. Hladna je ko jebeni tečni azot. Ko urin pingvina koji je čuvan u srcu najokorelije pariske kurve. Jednjak i farinks vam se zaledi tako da hokej može da se igra. Hladna je ko libido Tome Nikolića. Kida. Nekima je prijatna, kažu da ih osvežava. Stručno ime za te ljude je mazohisti.
Muzika za hodanjnje (MZH) predstavlja deo repertoara svakog ozbiljnijeg korisnika mp3 plejera. Suštinski, to su one pesme čiji se ritam savršeno uklapa sa tempom vašeg hoda. Međutim, za razliku od muzike za trčanje, koja ima ulogu neke vrste metrnoma, MZH je dizajnirana da vam daje totalno zajeban osećaj ultra šmekera. Imate utisak da ste glavni baja u nekom filmu koji krstari ulicom, namiguje ribama, a u ortake upire kažiprstom uz jedno opušteno "eeeej", i sve to dok jebačka muzika cepa u pozadini. Izbor MZH-a uglavnom zavisi od ličnih preferenci, ali najčešće je to neki rok favorit iz osamdesetih.
