Nema to puno veze sa kešom, jer Bata ima para pa vidi na šta liči, nego to ima više veze sa potpunim odsustvom bilo kakvog ukusa i nabacivanjem raznog šareniša na sebe nekim redosledom koji uopšte nema veze sa vezom u kom, da stvari budu još gore, dominiraju flafičasta bebi roze prošarana baršunastim, zlatnim detaljima zbog kojih Bata često deluje k'o mongolska mlada. Naravno komičnost Batinoj pojavi dodaje i to da je matora konjina, pa sve deluje nekako još gore.
Izraz se jednostavno koristi za nekoga ko teži individualnosti, makar u svojoj glavi, a nema smisla niti stila da izvede tako nešto, nego navlači na sebe neke kombinacije koje bi čoveku sklonom epi-napadima, sigurno pokrenule taj napad iz momenta.
- Halo. - Ja sam Mare. Dolazim kod tebe za petnajs minuta pa pičimo u grad, nego sam samo hteo da ti javim da će izgleda i Viktor sa nama. Jebiga, moja i njegova keva se druže, pa su nam ga uvalile. - Ma nema šanse. Ali ne-ma ša-nse. Ne idem. Tačka. - A ne seri bre. Pa nije baš tolika katastrofa lik. Malo je čudan, ali nije baš sada toliko koliko ti kenjaš. Preteruješ. - Preterujem. Preterujem! Prošli put kada smo išli sa njim obukao je crne pantalone sa zlatnim zmajem, plavu jaknu od skaja sa nalepnicom "born to kill" preko celih leđa, koju je raskopčao samo da bi se na njemu lepo videla roze košulja sa onim pufnastim sranjem k'o iz srednjeg veka, žute kaubojke, kaiš sa kosturskom lobanjom i na sve to je natakario zlatni kačket sa cirkonima. O prstenju ne želim ovom prilikom. Znači i gabori su bežali od nas, a spopadali su nas samo muškarci i to muškarci slični njemu. - A brate, evo rećiću mu da se normalnije obuče ovaj put. - Samo se ti i Kan Kan lepo provedite i uživajte u izlasku. Ko zna. Ako se obučeš slično njemu, možda vas zaposli neki cirkus. Ćao.
Poraz u surovoj borbi za vazduh, hranu i socijalni status. Gubitak identiteta. Obezvređenje. Devalviranje ljudskosti. Kada te silom uvuku u mašinu. Kada igraš po njihovim pravilima. Kada nisi čovek nego broj. Kada te pobede.
Pibibibibip. Pibibibip. 6.15 AM. Najslađi san isečen. Pu! Nemam snage da mrzim onog ko me tera da mu svakog jutra u 7.15 dolazim i pomažem mu da napreduje i prosperira. Ja živim za njega. Sebi ne mogu ni burek da kupim jer je opet poskupeo tako da ću ići gladan. Ma nisam gladan, ne jede mi se. Imam za osminu, ali neću osminu iz principa, ako ja uopšte imam principe. Brže ću stići ako preskočim doručak. Čekam pedes' trojku. Magletina, odvratno vreme. Krv mi se teško uspinje iz peta do srca, pa iz srca do mozga. 194 jebena centimetra, dugačak je to put, pogotovu ako čuka još radi u noćnom režimu, sporo, ne čuje se, puls jedva napipavam. Srce je to, ne možeš da mu kažeš: ''ajde budi se, lupaj smesta i diži pritisak sistema na 120/80''. Neće to tako. Savijam glavu ko postiđeni noj i skraćujem visinu. Ide crvena konzerva sa Vidikovca, najzad, samo da sednem ko čovek... Auuuuu, puna! Zavidim psu koji se zavalio ispod limene klupice na stanici i dovodim u pitanje izreku: ''pasji život''. Ostavljam ga i ulazim međ' svoju vrstu. Lako sam se probio do prozora jer mi je stomak ulubljen i građen sam kao kišna glista. Drago mi je da se moj gazda ne maltretira po gradskom prevozu, krupan je čovek, sa svojih dvesta kila bi teško ušao na prednja vrata. Zagušljivo je. Organizmi koji su oko mene su jači, naviknuti na ovakve situacije. Otimaju mi kiseonik. Laktaju se, bore se za prostor bolje od mene. Njihova srca su utrenirana, biju od ranog jutra. Biće do mene, staro oko trideset i pet godina, obeležava teritoriju prodornim dahom. Jeo je nešto toplo, neku pljeskavicu rekao bih. I ostali brojevi su napunili želuce hranom, čujem kako im krče tela, prerađuju hranu, dopremaju energiju do glave, nogu, ruku... Jedan, novopridošli, je zgrabio onu šipku kao mač, kao da hoće da je iščupa. Prepustio sam mu je. Ruka mu je bila dlakavija i jača od moje. Teško dišem. Navijam u sebi da ova konzerva što pre stane kako bi ušao svež vazduh, a kada stane navijam da što pre krene kako bih što pre stigao. Ali gde ja to idem? Već sam izgubio orjentaciju i poimanje spoljašnje sredine. Znam samo da se nalazim kao u nekom tunelu i primećujem kako se neprijatan osećaj širi po mom telu. Hladna jeza. Sužavam svest na par osoba oko sebe. Pokušavam da kažem nešto jednoj ženi, ali nemam glas. Ona otvara usta, ali ja ništa ne čujem..............................
Opet onaj lepi san... Iz spokojstva me bude šamari i udarci. Niste me dovoljno gazili i pritiskali, pa me sada još i udarate? Otvaram oči zgažen, prljav, izudaran. Na podu sam. Pridižem se i posmatram jednu ženu kako okreće glavu od mene i izgovara: ''Narkomančina!''.
Stižemo na Zeleni venac. Konačno! Izlazim i osećam lupanje srca. Probudilo se. Bije u nekom oštrom ritmu tako da mi pulsira meso ispod noktiju. Dobro je. Probio me i znoj. Magla se diže. Biće lep dan. Stižem do zgrade i penjem se na sedmi sprat jer ne radi lift. 7.13 AM. Spreman sam da počnem.
Neizostavni deo enterijera svake srpske seoske kuce.
Lamperija na zidu, lamperija na podu, lamperija na plafonu, lamperija umesto pločica, lamperija umesto nameštaja, kuhinja od lamperije, stolarija od lamperije, goblen na zidu sa dezenom lamperije, traktor od lamperije, ćebe od lamperije, džezva od lamperije.
Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.
Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:
-Kolega Šešelj, izvolite. -Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni. -Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led. -E onda dobro. Skida sako, seda na stolicu. -Kolega, izvucite karticu sa pitanjima. -Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite. -Molim vas, kolega, izvucite karticu. -Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće. -Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu. -Ako je do procedure, onda dobro. Izvlači karticu, pročita je i kaže: -Mogu li da zamenim pitanja? -Zašto, ne znate ili niste sigurni? -Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije. -Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje. Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu. -Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje. -Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola? -Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka. -Dobro onda. I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara: -Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu... Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...
Mnogi uživaju u dokumentarcima o životinjama. Tu ubrajam i moju malenkost. Najčešće su omiljeni dokumentarci o odrastanju malih lavica, geparda, majmunčića i ostalih stanovnika savane. Međutim, mnogi od istinskih ljubitelja životinja bivaju šokirani pojedinim scenama, a dešava se da mlađani naraštaji povuku i traume posle gledanja pojedinih dokumentaraca. A predatore, koji su im u početku simpatični, počinju da mrze...
Voditelj: Lavice love u čoporu... Ipak, one nisu toliko hrabre da napadnu krdo slonova. Verovatno će čekati priliku da se mladunče slona odvoji od krda......
Gledalac(u sebi, zadovoljno): -Ma mogu da ga puše lavice kad je on u grupi. Samo se ti slonče drži njih i sve će biti ok. Mogu da probaju da napadnu, baš bih voleo da vidim kako lavovi lete u nebo, hehehe(zlobno)!
Voditelj(nakon 5 minuta): Ali šta je ovo?! Izgleda da su lavice dočekale toliko isčekivanu priliku. Mladunče je još uvek mlado i ne moze da prati korak slonova koji se kreću isuviše brzo za njega.
Gledalac(u sebi, dok polako skace adrenalin): - Alo bre slonovi pizda vam materina klempava, pa usporite malo, a ti slonče potrči malo jebem te u noge.
Voditelj(nastavlja): Mladunče sve više i više zaostaje... Pištanjem doziva ostale slonove ali oni su se sada isuviše odaljili.... To je znak da lavice krenu u akciju.
Gledalac (guta knedlu): 'Oće li neki slon da se okrene, jebo sam mu majku slonovsku glupu.
Voditelj (nastavlja): I krenule su... Lavice obično ubijaju tako što zubima pokidaju gušu i puštaju da se žrtva uguši u sopstvenoj krvi.......
Gledalac (šok i neverica, suze u očima, nemo posmatra kako lavice već 5 minuta mrcvare slonče koje se još uvek mrda)
Voditelj (nastavlja): Ali, to su sve zakoni prirode... I protiv toga se ne može. Ovakav lanac ishrane već vekov.....
Gledalac (eksplozija adrenalina i pičkaranje koje nastaje nakon raketnog iskakanja sa fotelje): -Alo bre kakav lanac ishrane, njih 3 na jedno slonče bre mamu im jebem, pa šta rade ovi što snimaju, što ga nisu spasili pičke nijedne, tako bi i čoveka ostavili!!! Pukni puškom, spasite ga majku vam pokvarenu! ......
To je ona neobjašnjiva i neočekivana reakcija kada gledate nekog dok pravi kompletnu budalu od sebe, i umesto da toj budali bude neprijatno, bude vama što je gledate.
Najsrecniji covek na kugli zemaljskoj. U isto vreme urban, talentovan za sve, samokritican, kulturan (nije ko ovi dodjosi koji su mu doneli Juzni Vetar, trebali su da ostanu u Leskovcu i Zitoradji), pretplacen za najbolji posao u svom rodnom gradu, covek cije su 58 generacija zivele u istom gradu gde zivi i on, superponosan, pametan, sere zlatna govna, jebe najbolje ribe (+ na njega se lepe ove iz provincije), superSrbin, superEvropljanin, jedini u pravu, ogradjuje se od svega sto je doslo sa strane, zivi punim zivotom gledajuci sebe u ogledalo i govoreci samom sebi: "Srce, ti si BeOgraDZanin, tako si cool i bolji od svih ostalih, jer ti si roDZen u metropoli, nisi doso iz tamo nekog Alakinca." Dalje: Toliko je cool, da on odredjuje sta je cool, i toliko je dobar i neiskvaren da on odredjuje sam sta je dobro i neiskvareno. Nista ne sme da dira njegov Beograd. Provincijalci su dobri jedino ako ostanu u svojim pecinama, dok samo neki izuzetak moze da dodje da se skoluje i zivi u njegovom svetom gradu. Steta, sto on misli i kaze za sebe da je ovakav, dok je istina drugacija: BeOgraDzanin je pokvareni narcis sa dijagnozom sizofrenije i bliskim rodjacima u dzungli.
P.S. Ovo je definicija o BeOgraDzaninu, a ne o Beogradu, lepom i gostoprimljivom gradu, pa se nadam da ce to moderatori shvatiti, a ne okarakterisati kao "eksplicitno vredjanje", ma sta to znacilo. Autor definicije nije iz Beograda, al u tom gradu mu je ko malom spasen zivot i on voli taj grad, ali ga retko, retko posecuje...
Ima ih i ovde kolko ocete. A umesto primera: Na kurac ste mi se popeli sa tim: "Ja sam iz Beograda, pusite mi kitu seljaci neoprani." Pogledajte prvo, ako ste rodjeni Beogradjani, u sta ste dozvolili da vam se pretvori grad...u "grad" sa najprimitivnijim manirima i obicajima u celoj nasoj Srbiji. I putujte malo po Srbiji, videcete lepote drugih gradova i sela, a i zazelecete se svog grada. Za svaki slucaj...fenomen Beogradizacije ne postoji (po mom misljenju, koje se za razliku od moje definicije, ovde ne ocenjuje).
Kosa ili iskošena logika je pogled na svet koji nije u potpunosti različit od običnog, tzv. normalnog, pogleda na svet. Samo je za nijansu drugačiji, više kao prečica u razmišljanju ili kao mogućnost sagledavanja drugačije slike iz istih podataka. Ono što bi većina zaključila na prvi pogled, "ukošenim" nije prvi, a često ni poslednji, zaključak. Oni vide neku sasvim drugu priču.
izumitelji prezervativa sa voćnim ukusom, uložaka sa cvetnim mirisom i anestetičkog gela...
