Diskretno stavljanje do znanja osobi kojoj je klim upućen da je se sećate. Možda ne baš sa sigurnošću odakle i u kom kontekstu, a možda nije ni vreme, ni mesto za neki topliji pozdrav. Klimnućete, proći i evocirati uspomene...
Prepoznao sam je sa velike udaljenosti, dok sam vodio najstarijeg sina na trening. Neki tip je nonšalantno držao ruku preko njenog ramena, ne toliko srdačno da pokaže koliko su prisni, ali opet dovoljno da stavi do znanja da ona sada pripada njemu. Nisam ga poznavao, ali je bilo očigledno da on mene zna. Nisam ga tretirao. Čuo sam da je trudna, i konačno videh kako sve to izgleda. Toliko sam želeo da je vidim u tom izdanju. Približavali smo se jedno drugom, oboje prezauzeti gledanjem golih krošnji i nekom nepovezanom nazovi-pričom sa saputnikom. Kako je došlo vreme da se mimoiđemo, neobuzdano sam prikovao pogled na njeno lice i ovlaš ukrao njen zbunjeni pogled. Klimnuo sam glavom bez reči. Odklimnula je u znak pozdrava. Nisam se okretao.
Zvuči banalno, ali prvo čega sam setio je bio krpelj kojeg je vadila iz mojih testisa, a kojeg sam pazario na livadi nadomak grada, imajući seks sa njom. Vadiš mi krpelja iz jaja, jebote! I klimaš...
Ako imalo držiš do sebe i smatraš se pravim domaćinom i patriotom, posećuješ manifestacije poput vašara. Ako ne, prvo moraš da shvatiš šta je to vašar, panađur, kirbaj ili kako se to već zove u tvom selu. Tvoje selo nema vašar? Dabogda đecu za laktove vodili. Ne, vašar nije lep narodni običaj i mesto gde je poželjno povesti celu familiju kao da idete na Dejvis kup u Arenu, obučeni u odeću za slavu. Bar ne poslednjih dezdvaes godina. Jer to više nije više benigno i bezazleno okupljanje pripadnika jedne etničke skupine u porti pravoslavne crkve gde se vrši trgovina bozom, liciderskim srcima i, da je sreće, tamnoputim robljem. Pa dobro, možda jeste, ali do ranih popodnevnih časova dok se ne sjate divlje horde malinara i drvoseča. Hardkor momaka. Onda nema mesta zajebanciji - kući, namiri stoku, slagalica pa Aranđel. Upravo ta ekipa je bitna za ovu priču jer se ovde priča o šatri, nezaobilaznom elementu takvih hepeninga. Šta je šatra? Šatra je ugostiteljski objekat u kome te konobar pita "Štaćeš" umesto "Izvolte". U očima nekog arhitekte jako jednostavan, prost kao i naš čovek, domaćin. Veliko parče cerade sa nekoliko šipki koje služe kao noseća konstrukcija i hladnjačom iza. Ne šator. Tako kažu pederi. U šatri stolovi. Ali ne kao kad je svadba ili nekada davno ispraćaj. Bitan je raspored stolova, jer u ovom slučaju stolovi nisu spojeni, već svaki stoji za sebe. Na porodičnom veselju pod šatrom sede ljudi bliski, međusobno voljeni. Na vašaru je druga stvar, ni sa kim ne deliš simpatije i svakoga gledaš kao svog potencijalnog ubicu, a sa svojim ubicom ne sediš za istim stolom osim ako si za to potpisao kod matičara. Drugi bitan element pod šatrom je bend koji u svom imenu ima reč bend sa ženskim vokalnim solistom koja nije prošla audiciju za Zvezde Granda, već je oterana sa pozornice posle prve strofe. Dakle, užasne vokalne sposobnosti. Ako ti ne valja, idi u neki fensi restoran pa slušaj Oliveru Ćehu ili tako te skuplje kurve. I treći, najbitniji element bez koga bi vašari nestali brzo poput polovina kuvanih jaja na ovalu sa predjelom - gogo sekulić igračice. Gospođice bez novaca, srama i receptora za hladnoću u koži (ili kako se to već zove) jer odlično podnose sve vremenske uslove oskudno obučene, kao da su pile antifriz. E, one su te koje su ključne za ovo pisanije. Ako si ikad bio u takvom ugostiteljskom objektu, (mogo si da preskočiš dovde jer sam objašnjavao ovim urbanima šta i kako) sigurno si primetio jednu pojavu koja mene izuzetno iritira, a viđa se iznova i iznova. Dakle, neke skupine ljudi koji stoje na ulazu u gorepomenuti objekat. Da te podsetim, kucaj "rumski vasar 3 decembar i rumske mesalice" u jutjubu. Da se ne mučiš, jer znam kakva si lenština, evo ti link. E sad, kakvi su to ljudi? Kao što vidiš, određene starosne dobi, obično adolescenti. Momci iz ruralnih područja, sa soma kinti u džepu, doniranih od strane roditelja uz reči "Evo sine provedi se nađi neku žensku prcaj tako sam ja kad sam bio mlad a i posle malo jebiga nemoj reći majci". Obučeni u pazarske farmerke i ariljske dukseve i bodi majice. Sa tribalima. U oba ušesa minđuše sa cirkonima, u kosi onaj gel Maksi rozi, na parkingu ostavljen kineski skuter. Sa tribalima. Pošli su sa mišlju "Ajmo malo, biće pički, jebiga." Nijednoj nisu prišli, nemaju nikakvu žvaku i jednostavno numeju. Onda se sete: majku mu jebem ima tamo podšatrom kod Škempa nekih fuksi što igraju i daju pičke odma, samo jedva čekaju da im priđe nešto skurcem, to bre sve Vendi do Vendija. Dođu pred šatru, a tamo već nešto čeka dvadesetak istih takvih paćenika. Skontaju da je valjda skupo piće, a fulje još skuplje. Đeš davati 200 dinara za pivo kad ima za šeset ispred Mečkine prodavnice. Prepuštaš pipkanje užeglih, znojavih spojlera koji se tresu na telu neostvarene frizerke, profesorke sociologije ili radnice u metaloglodačkoj industriji matorim neženjama, malinarima i drvosečama kao i lokalnim švercerima dok šatra zvrji poluprazna. Kiselo grožđe, jebiga.
Ne budi lik koji stoji na ulazu, uđi unutra, ispipaj genitalije raspale igračice i gazdine žene. Pobij se, završi u nekom kanalu sa ranama od krampa. Ne budi prosečan Srbin koji je ostao bez muda pod uticajem judeomasonskih pedera sa V92 jer ćemo svi jednog dana žaliti što nam se nemož dić kurac i što Hrvati bolje jebu.
Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori: - Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt! Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej: -ći ći ći ći Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu. Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni. Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Kroz zamagljen prozor kuće na obodu grada pada zrak udaljenog zubatog oktobarskog sunca, a spolja se čuje kukurikanje pijetla. Protežem se k'o mačor ustajući iz kreveta, gledam na sat, pola 7. Auuu, ima đed dušu da mi pojede što sam se opet uspavao na ovako značajan dan. Užurbano se umivam i oblačim, pa trk u ljetnju kuću, da se javim na raport glavi porodice.
Na nogama su svi već odavno. Poželim im svima dobro jutro, odgovore svi, jedino đed kao ljut na mene što nisam ranije ustao. Vidim smijulji se, dobro je raspoložen. Kako i ne bi, kad mu je puna kuća. Otac na svom mjestu, sjedi na stolici tik uz televizor i srče prvu jutarnju kafu. Majka priprema doručak, baba se muva oko nje, lafo joj pomaže. Prije bih ja rekao da to navika, cijelog života je to rmbačilo da se koliko toliko normalno živi. Đed sjedi pokraj preporodovog šporeta na tronošcu i izvijajuć' sijede obrve oprezno gustira vareniku koju mu je baba skuvala. To je njemu standardan ritual svako jutro. Na njemu stari gunj preko sivog džempera, debele somotne pantalone i vunene čarape. Utoplio se matori, zna da valja cijeli dan provesti napolju danas. A preporod samo cakće, milina ga slušati, a i ta toplina koja izbija iz njega ukombinovana sa ovom slikom čini da ti srce igra od miline. Baba priđe rerni, otvori je, a u plavom okruglom plehu se zlaćastim sjajem zasija kora vrelog domaćeg hljeba. U sobu upadaju tetka, tetak i rođak, rumeni u obrazima od blagog poznooktobarskog mraza. Sjedaju i oni da popiju kafu, otac i tetak, iliti badže kako vole da zovu jedan drugog, pričaju nešto o polici, tetka se priključuje u kuhinji, a rođak i ja s' đedom već planiram lagano šta nam je činiti.
Nakon što đed dovrši vareniku, skoči nanoge i upitavši da li su svi popili kafu, na šta svi klimnuše glavom potvrdno, izdade naredbu: "Ajmo, đeco, da se ide za poslom!". Po dogovoru, rođak i ja iznosimo kazan iz magaze i nosimo na drnjak u placu iza kuće. Montira se skalamerija, đed slaže otučke na novine, pa preko toga grabovo granje, samo još da se zapali vatra. Tetka zamazuje lulu na mjestu gdje ulazi u kazan smješom od kukuruznog brašna i mekinja da ne bi puštalo na sastavu. Lula... Svaki put kad je vidim nesvjesno prstima pređem preko malog ožiljka iznad lijeve obrve. Imao sam 14 godina kad sam se jurio sa rođakom oko kazana, nešto smo se zadirkivali, dječija posla. Opominj'o nas đed da prestanemo, al' ne možeš sa vragovima. Ja, onako, bježeć' okrenem se da vidim da me ovaj ne dohvati, okrenem glavu nazad, i gru! Umal' nisam prevrnuo čitavu onu skalameriju. Na luli je ostalo malo udubljenje, ipak je od bakra spravljena. Nije toliko boljela ta opekotina koliko očev šamar tad. Čini mi se još mi obraz bridi...
Otac i tetak petljaju oko hladnjaka i crijeva kojima dovode vodu, a rođak i ja iznosimo burad sa kominom iz šupe da bude pri ruci. Sve je spremno, đed pali vatru, sipa se komina u kazan, a ja stojim pored kazana i polako okrećem ručicu kojom se miješa komina da ne zagori unutra. Majka i tetka postavljaju doručak pod starim, ogoljenim orahom. Domaći sir, kajmak, sitno isječena pršuta i kobasica, plećka od pantelinskog praseta i tek ispečeno pile, divljače. Tu je i čutura sa rakijom malo prije natočenom iz dudovog bureta u magazi. I da, umalo da zaboravim onaj hljeb sa početka priče. Sjedamo svi za sofru, sem majke i tetke koje su uzele da vode računa o vatri u okretanju ručice, pravdaju se jele su one već. Đed za stolom uzima čašicu sa rakijom i zdravi u ime srećnog posla i okupljene porodice oko stola. Kez ne skida sa lica od kako je ustao jutros, čini mi se. Neka prijatna jeza me tjera da se stresem, ni sam ne znam zašto, valjda mi nekako milo što smo svi tu.
Gotov je doručak, vraćamo se svi na zadatke. Rođak i ja obigravamo oko kazana, otac i tetak se petljaju da oni preuzmu posao. Đed sjedi na panju, prekrštenih nogu, drži u ruci čašicu sa rakijom i lagano gustira. Viče zetovima da sjednu sa njim, da puste nas mlade da se učimo, kako ćemo peći kad njih ne bude. Vidim, zaigralo starcu crno oko, samo što ne orosi od sreće. Počinje đed priču kako se to nekad, u njegovo vrijeme peklo, kako su oni kao djeca se šunjali oko kazana da probaju šta se to tu pravi, pa poslije toga trčali da se napiju vode. A onda na red dolazi priča kako je pekao rakiju sa komšijom tokom rata dok su otac i tetak bili na ratištu. Kaže tu sam se ja vrzmao oko njih, trčkarao za nekim mačkom kog smo imali tad. I kaže, ispadne meni cucla dole, a on uzme i spere je rakijom i da meni ponovo u usta. Kaže da sam se tad toliko smijao kao beba da je to bilo nevjerovatno. Baba ga grdila tad šta to radi, da l' je normalan... Opet se i sad baba uključi u priču, lafo se buni, al vidim i njoj mila pomisao na sve to. Tu priču slušam svake bogovjetne godine, ali mi nikad ne dosadi. Čak mi je drago da gledam đeda kako je u zanosu priča iznova i iznova.
Dok đed priča, iz hladnjaka poteče polako da curi topli mlaz rakije koji se preko gaze sliva u lonac ispod. Puštamo malo da otekne onaj etanol sa početka, a onda otac uzima da gradira. Naravno,prije toga smo svi dali svoju subjektivnu ocjenu jačine okrepivši se zahvaćenim uzorkom vrele rakije ispod kazana. I kako to obično biva, iskustvo pobjeđuje. Đed počinje da se duva, pun sebe, što je uspio da nas pobijedi nas mlađe. Brzo ga prođe ta slast, vidim, zamislio se nešto na kladi, skupio se k'o dijete. Pitam ga šta mu je, a on mi odgovara: "Ko zna, možda mi je ovo, Stanko moj, posljednji put da pečem rakiju, nego, de ti, blago đedi, zapjevaj onu moju". Meni se steglo grlo, jedva nekako prolomih: "Ajde, ne pričaj gluposti, vidiš da ti se još nijedan od unuka nije oženio. Ako se ja dobro sjećam, obećao si i kolo da ćeš igrati!" Nasmješi se najzad i reče: "Mani me, nego deder zapjevaj!". Nije bilo vrdanja, pa započnem: "Čiča peče ra-akiju", a ostali svi prihvatiše uglas, ori se avlija. Razgalilo se đedu srce, svakog komšiju sa plota svraća da probaju rakiju, sav kipi od ponosa. Svima puno srce.
I tako, kazan po kazan, do kasno uveče, peklo se, pilo i pjevalo. Taj dan je na obodu Bijeljine čiča pek'o rakiju.
Ustaneš u 7 sati kako bi odgledao Viteza Koju. Boli te pače za sve, znaš da kad upališ Tv nećeš gledati Tadića kako sere, pedere kako se balave i Ivana Ivanovića kako jede govna. Baba ti isprži kajganu..uff kako je tad kajgana dobra bila. Odeš do prodavnice i za 5 dinara kupiš desetak turbo žvaki, sa kojima praviš nenormalno velike balone. Ako je subota, u 10 sati uključiš Pink i gledaš Badija, psa košarkaša. Završi se Badi, a ti odeš kod ortaka da se igraš klikerima, uzmeš mu dva staklenca, al izgubiš mermerca, al nema veze, prošle nedelje si mu uzeo naftalinca. Onda odete kod komšije i kradete mu trešnje, umažeš se kao svinja, odeš kući, keva ti opali dva tri šamara jer nisi bio kući kad je dolazila tetka koju nisi video dve godine. Uključiš RTS 1, odgledaš Srleta i Pajčeta ili Štrumfove, zavisno od toga koji je dan bio. U pola 8 odgledaš Laku noć deco, istuširaš se i legneš da spavaš.
Jebala vas Evropa i gej parade, oću svoje detinjstvo !
Lik koji ima dve leve noge tamo gde bi trebalo da mu budu ruke. Često je opasan po okolinu i nesrećnike koji se tu zadese, jer i najbezazlenije stvarčice može da upotrebi kao oružje.
(Divan dan, društvo peca, a smotanko je jedan od onih koji drže štap, i to po prvi put u životu. Upravo je prošao polučasovnu obuku, u kojoj mu je iskusan ribolovac objasnio kako se ponaša plovak kada riba zagrize, i da ne treba da cimne štap divljački, već onako, iz zgloba. Smotanko klima glavom, vreba, i...)
S: „Evo ga, nešto se mrda!“ (cima štap iz sve snage, na udici cverglan) C: „Ne tako jako, breee!“ (S na volšeban način ubacuje cverglana babi u majicu) Deda: „Ej, bre, ne diraj mi babu, ahahaha!“ (društvo zapanjeno, cverglan se koprca, a baba još gore od njega; deda uspeva da skine ribu s udice, dok baba domišljato širi pojas suknje da bi prokletinja pala na zemlju) S: „Jao, izvinite, nisam hteo babu!“ Deda: „Ne dam ti babu ni da si je hteo! Hehehehehe... ej, čekaj, ne vuci, upeca mi babu! Ahahaha, izdrži, baba, ne daj se! Jao, ode baba u baru, gotovo...“ (društvo priskače dedi u pomoć i skida babu s udice; smotanko polaže oružje) S: „Dosadno ti, brate, ovo pecanje... šta koj’ moj iz zgloba...“ C: „Idi sedi tamo i gledaj malo u vodu.“
Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.
Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.
Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane Životinje su bolje od ljudi. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u Art Zoni sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?
Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u Durmitor sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u Dafu.
Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.
- Deste ljudi. - Opaaaaaa. Vidi ko je to nama došao. Đole Stanković-Jakovljević. - Gospodin Integralni. - Đole Filgud. - E aj ne serite vas trojica. - Pa moramo malo da te bušimo kad si gejčuga. Otkud ti brate? - Ma svratio malo, da vidim šta radite. - Pa iznenađeni smo. Nema te već mesecima. Nećeš sondžu da baciš sa nama, nema te na terminu, nećeš na tekme, a pošteno se nismo napili odavno. - Sjebala te ona skroz. Poč'o si i obrve da čupaš. - A i ta frizura brate. Ne ide taj jež na tol'ku glavudžu. - E ovo je greška bila. Odo' ja. - Čekaj, čekaj, stani bre. Zajebavamo se malo. - Šta se drkaš odmah jebote. Trebao bi da ćutiš i trpiš malo znaš. - A jebiga. Zasrao sam. - Da znaš da jesi. Čuli smo da te ostavila zbog Caneta Balerine. - Jeste. Mislio sam da je lik gej. Puštao sam da se druže. Kao moderno je to. Drug gej. Kad ono, Cane mi skinuo ribu. - Ladno ti Cane skin'o ribu ahahaha - jebote šta se tebi desilo, nevera. - I sada bi opet na staro da se vratiš? - Da. - Dobro, ali prvo moraš iskreno da mi odgovriš na jedno pitanje. - Pucaj. - Jesi dozvolio da ti nešto furne u bulju? - E sisaj kurac, idem ja. - Stani bre. To je jako bitno. Ako si to dozvolio proces se ne može obrnuti. - Naravno da nisam dozvolio. Pa za šta me smatrate? - Otkud znam matori. Sve ostalo si dozvolio. - Da bre. Vidi u šta te pretvorila. K'o da gledam nekog glavatog Danijela Đokića. - Dobro, neću više takav da budem. Šta da radim? - Sva sreća, nalaziš se u istoj prostoriji sa ekspertima metroseksualne detoksikacije. - Kad mi završimo sa tobom izgledaćeš ponovo kao muško. - Da počnemo. Prvo što trebaš da uradiš je da stučeš jednu brzo rakiju da prostruji malo krv kroz tebe. Zaboravi na koktele i sake. To je stvar prošlosti. - Dobro. - Onda pojedi parče ove Đoletove pice sa kulenom. Skoknućemo posle do pekare po još. - Kad se naduvamo ponovo. - Naravno. Onda idi do kuće, pobacaj sve kreme, pudere i te bočice tih sranja što imaš. Možeš samo da poseduješ jedan dezodorans, jedan parfem i brijač. - Pena ti ne treba. - Afteršejv eventualno. - Ali sigurno i vi koristite penu za brijanje. - Naravno da koristimo, ali ti si zaglibio. Da bi se vratio, moraš samo najosnovnije da koristiš. Bikov žilet. - Uf bre. - Nije to sve. Garderoba koja je uz telo mora da leti u kantu. To je tako pederski. - I diskovi Sergeja Ćetkovića. - Nemam Sergejeve diskove. - Nemoj da nas lažeš. Svi metroseksualci ih imaju. I to originale. - Imam. Baciću ih. - Moraš da prestaneš da uljiš tu kosu i da se ošišaš na keca već ujutru. - Kupanje jednom nedeljno, posle fudbala. - Možeš da se tušneš ponekad. - Ali ne dva puta dnevno. - Vrati meso u ishranu. - Alkohol je dobar za živce. - Derbi je u subotu. Ne ideš na zapad. - Prodaj Smarta i kupi auto. - Ciklama ne postoji, to je roze i to se ne nosi. - Stoj dok pišaš. - Ali oduvek sam stajao dok pišam. - Opet lažeš. Sigurno te je smarala jer zapišaš okolo, pa si sedeo. - Jeste. - Patike za fudbal moraju crne da budu. - U radnju se ide u pamučnoj trenerci. - Čivava nije pas. - Pa stanite ljudi, šta da radim sa Mukicom sada? Ne mogu na ulicu da ga pustim. - U pravu si. Verovatno bi ga usmrtio komarac ako naleti na njega. - Dobro, smislićemo nešto tu već. - Onda, fegetarijana nije pica, tako da molim te od sada da naručuješ picu sa slaninom i kulenom. - Tribal nije tetovaža. - Jelena Baćić Alimpić ne piše dobre knjige. Ni Paolo Koeljo. - Isčlani se iz svih NVO organizacija. - Prestani da čupaš obrve. - Možeš malo da bricneš onaj most na sredini i to je to. - Izbriši brojeve telefona svih solarijuma. - U jebote ljudi koliko toga ima. - Da bre. Totalno si se upčkio. Ustaj i oblači jaknu. - Je l' idemo u pekaru? - Da. Ali prvo idemo da useremo Caneta Balerinu k'o konja, taman malo da ogladnimo. Polazi.
Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.
-'Ajmo po jednu! Živeli! -RK! RK!
Pada na želudac kao gladne pirane, oči suze, nokti otpadaju, jezik trne ne možeš hvala reći...
-Što ćutiš? -Nije loša, je l' domaća? (Teškim glasom, kao da vučeš uljni radijator na 4. sprat.) -JA PEKO! -Ma znam, odlična, kao melem za creva...nego me uplašila malo! -JA PEKO!
Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.
Sestra: Mama, mama, on je opet pio pivo. Optuženi: Pa imam 19 godina, može mi se. Majka: Šta ja to čujem ? Pio si pivo, pušio i drogirao se ? Optuženi: Ma samo sam... Majka: I opet si bio u onoj kući gde se svašta radi ? Optuženi: Nisam bre, majke mi. Majka: U mene se kuneš delikventu ? Neće ovo proći tako lako. Baba: Ja sam čula od komšinice Mice da ti valjaš drogu i sipaš drugima tu istu drogu u heroin. I to sam ispričala Jeci i ona je potvrdila. Zar smo te tako vaspitavali ? Optuženi: Ajde još recite i da švercujem Kineze iz Japana u Češku. Majka: Ju sine, zar i to ? Milorade, šta ti misliš o ovome ? Otac: Pa, ja... Znaš, mislim... Majka: Znači kazna bar godinu dana. Optuženi: Da li ste vi normalni bre pička vama materina ? Evo pitajte dedu, sa njim sam pio pivo. Jel tako deda ? Deda: Jeste, sećam se ja 41. u rovu sa 3 nemca, a ja četnik i tako ti mi... Optuženi: Aj deda u pizdu materinu...
Rak rana mladih kladioničara. Navlakuša za iste. Pogrešna investicija. Najčešće se ljudi oslanjaju na istu u periodu najveće krize. Studenti na kraju meseca. Matorci nakon plaćanja računa. Klinci koji hoće da jedu pljeskavicu, a ne kiflu, za užinu. Nakon toga ostanu izuveni, praznog novčanika, sa jednim pitanjem u svojoj glavi: "Ko me ter'o da bacim pare?" I pored svega toga, uplaćivaće je opet i opet jer se vode mišlju: "Ako ne uplatim, kajaću se."
1 - 'Alo, dojavio mi Šomi Seljak, Svrljig zona zapad, druga liga bez briga, igraju "fk Jedva Smo Se Skupili" protiv "fk Nismo Se Ni Skupili". Trebalo bi da dođe iz x-2. Mićko Kafandžija vrti ja'nje na kraj sela, tako da neće biti domaćih navijača u drugom poluvremenu i neće imati ko lopatama da juri ove što se nisu skupili kroz kuruze, proverio je, kvota 23, dobitak 100% siguran. 2 - Odo' u kladionu. Fala za dojavu. (Par sati kasnije) 2 - Jebaću mu majku još jednom li mi ovako nešto javi jebalo ga ja'nje da ga jeb'lo.
----------------------------------------------
1 - Buraz, imam dojavu od trećeg golmana Grenobla, to je onaj lik što je jeb'o kafe kuvaricu predsednika kluba, da, da, reče mi da će doći prelaz Ljungskile-Qviding iz dvojke u keca. Ma tetkica je neka emo Šveđanka iz neke tamo selendre, rekao joj brat od strica od tetke. 100% dolazi, proverena informacija. 2 - A odkud ti znaš golmana Grenobla? 1 - Ma ne znam ga, al' zar ti ne znaš da je svako sa svakim na ovom svetu povezan preko maksimum 7 ljudi. 2 - Viš nisam to znao, hvala puno, makar ću imati za pljuge do kraja meseca. (par sati kasnije) 2 - Imaću kurac do kraja meseca.
