Sudeći po reakcijama rodbine, slučajnih prolaznika, taksiste i radnice u dragstoru, najveća misterija našeg naroda koja izaziva reakcije veoma slične iznenađenju putara kada u sred januara na minus deset padne tri metra snega. Plus 35 je temperatura koja, sudeći po našim sunarodnicima, ne postoji nigde u svetu. Upravo zbog toga je televizija dužna da obavesti idiote, da neko kojim slučajem ne izađe iz kuće u dva popodne i legne na beton ispred zgrade namazan zejtinom.
Slučajno nemoj iz kuće da izađeš, javili danas da će 36 da bude, tako nije bilo odavno, još od pre tri dana i plus jeste tako bilo celog prošlog leta, ali jebiga, daj da te podsetimo obavezno. I ponesi obavezno balon vode ako treba da se osvežiš ili vratiš nasukanog kita u život.
Ideš na basket u šest popodne? Pa jesi li ti žvakao baterije, ima triespet stepeni, a ti ćeš loptu da bacaš u koš? Sedi kući i kukaj da je vrućina, jes da si puko dvesta evra na klimu koja može da o'ladi manju sportsku dvoranu, ali nemoj da je uključuješ stalno nego jednom na svakih sat vremena je pusti da drnda tri minuta i onda gasi jebote patak, promaja i hladan vazduh, ima leđa da ti se ukoče i nokti na nogama da ti okoštaju.
Znači danas su javili da će da bude 37, to je već mnogo zajebano, ceo stepen više nego juče, javili na TV-u da ne izlaziš iz kuće osim u slučaju preke potrebe, dakle jedino ako ti fale pljuge ili kredit za mobilni.
Javili u petak četrdeset (magična brojka) stepeni! I to isto nikad nije bilo osim prošle nedelje i ceo prošli avgust. Zapravo, nije ni 40, nego je 57 stepeni, lože nas ovi sa dnevnika da ne paničimo, da ne počnu penzioneri da se tuširaju slučajno, ili kojim slučajem da otvaraju prozore u busevima. To bre tako nije bilo, to je od bombardovanja, genetski modifikovane hrane, iluminata i broja 11. Sećam se 1834. kad su leta bre bila do 25, a uveče još prohladno pa izađeš u treši u grad da se ogrneš kad za'ladi.
Mrš bre u pičku materinu.
Podnožje planine Ahagar, južni Alžir:
- Mustafa, javiše na TV-u da će danas 39 da bude. - Muhamede, boli me patka.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba. Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
