Najvažniji čovek u celom preduzeću. Nebitno što radi za minimalac, ima samo završenu večernju školu i na posao dolazi direktno iz krčme. On je jedini koji zna da upravlja tom đavolskom napravom i on određuje kad se šta utovara i istovara. Njega svi čekaju i nema pravog posla bez njegovog prisustva. Zato firma obično ima više zaposlenih sa ovim zvanjem, ali oni uvek razmišljaju i rade kao jedan tako da ni to ne pomaže. On istovara 100 tona semenskog kukuruza za 20 minuta, prevozi šestometarske metalne profile i montira ih sa milimetarskom preciznošću. Ali kad neće, onda neće. Dva šlepera iz Turske će sat i po čekati na utovar paprike samo zato što je viljuškarista smazao neka sendvič sa problematičnim majonezom pa sad ispušta čudne zvuke u klozetu. Odbijaće da utovari gajbe Lava jer u nagradnoj igri 2007. nije dobio ništa, a poslao je 3000 čepova. Ali jebiga, niko mu ništa ne sme reći jer ko će onda voziti viljuškar?
- Šta je bre ovo? Kakva je ovo gužva? Što se ne radi? Tri kamiona čekaju na rampi. - Šefe, viljuškarista otišao da digne pare na kladionici. - A 'de je drugi? - Otišao sa njim. Ne veruje da je Lundsvale došao x-1. Sad će oni.
Ne želim, neću, ne interesuje me, ali sam dovoljno čovek da te ne oteram u pičku materinu.
- Jel' imaš nešto isplanirano za večeras? - Šta znam, verovatno ću da sedim kući, pustim neki film, jebem li ga. - Ćeš sa mnom i Marom u Bigz, svira Nežni Dalibor? - Pozdravljam.
Onomatopeja ubersmeha kod bakutanera, krajnji stadijum cerekanja u vidu gromoglasne ekstaze, nešto u fazonu iiiipa, samo što je svojstveno isključivo bakutama.
Swarm bakuta na ulici: - I ovaj Dinkić sad nešto palamudi...bla-bla...ostavka bla-bla-bla... - Bla-bla-bla...Šešelj bla-bla...skupština bla-bla... - Bla, bla-bla...bla-bla-bla! - 'iljadu dinara?...bla-bla, blabla! - Bla?! - ... - Ohohooij! - Hooij! - Johoho! - Ojhoooij! Bla-bla-bla...blabla...
Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.
- Ne razumem šta se svi lože na ovu Enu Popov. Ništa posebno...
- Sine, pa ja kad bih se zavukao među one guzičetine morali bi vojsku i narodnu miliciju da zovu da me skidaju sa nje. Izvlačili bi me ko onaj mač iz kamena, njih trijes! Na kraju bi morali bobingera da mi poprskaju sredstvom za odvijanje korodiranih metalnih delova pa da popustim.
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
