Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“. A ne da ličim – pljunuti! Izlazak na ulice... Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive... Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima. Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta. Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Mnogo zajeban dan. Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla. Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate. Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji. Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk. Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...
Kraj. Šta si uradio, uradio si, ceh si napravio i sad ti je vreme da ga platiš. Evo ga i dečko koji radi u objektu da ti taj ceh naplati. Pomoći ćeš i sebi i njemu ako se što manje buniš, kukaš i ostalo, jer kolko god mislio da si pokraden ili da možeš da pobegneš a da ne platiš, to je samo odraz tvog neiskustva. Konobar će ti kad - tad svoje potraživanje naplatiti, samo što tebi može da bude još gore ako ti naplati sa kamatom.
- Sinko, ustaj, došo konobar! - Kakav bre konobar bre, pusti me da spavam ženo! - Što si spavao, spavao si. Došli da te vode za trafiku što si obio! ------------------------------------------------------------- - Ajde, momci, zatvaramo, evo ga i račun! - Čekaj bre, odakle tri iljade?! Pa jesmo mi nešto jeli bre?! Aj da se saberemo.. Kolko si ti imao piva?... - Momci, to vam je ceh, posle može samo da poraste ako vam ga Miki Gajtan bude naplaćivao! ------------------------------------------------------------ - Sine, zovi popa! - Što bre popa, nema slava skor... - Guši me nešto, osećam da dolazi konobar polako. Pozovi popa da se ispovedim, da makar malo smanjim račun. Ajd sad, trk!
Kako živimo u jako organizovanoj državi, ovo je rečenica koju smo nebrojeno puta imali prilike da čujemo. Naravno, posle toga, nužno ide jebem ti državu. Naime, koliko god da smo sami krivi za sranja u koja upadamo, država ostaje kao poslednja instanca koju možemo uvek da okrivimo. Takođe može da posluži kao odlično opravdanje.
-Jesi video brate, kolko na pravnom ima riba? -Ma video sam, ništa mi ne pričaj. -A kod nas na filiozofiji, sve neke darkerke. -Majke mi jebote, država bi trebala da uradi nešto povodom toga. Tipa, da uvede da mora da se prima minimu 70 posto riba na faks, pa će valjda da nas ukenja. -------------------------------------------------------------------------------------- -Idemo kod Draleta večeras? -Idemo, samo mi je javio da se ne zajebavamo sa liftom, ne radi. -Ne radi? A jebote, on je na drugom spratu, ko će da pešači?? Stvarno, država bi trebalo da nađe neku alternativu tim liftovima. ---------------------------------------------------------------------------------------- -E opet sam pao tiket, jebem ti i kladionicu, i ko me natera da uđem, sad nemam Miri za poklon. -Ma brate, jebi ga nemoj da se kockaš više. -Ma šta koji kurac, i te kladionice na svakom koraku, vuku te unutra. Trebala bi država da reaguje nekako, da se to smanji malo. A u kurac više...
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
EKV je odlična grupa. Njihova muzika je izvanredna, nešto sasvim drugačije i - hm, ajde-de - pametnije od onoga što se ovde konfekcijski proizvodi. Kao takva, EKV je zacementirana kao majlstoun u ovdašnjoj muzici i verujem da je to stav svih koji ih vole.
E, kurac! To nije dovoljno! Vi koji imate ovakav stav pokazujete koliki ste mediokriteti, mali ljudi, zatvoreni za Arhiestetiku, Arhiharmoniju, Arhimetafiziku i nejasno je kako se usuđujete da kažete da "slušate EKV" a da time ne skrnavite Milanov i Magin Sveti Lik! Vi, ljudi jedni najobičniji, ne razumete i nikada nećete razumeti sve valere i nijanse Milanove Poezije! Vidite, EKV se ne "sluša", EKV se ŽIVI. Ako ste to razumeli, stoko sa najprimarnijim emocijama, da nastavimo dalje.
Na ovom svetu ne postoji, niti je postojao, niti će postojati niko - NIKO - ko je pametniji, inteligentniji, načitaniji, jednostavniji, a opet tako komplikovaniji od Milana, koji nije bio čovek, kako to vi mislite, nego Nadbiće. Ako ne razumete zašto je to tako, nema svrhe ni govoriti, to znaju naše Izabrane Duše u koje je ušla Svetlost. Milan je nepogrešivi Prorok, svaka Njegova Reč odiše Mističnom Maglom Nejasnoće iz koje izranja Smisao - avaj! - tek kad se događaj koji predviđa dogodi. Takođe, ako vam se njegova muzika čini monotonom i dosadnom, to znači da bi trebalo da se terate u pičku materinu i jebo vas Bajaga, što ćemo vam glasno dobaciti u sebi. A ako ne razumete nijednu Njihovu pesmu, nema vam mesta među Nama, koji razumemo čak dvadesetinu Opusa. Stravično ćemo se namrštiti na vas ako kažete da je Milan umro, jer On NIJE umro, nego je jednostavno izvršio Apoteozu! Još ako pomislite samo da se Magi overdozirala, onda ćemo se na najužasniji i najokrutniji način izbečiti i prevrnuti očima jer Ju je zapravo Milan pozvao!
To što tražimo ulicu za Milana je Naše iskušenje da bismo došli čisti pred Njegove Oči, to je najmanje što Mu pripada i doći će dan kada iz svakog zvučnika i sa svakog ekrana gledati na Nas Njegovo Sveto Delo a vi, stoko neslovesna, ćete gledati u Nas - Mudrace i nećete Nas više zajebavati zbog Naših neskladnih lica i zbog Našeg Devičanstva (koje čuvamo za Milana, a ne zato što smo "uobraženi skrndelji i iskompleksirani smarači")!
Mislim da su svi imali bar jednom u životu susret sa Izabranima.
Naša politička ''elita'' gledana kroz prizmu računarskog hardvera i softvera. Pa da otvorimo kućište...
Matična ploča - Otadžbina i narod naš namučeni. Baza celog sistema. Neuspešno overklokovana u više navrata. Čudna jedna i veoma kompleksna tabla sa bezbroj različitih komponenti. Misterija i za eksperte. Procesor - Srce računara. Kad on rikne, ili ga ubiju, mašina jebeno baguje i preti da uruši ceo sistem. Možeš ti ga menjaš, da se drkaš sa AMD-om ili Intelom, ali sve zavisi od matične ploče. Neće slonče u lonče. Dakle, mora biti kompatibilan neki lik. Videćemo kako će ovaj novi da se ponaša, mislim, kad Rus to izmisli i napravi... Radna memorija - Radnici. Srećnici koji imaju posao. Kod privatnika. Ubiše se od posla. Brzo stradaju, ali se zato lako i menjaju. Veoma dostupni. Srednja klasa. Shodno tome, dobija od sistema srednji prst. Ali se desi da hoće celu ruku, onda je sistem u strahu. Pada! Glumi ludilo plavim ekranima. Hard disk - Dačić. Šta je kroz njega gluposti i bljuvotina prošlo - ne zna se. On to samo obriše, defragmentiše i trpa opet. Zastareli model od cca 500Mb. Lako se puni i još lakše zaboravlja. Mada ostaju tragovi u registru, iskopaće tebe neki haker, ja ti kažem. Monitor - Boris. Ima sliku, ali ništa ostalo ne fukncioniše. Jel' može monitor da bude procesor, pitaš? Zapitaj se još jednom. Uostalom, video si, ostali samo dugmići. Tastatura - To su ti ovi savetnici, portparoli, oni što pišu govore. Jer ne možeš ti i da budeš na vlasti i i da misliš i da budeš pismen u isto vreme, alo. Mislim, ipak smo samo ljudi, iako smo Srbi. Da li smo? Budimo, reče pok. Patrijarh. Pokušajmo, kažem ja. Zvučnici - Telali, dobošari i ostala vaskolika javna glasila i mediji. Vrlo važan šraf u ovoj paklenoj mašineriji. Gebels je znao zašto. Često zažalim za vremenom kada smo imali samo prvi program. Dobro, i drugi od 3 popodne do 11 uveče. Miš - Čedica i Perišić: po(t)kazivač, izdajnik, tužibaba, uvlakač, miš od čoveka. Štampač - Vučić. Stalno maše nekim papirima. A i periferan je. Kamera - Buljavi Koštunije. Samo snima i tiću. USB - Rasim. Slot za svaku priliku. Fali ti ministar socijalne pravde, nauke i tehnologije, sporta ili zdravstva? Opusti se, Procesore, Rasim je na stend-baj, ni drajver ne treba. CD/DVD rom - Tijanić. Prevaziđeni način prenosa informacija. Vaše pravo da ga ne koristite i bacite u smeće. Mrežna kartica - Spoljni uticaji. Važan deo, bez ovoga je koalicija sa drugim računarima nemoguća. Daljinsko upravljanje. Oprez, unosi viruse pogubne po sistem! Grafička i ostale kartice - to su ovi za jednokratnu upotrebu, svaki novi apgrejd ih čini beskorisnim. Il' je daungrejd? Kako za koga. Operativni sistem - Funkcioneri i radnici javnih službi. Bez njih - ništa. Dakle, ništa. Aplikacije - Đilas, Mrka i tako ta ekipa. Kad oni sklepaju most na Adi, to samo NATO mož' da skrlja. Jok i neće. Majkrosoft ofis - Američka ambasada u Beogradu. No koment. Baze podataka - UDBA, BIA i ostali DB-ovi. Ako si unutra, znači da si se ''snaš'o''. Drajveri - Mišković. Mislim sve je to lepo, al' treba neko dupravlja zar ne? Hardver ne radi bez toga, nažalost.
Posledice koje seksualna apstinencija ostavlja na um muške jedinke. Svrstano u nekoliko šematski opisanih faza.
Uvodni stadijum Nisi ništa, zaista dugo vremena, što prouzrokuje stres koji te ometa u svakodnevnim aktivnostima. Širiš krug riba, koje su po tebi prihvatljive za seksualno opštenje. Redovno mlatiš majmuna. Seksualne fantazije ti se svode na prsate plavuše, pored bazena. Ne moraju sve ribe da budu baš manekenke. Ipak, ne bi jebo ružne, debele i ribe sa seljačkim imenima.
Stadijum "Visoka rezolucija" Sa klasične redtjub varijante prelaziš na skidanje pornjave visoke rezolucije. Kada si u društvu, komentarišeš svaku devojku koja prođe. Na pozadini tvog telefona postavljena je slika, obnažene, vampir-fufe gotičarke. Iako tvoji kriterijumi u stvarnom životu drastično opadaju, u paralernom svetu tvoji ukus i mašta se razvijaju. Fantazije ti sadrže, savršeno oblikovane crnke i riđokose na divljem proplanku. Zar je bitno kako se devojka zove? Jebo bi Radojke i Živadinke. Ne bi jebo debele i ružne.
Stadijum "Aktivno angažovanje" U svojoj mašti dodeljuješ pozu i lokaciju, svakoj devojci koja prođe. Tvoja potreba za pičkom, postaje srazmerna narkomanskoj krizi te gubiš i zadnje klice stidljivosti i povučenosti. Drsko i napadno startuješ gomilu riba. Usled nedostatka socijalnih veština, ispadaš budala. Nema veze, najbolje se uči iz iskustva. Odlaziš kući, puštaš vesti B92 i drkaš na Roksandu Đorđević. Zamišljaš prljave seksi amazonke, koje za potrebe tvoje fantazije imaju obe sise, u nekoj čudnovatoj džungli. Ako su debele, bolje da ljulja nego da žulja. Ne bi jebo ružne i ciganke.
Stadijum " Nervni kolaps" Imaš kolekciju od 148 giga pornjaje na kompu. Primećuješ da ona matora sa drugog sprata, koja stalno pretura po podrumu ima dobro dupe. Ustaješ u ranu zoru, kako bi ga izdrkao. Drkaš dok ti se muda ne pretvore u suve šljive. Seksualne fantazije uključuju kiborg-ribe, seks robinje u nekoj futurističkoj građevini. Jebo bi i ružne, ali da imaju oba oka. Ne bi jebo baš ružne, babe i ciganke.
Stadijum " Emocionalno vezivanje za trsioni objekat " Zaljubljuješ se u ribu koja izgleda, kao da su je pustili iz mletačke tamnice. Maštaš o tome kako je drndaš, dok od nje samo kosti ne ostanu. Na vest da je umro matori komšija pomišljaš:"Au, žena mu je sada sama. Biće tršnje!". Seksualne fantazije postaju sve bizarnije i uključuju ribe sa dve pičke, u kakakombama ispod Jerusalema. Kome je bitno na šta liči riba? Tebi nije, jer bi trsio i ruševine koje su pod zaštitom UNESKA. Ne bi jebo ciganke i babe.
Predfinalni stadijum Jebo bi i ciganke.
Finalni stadijum Još neutvrđen. Nezvanično se dovodi u vezu sa babama.
Izuzetno nezahvalan posao. Pokušavanje uvođenja bilo kakvog reda u haotičnu repetitivno silovanu plejlistu ravno je sedenju zamračenoj sobi i pokušavanju udevanja crnog končića u iglu koja je veći deo svoje (iglaste?) egzistencije provela u muljavoj fioci među šrafovima, alatkama i duplericama Pamele Anderson iz devedesetih godina prošlog veka umrljanih motornim uljem.
Koja god pesma bude puštena, u masi će se uvek naći neki nezadovoljnik koji će početi glasno da negoduje protiv izbora muzike varijacijama rečenice: "Ja sam pijan i meni je lepo i hoću svoju muziku, ko jebe ostale metalce/šabane/repere/dabstepere/hiphopere/elektronce itd".
Rasprava je beznadežna, najbolje rešenje je zauzeti hladnokrvan stav i manire naciste iz Nirnberga: "Ja samo puštam pesme koje su mi rečene da pustim, a ti, alkoholisani homosapiensu, bi trebalo da shvatiš da sam ja samo ekspresija volje ovog kolektiva i samim tim sam depersonalizovan i nedostupan za bilo kakvu međuljudsku komunikaciju osim naručivanja pesama od strane drugih alkoholisanih homosapiensa. Drugim rečima rečeno, ja obavljam plemeniti posao menadžmenta muzičkih želja zajednice iznetih pod uticajem legalnih i nelegalnih opijata, i autodestruktivno je buniti se protiv istog, jer on predstavlja refleksiju same kolektivne persone u datom psihofizičkom stanju, a deo kolektivne persone si i ti, što opet implicira da si i ti depersonalizovan i da živimo u dobu gušenja individualizma i pojedinačnih sloboda individue, što je tragično, i smatram da bi jedina filozofija koja bi mogla da nas izdigne iz beslovesnog krdo- mentaliteta jeste upravo Ničeova teorija Nadčoveka, koja se upravo zalaže da se sistem moralnih vrednosti okrene naglavačke, i želje zajednice potčine željama pojedinca. Ali pošto ja zastupam teoriju Svečoveka vladike Nikolaja Velimirovića, bojim se da tvoji zahtevi ne mogu biti ispunjeni, osim ako nisi spreman da rešimo filozofsku bitku između Ničea i Velimirovića fizičkim konfliktom, i samim tim dovedemo do eshatona ovog kolektiva i ove relativno ugodne večeri?"
Varijacije i citiranje gorenavedene rečenice bi trebale da budu sasvim dovoljne da buntovnik dobije facijalnu ekspresiju "živuljka na putu gleda u FAP-ove farove", i da se udalji uz zbunjeno "Blaaargh".
Jedna od beneficija didžejinga jeste što on uvek sedi, i (ako je moguće) jede i pije. Samim tim velike su šanse da će otići kući trezan, sit i napit, dok će ostatak mase peglati po klonjama, ulicama i dvorištima.
Metalac: Ćelava seljačina hahahahaha Šaban Šapke Šapkeeee breeee ko krava da muče hahaahaahah kakvi ste vi seljoberi ja ne verujem hahahahaha daj Slipknot bre!!! Dualiti je najmetal pesma ikad!!! Ljaljan: To breeeeeeeeeee gde me nađe joooooooooj daj viski jooooooooooj!!! Di-džej: Dobro, evo Dualiti sledeći na plejlisti.
Ljaljan: Kakvo je ovo sektaško sranje breeee, znate vi ko sam ja bre alo bre? Metalci smrdite, sektaši odvratni, menjaj pesmu bre!!! Metalac: To bre!!! Samo metal!!! Džoi najbolji bubnjar ikad!!! Drkam na njega!! Di-džej: Daj da smirim ove budale, evo im neka psihodelija što pretvara neurone u gnjecavu smesu. Krišom ubacuje pesmu u plejlistu
Rava kojoj kreću suze niz butinu na Cviju i Slobodana Vasića: Srceeee, ajde mi pustiš Daru i Cviju, Noć za nas??? Mooooolim te mva mva mva... Di-džej: Može, ali tek posle 15 pesama. Rava: Aj mi pomeriš malo gore? Pliiiiz... Di-džej: Srce, ja sam samo aseksualna ekspresija kolektivne volje ovog skupa, tako da tvoje umiljavanje i nabijanje sisa u moj vrat i gornji deo leđa ima toliko efekta koliko Marijan Rističević ima šanse da bude vicepremijer. Prosipaj svoje zavodničke fore nekom drugom. Mva.
