Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
Onaj koga IMA. Dakle nije debeo (definitivno nije ni mršav, da ne bude dileme), ali *ima ga*. Konstitucijom podseća na međeda, koji je na oko glomazan, ali brže trči, a bogami i pliva od tebe. A još se penje i na drvo. Poput svog krznatog rođaka, kadar je stići**i na strašnom mestu postojati- a pogotovo ovo drugo, jer imacirca* dva metra i stotinak kila.
U ovom dobu sedenja na foteljama, drkanja telefona i svađanja po forumima, prava gustina je retkost. Slabiji među gustima pokleknu, krenu na fitnese, počnu da jedu avokado i postanu Darko Lazić-vonabi mršavci koji će vazda biti mlohavi, dok jači postanu pregusti- debele sline koje se jedva sećaju perioda sa pristojnom količinom triglicerida.
Oni pravi, međutim... Iako ih ima malo i raštrkani su po belom svetu, dovoljno je da jedan od poslednjih iz reda Gustih dođe u neko društvo, da bi ljudi krenuli da se guraju laktovima, a da se u sobi oseti smrad (za neke miris) straha. Gusti, imate moj naklon.
*Nije kadar uteći- međedi ne beže.
A: Jel bilo šta na svadbi vredno pomena?
B: Ništa posebno, sem što se moj kum Sveta poravnao od neke domaće kleke, zaspao u kućici od kera. nakon jednominutnog napada smeha
A: Kako jebo te, kako?
B: Ništa, ja vidim da je počeo da šara očima kao reflektorima i maše onim njegovim rukama, rek'o ubiće nekoga, izvedem ga napolje da prošeta malo. Ostavim ga na sekund da pišam, a on preskoči u dvorište neke firme tu pored kafane. Al' otud ide đavo s budžom, tačnije šarplaninac veliki k'o tele koji grozno reži na Svetu. Ja se odsek'o, svaka dlaka na telu mi uspravno stoji, rek'o ode Sveta. Kad kreće burazer da reži još groznije, nisam verovao da čovek može tako da zvuči bez da ima rak grla. Ker tu verovatno skonta ko je luđi, i pomeri se par metara levo, a Sveta upuzi u kućicu i zaspi. Uzmi zovi, viči gađaj kamenčićima, Sveto, Svetozare, govedo pijano. Ništa. Zovi miliciju, ne smeju ni oni da preskoče. Na kraju nekako nađemo telefon od vlasnika firme koji je umirio džukelu i uspemo da izvučemo bizgova.
A: A jes' sad. Malo- malo pa mi pričaš bajke o tom Sveti, zar nema on beše 100 kila , kako je tako debeo uspeo da izvede sve te akrobacije?
B: Stopetnes', sezona je slava. I nije Sveta debeo bre, on je više nekako, kako bih rekao... Gust.
Rodio se sin. Deda Radovan : Marko,kako ćeš da krstiš dete? Otac Marko : ( skače mi po mozgu sa krštenjem deteta već 3 meseca, sad ću malo sebi da dam oduška ) Timotije! Deda: ( mal srčka da ga strefi ) Kako??!!? Otac : Timotije. Kao onaj miš iz Diznijevog crtaća.
Deda ređa podužu seriju psovki, prožetih sa " Ti nisi normalan " , " Oćeš oca pre vremena da dokusuriš " , " Obećao si mi da će se prvo dete, ako je muško, zvati Radovan! " Ćale međutim, ne popušta. Dete će se zvati Timotije ili nikako. Epilog : Deda 10 dana nije reči progovorio s ćaletom, nazvano je pola familije iz Deronja, koji su onda zvali ćaleta da ga odgovore od tog imena, i baba je dobila par sedih vlasi.
Krštenje u crkvi: Popa drži dete, deda stoji kod vrata crkve ( došao je jer su ga baba i stric molili ) Kum Jovica: Nek se dete zove Radovan! ( Deda: Vat d fak? )
Van crkve Deda: Sine... Ćale: Tata,pališ se ko hepo kockica...
Tridesetprvi decembar je, novogodišnje veče. Nalaziš se u nekoj lošoj imitaciji od stana na Banovom Brdu gde te je doveo ortak ortaka od tvog ortaka. Ne znaš zašto si, koje pičke materine, tu jer znaš da bi se bilo gde drugde proveo 100 puta bolje, ali kao i za svakog novaka do tada, nisi se na vreme smislio gde ćeš za doček. Jebiga, šta ćeš. Počinješ nekontrolisano da piješ šta stigneš, nije ti važno da li je u pitanju neko prokislo pivo sa opuškom u limenci ili tečni fiberglas iz lavora.Poenta je samo - napiti se, i to što pre. Kako vreme odmiče i alkohol počinje da deluje ti primećuješ ljude oko sebe.Nikog živog ne poznaješ, oni ortaci koji su te doveli odavno su odatle zapalili i sad sigurno, veruješ, nešto natačinju. Iz nepoznatih razloga, verovatno inspirisan ovakvim razmišljanjima, svoj jezik stavljaš u usta ženske osobe koju trezan ne bi pipnuo ni govnjivom motkom ali, misliš, šta me boli kurac - ionako se ničeg neću sećati...U sledećem trenutku ONO stavlja ruku u tvoje gaće i počinje da ti dahće u uvo. Uzimaš još jedan gutljaj ko zna čega i u sebi misliš : kresnuću je, šta me briga... ionako je ona Svetlana ( bivša ; prim.prev. ) kurva. I dok otkucava ponoć i svi prisutni urlaju kao debili a neki baja baca petarde u gajbi, ti imaš snošaj sa ženskim detetom orangutana u tuš-kabini 1.5 x 1.5. Obilno povraćaš van šolje, i dok u daljini čuješ njen kreštav glas i pitanje je l' te ima na fejsu? odlučuješ da polako pališ odatle ( misliš, ipak nisam tol'ko janpi... ).Tri sata kasnije izlaziš napolje samo u nekom tankom duksu jer su tvojom jaknom obrisali neku povraćotinu u kupatilu. Nemaš kinte, nemaš pljuge, na Banovom si, jebenom, Brdu. Ideš peške malo, misliš, neko će već da ti stane. I hoće - murija. Hvataš se za ličnu - jebiga, i nju nemaš - mali, glavati, alkoholisani drot ti lupa šamarčinu, bar ti je toplo po licu, gde živiš? pita, U Srbiji, preko mosta, dereš se kao majmun. Neki krupniji drot koji vonja na vinjak te ubacuje na zadnje sedište džipa gde pak smrdi na mokraću. Pitaš se : koliko je njih pre mene ovde sedelo. Nekoliko trenutaka kasnije izbacuju te napolje. Pošto si kao malo došao sebi, pitaš uličnu svetiljku koliko je sati i kad će prvi jutarnji. Nailazi autobus, ulaziš unutra, vičeš na šofera jel' ovo parni jel parni idu do moje kuće. Ispostavlja se da je dobri čovek tvoj komšija. Na Zelenjaku te stavlja na taksi. Taksista je raspoložen za priču : provod, a? aha... pičke,a? aha... mladost,a? aha... Želiš što pre da izađeš odatle strahujući da ne napraviš nešto slično kao anonimni nesrećnik sa zadnjeg sedišta džipa od par redova ranije. Sa prvim zracima Sunca stižeš kući i trudeći se da ne probudiš matorce ulaziš unutra. Ipak, ne uspevaš da do svoje sobe dođeš na dve noge. Uvlačiš se u krevet sa patikama i momentalno gubiš svest. Budiš se , čini ti se, 5 min kasnije, užasno te boli glava a u ustima osećaš ukus zagorelog prokelja - to znaš tako što ti se keva jednom zajebala. Odlaziš do kupatila da se umiješ i uspravljajući glavu nad lavaboom ugledaš svoj lik posle dugo vremena u ogledalu... Užas sećanja i fleš-bekova... Sve ti se vraća : i gajba i Banovo Brdo i ortaci jebači i zašto sam radio 31-og decembra i onaj opušak iz limenke i jezik i motka i gaće i Svetlana ( bivša ) i ženka orangutana i jakna i povraćotina i neopisiva hladnoća i otpale dlake i murija i miris zadnjeg sedišta i bus i taksi i prokelj i ...... prezireš sebe. Koracima ugašenog čoveka se vraćaš u sobu, želiš da brizneš u plač, ne podnosiš ono što jesi, pomišljaš na najgore i baš u tom trenutku kada misliš da ti ne može biti gore... tvoja majka :
- Sine, dođi brzo u dnevnu sobu.Počinje Bečki Novogodišnji koncert na RTS-u. -
Naravoučenije: Kada god misliš da ti je loše znaj da će svakog 1. januara RTS prenositi jebeni Bečki Novogodišnji koncert.Možda ti bude lakše.
Kadar 1: Masa sedi u kafiću i preko objektiva kamere hipnotisano gleda u ekran televizora i odjednom skače i urla: TOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!!!! pa odmah kadar 2: isti kao kadar 1 osim što masa skoči pa sedne uz reči: "Id' u pičku materinu!" i odmahuje rukom. Vojsovr: Ovakva je bila atmosfera u kafićima za vreme utakmice Srbija - Turkmenistan. Hiljade gledalaca kraj malih ekrana su uz piće bodrile našu reprezentaciju u borbi za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Jekaterinburgu.
Reporter: Kakva je atmosfera? Kafićlija 1: Ma kara me ovaj Pantelić - (rez) Reporter: Kakva je atmosfera? Kafićlija 2: Druženje, znači super atmosfera, baš smo zadovoljni i tako te stvari. Reporter: Čemu se nadate? K 2: Pa otkud znam, ja odigro singl, valjala bi mi ta pobeda, nadam se, treba mi tih četres iljada, ako ne dobijem, Mrvica će jabučicu da mi izvadi. K 1: (Uleće u kadar) SRBIJAAAAAAAA! R : A šta vi kažete? Ziljavuša - kafićlika 1 : Pa ja mislim da ćemo pobediti, naši fudbaleri su jaaaako svatki i mnogo bi mi bilo žao da izgube, valjda neće, mukice, jooooj... Ziljavušina normalna drugarica - slatkiš sa dušom rabadžije i kosom vezanom u konjski rep: Ma pobeđujemo. Ženska intuicija. (Nategne pivo.)
Kadar 3: Isti kao kadar 1, osim što masa sada skače i urla u neprekidnom trajanju, grljenje i masovno vatanje iz potaje za ziljavušino dupe.
Vojsovr: Pobeda. Naši momci izvojevali su još jednu sportsku pobedu i doneli radost svojoj zemlji. Večerašnja utakmica je bila prava poslastica za sve fudbalske sladokusce; to je pobeda ne Srbije, naših "orlića" nad Turkmenistanom, već pobeda sporta. Hiljade navijača uzvikuju i misle samo jedno: Srbija, Srbija. Hvala vam momci na ovom veselju. Cela je nacija reprezentacija.
Kadar 4: Automobili na ulicama, zastave, šajkače, kokarde, sirene i indijski sistem prevoza na krovu vozila. Ispod slike se smenjuju natpisi: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kosovska Mitrovica, Banja Luka, Bijeljina, Podgorica, Herceg-Novi, Knin, Tokio, Milvoki.
Turetov sindrom je, u pičku materinu, nasledni neuropsihotični poremeđaj, moga kurca, koji se uglavnom javlja kod, jebeno retardirane, dece, jebem im familiju nenormalnu, i najčešće se ispoljava kroz tikove, nabijem ih na kurac, kako fizičke, tako i psihičke, koji su najčešće praćeni i, jebem im kevu mrtvu po sred međunožnog ostatka, vokalnim tikovima. Ime je dobio po, jebenom slepčini, francuskom, jebem im mamu brkatu, neurologu Džordžu Albertu Edvardu Brutusu Žilu de la Turetu, nabijem ih na kurac sve, koliko god da ih ima.
„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“
Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.
Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.
Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.
Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.
„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.
Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.
Tamo je ona. Njena dva oka i ono malo čudo u njenom stomaku. Tamo smo mi.
