Muzika koju dečurlija iz crkvenog hora stvara, čija je primarna funkcija da se popu digne... Khm... Raspoloženje.
Pop: Tako je, dečice moja! :igra džepni bilijar: Vaši milozvučni glasići me ispunjavaju... Radošću. Jeremija!
Jeremija: Da, oče Tomo, recite!
Pop: Jesi slobodan posle?
Jeremija: Jesam, oče!
Pop: Idemo u moje odaje da ti nešto lepo pokažem.
Jeremija: Radujem se tome, oče!
Drugi naziv za nečije koske - leš iliti lešinu, tj. raspadnuto truplo što su mu razne bubuljaške i crvi pojeli iznutrice. Međutim, nisu svačije koske mošti! Da bi ti leš bio nazivan moštima kad umreš, neophodno je da budeš neki kurac, recimo kralj. Ili kraljev sin. Ili neko ko im se na vreme uvukao u rčma. E, onda kad umreš, stičeš privilegiju da niko ne sme da kaže da si se usmrdeo od raspadanja, već kažu da lučiš miro (miro je inače majstorska igra reči - šatrovački od Romi, jer Romi po difoltu smrde, a miro je suprotno od Romi, dakle - miriše).
- Šta rade, bre, ovi ljudi?
- Pripremaju mošti svetog Vasilija ostroškog za litiju.
- Haha! Koja nekrofilija, jebote!
- Sram te bilo! Prekrsti se odma'! I kaži ''Bože mi oprosti!''
- Oću, puca mi tuki. Nego, reci mi, a što to rade?
- Presvlače mu svete mošti. Njegove mošti imaju čudotvornu moć. Ljudi koji mu poljube naprsni krst osete božanstven miomiris...
- Ne seri da ljube leš! Čovek prima seksualne nadražaje i posthumno, jebote! Čuj, miomiris... On je verovatno bio od onih ljudi što su srali karanfile.
- Kako te nije sramota!
- Što, je l' nije bogougodno? Tako ću i ja. Kad postanem neko i nešto, ima da rezervišem sebi pravo na mošti.
