Porođaju obavezno prisustvuju trudnice, a sve češće i očevi. Sa aspekta polne ravnopravnosti, događaj nametnut savremenom muškarcu u cilju sticanja porođajnog iskustva i podrška u patnji bračnom drugu, istom onom drugu koji u slučaju rata neće morati da drži pušku niti ležati sa vama u vlažnom rovu da podeli vašu patnju. Neželjena epizoda koja će vam dugoročno ogaditi pičetinu ali i najradosniji trenutak dolaska na svet vašeg modrog i smežuranog deteta. Mada, nije oduvek bilo tako.
1956. - Milunka, opet zaostaješ vrstu, pizda li ti materina! Deder prioni malo, jebala li te Klara Cetkin i osmi mart, vidiš da ide kiša odovud, sve te ne jebalo. - Joj, Rajko, nešto me žiga preko stomaka, kanda ću se porodim. - E majke ti ga spalim, pa jesi sad našla, na pola njive? Šta duradim sam, da suvatim za kurac pa digram? Ajde, idi tamo legni ispod kola u lad, imaš u alatu srp da precvikaš pupak. :pola sata kasnije: - De si dosad, steram ti ga majke, onoj rospiji! - Ene, Rajko, prepovila sam je u tvoju potkošulju i podojila. Daviš kaka je lepa, ko anđeo. Sva je na tebe. - Uh, de te nađo tako nesposobnu, vola u dupe dubodeš ne znaš. Ni muško nisi znala da rodiš, jebo li te konstruktor! Na ovu motiku i pazi na pasulj! I življe to malo, šta se vučeš ko prebijena!
2012. - Draga, sad sam pričao sa ovim doktorom što ti je održavao trudnoću. Rekao je da će ići sa epiduralnom, kako si zahtevala. Nećeš osetiti. Dadoh mu 300 evra. Plus 150 da bih bio ovde sa tobom, mila. - Stisni mi ruku bre, vidiš da imam kontrakcije na svakih dva sata. Aaaah, jao koje su to muke, da ti znaš. Lako je vama muškarcima, eno i vojsku vam ukinuše. A mi žene da se patimo celog veka. - Pa nije baš tako ljubavi, eto, ideš na porodiljsko dve godine. Pelene se više ne peru, imaš pampers. Ugradili smo i mašinu za sudove, koju najviše ja koristim. Rekla si da nećeš dojiti, već odmah na formulu. A moja baba kopala kukuruz... - Ćut' tu, mnogo mi ti pa znaš. Idi mi kupi teglu krastavaca i pivo sa limunom, da prekratim vreme do sledeće kontrakcije. - Odmah, draga.
Čuvena terapija iz "Paklene pomorandže" kojom se krimininalci, huligani i ostali leče od "želje" za pravljenjem sranja. U suštini, metod se zasniva na tome da prekršioca primoravaju da gleda snimke i filmove zločina dok god mu ne stvore uslovni refleks - mučninu prilikom same pomisli na nasilje.
U svakodnevnom govoru se koristi jako retko, ali kad se koristi koristi se upravo da bi se opravdao neko ko je navukao fobiju od nečega što je ceo život neizmerno voleo, da se tako debilno izrazim.
1 - Matori, šta se desilo sa Šomijem? Od onog čoveka ne ostade ništa majku mu. Pre je muvao sve što se kreće, a sada drhti kada mu kažem da idemo da muvamo nešto. Koliko znam niti je u vezi, a i da jeste, nikad nije bio toliki papučar. A i sam znaš kakav je bio. Toliko zaluđen ženama da je jedno vreme hteo da promeni pol da bi se budio svako jutro gledajući u sise i držeći čku. 2 - Braćoni, surova je to priča. Ne zameri mu. Ludovikova tehnika je mnogo jebena stvar. 1 - Što šta se desilo? 2 - Ma prišao on nekoj prepički i zbario je. Ali jebiga. Srce mi se stegne od same pomisli na to. 1 - Ne seri nego pričaj. 2 - 'Ajde kad si baš zapeo. Otišli oni kod nje na gajbu i ispostavilo se da je ona domina. Vezala mu levo jaje oko nogare neke Jugodrvo stolice dok ga je analno razdevičila strap-onom domaće proizvodnje. Sirotan, nije mogao da sedne tri dana. Sad ima taj uslovni refleks, kad god hoće da priđe ribi zaboli ga rč, ne konzumira ništa domaće, a u poverenju, izgleda i da mu je jetru pomerila jer je postao je jebeni indikator promena temperature.
Kada za nekoga kažemo da je "usrao motku" to, ukratko, znači da je taj uradio nešto zbog čega će trpeti teške posledice. A odakle baš izraz "usrati motku", zašto baš motku i zašto baš dotična radnja verujem da mnogi ne znaju. Sada ću to, na svoj dosadni način, kako samo ja znam, da objasnim u primeru.
Verovali ili ne to ima korena u vojsci i ratu. Početkom XX veka ratna strategija se još uvek svodila na "viteštvo" i opštu tarapanu tipa prsa-u-prsa iako je vatreno oružje već odavno moglo da potisne potrebu za tim. Znači, istrči iz rova i pravo na stacionarne mitraljeze i haubice, pa ko preživi, dobije orden i tapšanje po ramenu. U I Svetskom ratu, kao i Balkanskim ratovima to je bio slučaj i u našoj vojsci. E sad, zamislite da u toj frci i jurišu na rovove nekog vojnika "pritera". To bi bio ozbiljan problem za koncentraciju, a samim tim i za život i zdravlje dotičnog vojnika. Zato su pre svakog proboja i juriša, vojnici dobijali obrok, a uz obrok i lakši laksativ kako bi se "ispraznili" pre bitke. Pošto ne mogu stotine ili hiljade vojnika da "rade radnju" posvuda (zamislite na šta bi ličio front posle toga), iskopavali su velike rupe u zemlji, preko tih rupa bi bile postavljene motke na koje bi vojnici seli i "obavili dužnost". Posle svake "smene", rupu bi zasipali negašenim krečom, radi dezinfikacije, pa sledeća "smena" i sve tako dok svi ne završe, onda bi rupu zatrpavali i u boj junaci. Pored svake rupe bi stajao podoficir, najčešće narednik, koji bi pazio da niko ne "obavi posao" na motku, jer posle tog vojnika treba da dodje sledeći koji treba da sedne na nju. Kazna za vojnika koji uneredi motku je bila deset udaraca bičem. Dakle, kada bi vojnici videli da neki njihov kolega dobija batine i pitali zašto ga kažnjavaju odgovor bi bio "Usrao je motku". Tako se taj izraz "odomaćio" u našem narodu i postao sinonim za svaku grešku koja može pojedinca skupo da košta.
Bilo koji proizvod koji se detetu svidi, a ćale nema kinte da mu isti kupi.
-Tata, tata, ajde mi kupi čizburger u meku? -Koj' će ti to kurac Mile, ako si pravi Srbin, nećeš jesti to Američko govno. -------------------------------------------------------------------------------------------------------- -Tata, vidi kako je dobar ovaj ekšn men, ima i sikiru! Aj' mi kupi? -Ma sine, to su ti američka govna.. Oni u njegove oči stave dve male kamere i gledaju šta mi radimo, pa onda dođu da nas gađaju bombama, majku im agresorsku! ----------------------------------------------------------------------------------------------------- -Tata, žedan sam, hoću koka kolu.. -Ma batali taj šećer sine! To sve Američka govna. Ostaviće ti tata malo čamotinje iz ovog Jelenka, pa da budeš pravi tatin sin!
Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza. Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.
Pismeni zadatak, iz Srpskog jezika (13. V 2001.) Duh proleća u meni Proleće je lijepo, cvijeće sveta, laste se vraćaju, vrapci cvrkuću. Ja volim proleće, volim miris procvetalih lipa, uvjek me podsjeti na vrijeme kad sam bio mali. Uvjek sam se igrao pored potoka sa bratom, i tu je bila jedna lipa. Lijepa je bila lipa. Igrali smo se rata, on bi mene pucao, ja padnem, ja njega pucam on padne. Jednom, više nije ustao. Možda jer sam pucao tatinim pištoljem, a ne mojim. Mama je vrištala a tata je psovao, ali ja sam pobjedio. Više se ne igramo rata, kažu da brat leži ispod te lijepe lipe pored potoka i da niko ne smije da zna za to. Uglavnom, dane provodim ležeći u podrumu, zavezan lancima i jedem supu. Puste me u jedino kad idem u školu. Ne volim supu. Hoću da se igram rata.
