Džentlmensko stavljanje do znanja dami kako si registrovao njeno bujno poprsje, zbog kojeg si iskreno zabrinut za zdravlje dotične i njeno pravilno držanje kičmenog stuba.
Postoji i produžena prostačka varijanta "je l' te bole leđa, da ti pomognem", ali pravi kavaljer ne pita da li je nežnom biću pomoć potrebna, već se odmah prihvati pridržavanja.
- Ćao, ja sam Milica. Vidim da me gledaš celo veče, pa bi mi možda mogao platiti piće, hihihih. - Aham, evo saću. Nego, Marice, je l' te bole leđa? - Rekla sam Milica, ne Marica. - Ma ko da je bitno, ni facu ti ne mogu upamtiti, a ne ime. Dođi vamo da ti pripomognem nešto, mokar je taj šank na koji si ih spustila, greota da ih prehladiš.
Mesto koje će prosečnog Srbina na putešestvijama ispod sunca tudjeg neba oduševiti više nego pariski Luvr ili Ulica crvenih fenjera u Amsterdamu. Mesto koje će više pamtiti nego posetu Maču Pikču ili Londonu.
"Kako je bilo u Berlinu?" "Super! Ali šta ti je Nemac! Samo da vidiš kakav im je wc! Stali smo da se odmaramo na nekoj pumpi....Ej! Možeš da jedeš sa poda!" "Minhen?! Berlinski zid?! Nemačka?! Jebote sa kim ja živim..."
jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je: strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje strana B: Vaša izvetrela baba.
(jednog subotnjeg popodneva na basketu...) ogi: E momci nek me zameni neko, moram da palim gajbi i'am proliv najstrašniji.. ... (par minuta kasnije, ispred svoje zgrade, na samo nekoliko metara od svog stana što znači i od WC šolje)
ogi(zvoni na interfon....):........
baba: Halo, ko je?
ogi: Baba ja sam otvori brzo vrata..
baba: A ti si, ja mislila ti u školi..Je l' zoveš s mobilnog?..
ogi: Baba ispred zgrade sam a ti pričaš na interfon, otvori mi brzo vrata!
baba: Šta? Da ti pozovem brzo brata?
ogi: e ništa zaboravi..(zašto se meni ovo dešava....ništa zvoniću Sanji, kako se beše preziva, Stanković valjda..)
Stanković: Halo?
ogi: E Sanja otvaraj mi vrata brzo usrah se...
Stanković: Nije ovo Sanja dušo, ovde njena baka Slava... Lepo od tebe što si se javio, mogao bi da svratiš na slatko, znaš kako ga baka Slava lepo napravi..
ogi: Jaooo bre, teta Slavo otvorite mi vrata molim Vas, to nije telefon to je INTERFON, samo pritisnite to dugme.
baka Slava: Šta? Ne znam ti ja srećo s tim internetom, to Sanja po vazdan sedi za onim modernim televizorom i ide na neki fejzluk, saću ja da je pozovem...i da, pozdravi mama Smilju...
Sanja: E Ogi saću ti otvorim vrata, baba se opet predozirala "Politikom"...
Ogi: Sad više ne moraš, spusti mi samo s terase lavor i sapun..
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava. Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Razlog ćaletovog napuštanja prostorije, kada ćerka dovede svog dečka na upoznavanje sa matorcima.
- Mama, tata, evo dovela sam mog dečka da ga upoznate. Zove se Mustafa. - Dobri dan mama i tatko. Oćemo nešto popijemo pičke ? - Još uvek nije baš naučio srpski kako valja. Hihi. Radi u jednom noćnom klubu, baš je dobar dečko. - Jao ćero, pa baš je sladak sa tim turbanom i u toj haljini. Jel da Tiosave ? - Hm, da. Idem ja. Moram da očistim pušku... Mislim sataru da naoštrim... Mislim da pojebem komšijinog kera... Mislim idem malo da prilegnem. - Mama, što ode tata ? Da mu se možda ne sviđa Mustafa ? - Ne ćero, ni slučajno. On to od sreće.
Adekvatan spust za osobu koja je upala u paranoju i adrenalinski šok pri susretu sa, po njenom mišljenju, paranormalnom pojavom ili blaže rečeno, sa nečim potpuno neobičnim.
- U jebote, šta je ono na zidu? - Ma buba neka, šta može da bude. - Ne bre, ovo nije buba. Ovo je dugačko i vire joj neke antene iz dupeta i glave. Šta je bre ovo? - Pa stonoga obična, sto puta si je u životu video. - Ne ljubavi, ja ovo za svog života nisam video. Šta da joj radim? - Priđi joj. Možda je došla pravo iz budućnosti pa donosi neku poruku. - Ma daj ne zajebavaj me, ozbiljno te pitam. Evo pomera se. Šta da radimo? - Pa nemam pojma, ’oćeš da zovemo Diskaveri?
