Kratak i odsečan, zvučan poljubac, niske relativne vlažnosti, u kosu, ređe u čelo, kojim ti neko simbolično oprosti za glupost koju si upravo napravio.
- Joj, ja zaboravila ovo u rerni! Sranje, ugljenisalo se... Trknuću po drugo pile, a?! - Ma jok, daj tu paštetu, i dođi te cokim!
*
- Mama, dobila sam jedinicu iz matematike, samo zato što sam rekla da je sveska na kockice! Zamisli! - Neka si sine, i treba. To su kvadratići, sine, dođi te coki majka....
*
- Taaataaa, Anja je stala u govno i raznela sve po tepihu! - Anja, sine, bravo ti ga, dođi te c... ček, jesi i po mojoj sobi razmeljala?!
*
- E, zamisli šta mi se desi juče. Krenem lepo, k'o čovek da se obesim, prič'o sam ti ono za Milicu što me isterala i sve to, i pazi, namestim ono ceo setap, luster, konopac, ustvari ono sranje za veš, hoklica... popnem se taman, i 'ladno mi se omakne ta jebena hoklica, padnem dole i cepim glavom o radijator! Glava me od jutros rastura! Vidi čvorugu! Znaš da mi sada nije do bešenja ni malo... da nemaš aspirin? - Uf, dođi te cokim.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
