Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.
Žare i Goci okupili društvo ispred pilane, tu su i zvučnici sa Alpina pojačalom, toči se rakija i mezi se. Kreće i pesma : -Malo Slađa malo Zorka... (ubacuje se troldžija) -Malo sise i pičoka, pojebe se više koja eto đe je snaga moja!
Gosti se krste i levom i desnom, prelazi se na sledeću pesmu.
-Milice kćeri tatino zlato... (troldžija mu dao po spemu) -Tebe bi čiko za sisu vato!
U tom trenutku gasi se pojačalo, a pale se pijani Krajišnici sa arsenalom koji su preneli preko granice još devedest pete. Epilog priče je par stotina hitaca, šumski požar i krivična prijava protiv NN počinioca.
Ovaj potez ne može pravilno izvesti svako. Finta je rezervisana samo za najzajebanije Kneletove pulene. Izvodi se na sledeći način: Levom nogom se oslanjati na zemlju, dok desna stoji na klupi pod uglom od 45 stepeni. Karlica je zabačena unapred, kako bi se ispoljio vaš mužjački nagon i kako bi se istakle razvijene plećke. Leva ruka nonšalantno visi dok drugom zajebano pridržavate cigaru. Pogled obavezno mora biti usmeren daleko u daljinu, kako biste izgledali mistično i zamišljeno u svojim geto planovima. Kada se uzima dim cigare, obavezan je zgrčeno-orgazmički izraz lica. Fintu treba što više vežbati, jer ako je dovoljno dobro izvedete pred nekom curom, možda će se u ženskoj svlačionici osnovne škole Ivan Gundulić sutradan prepričavati baš vaše šmekerske sposobnosti!
Još jedna osoba koja je živi dokaz da ne jebe lep, nego uporan.
Akon 2004. - Lonely Akon 2005. - I wanna hold your hand Akon 2006. - I wanna fuck you Akon 2008. - I wanna make love right now nana Akon 2010. - I just had sex
Najcesca merila za cene i jacinu besparice. Danas preovladjuje zvaka. Kada cena ovih artikala naglo skoci, ljudi se hvataju za glavu i pocinju da pricaju o minulim vremenima.
-Covece, sok-zvaka u Gomeksu DESET dinara!!! Vise posten klinac nista ne moze ni da kupi.
-E, daj zapali mi jednu, puk'o sam, nemam ni za upaljac. -Nemam ni ja, a bogami i sibice su otisle.
Ono kad ti dan započne nikako, tako se i nastavi, a onda kad dođeš kući i hoćeš samo da spavaš nađe se neki kreativni pojedinac da te zapitkuje šta ti je, kako si, što si nervozan itd... Dotični može biti i gladna mačka/ker/papagaj/zlatna ribica/crknuta baterija na fonu/zabagovana Vukajlija, potpuno je svejedno. Izaziva erupciju besa i urlanja na sve i svakoga, i kad prođe opet si onaj stari. Osim što te prisustvujući gledaju kao da ćeš svakog časa da izvučeš nož i iskasapiš ih.
A: Ufff crkao sam, ceo dan mi je grozan, ne mogu više, odo da iskuliram. B: Što brate, šta je bilo, što si tolko nervozan? A: Ma jbm li ti sve po spisku kretenu jedan, šta ja nervozan, gledaj sebe neurotičnog, slučaj si za Lazu... K'o da mi nije dovoljno što mi jutros nije zvonio sat, pa sam kasnio sat i po između ostalog i zbog onog mamlaza Pere što je baš jutros rešio da ne može da me sačeka i poveze, pa mi je onda kasnio bus jedno 40min, pa kad sam konačno stigao šef me ie napljuvao i jbo u zdrav mozak ceo dan-zamisli morao sam novajliju da vodim po firmi i ceo dan me je dotični zapitkivao zašto u WCu nema toalet papira, onda baš kad sam izlazio napolje počne ona provala oblaka, a ja naravno nemam kišobran, a sad još i ti zapitkuješ i ova mačketina se dernja i Vukajlija ne radi, a prazna mi je baterija pa ne mogu ribu da zovem, sutra će još i ona da mi kenja... Ma ne mogu bre više, aj nek se sve nosi u tri pm, odo da spavam. (odlazi) B: Auu brate, koji hejt...
Igračka nad igračkama. Izvor svih dečjih osećanja u svim nijansama i prelazima. Mesto gde se testira hrabrost, otkriva strah i vežba drugarstvo, a kasnije i mesto gde će se dogoditi prvi poljubac i ljubav. Mnogo kasnije, to je mesto sećanja i nostalgije. Nešto što bi trebalo pod hitno napraviti klincima u svakoj ulici.
U napuštenoj kući mog detinjstva decenijama niko nije živeo, ali je u njoj još uvek bilo nekog razlupanog nameštaja, budjave odeće i prastarih novina. Ulazilo se kroz razbijen prozor uz predhodno probijanje korz šibljak bašte. Već na tim prvim koracima su se dobijale značajne rane i ogrebotine, a u delu dvorišta pod koprivama se vršila glavna selekcija nas malih avanturista. Nakon što najveće “mudonje” provale u predsoblje i dnevnu sobu dolazio je na red glavni test – ulazak u podrum. Taj podrum je bio najzajebaniji zbog toga što je moj stariji brat navodno u njemu našao smežurani leš poslednje stanarke koja je bog zna kad umrla od tuge pošto ju je verenik ostavio i to pred samim matičarem. Tamo nikad niko nije ušao osim mog straijeg brata koji je to nekada uradio i to potpuno sam te otud zna za pomenuti leš.
Jednom smo smogli snage da pridjemo vratima podruma, a moj brat je kroz ključaonicu nešto video i zaurlao “ona dolazi, bežite!!”. Stampedo uz stepenice i krkljanac oko prozora (ulaz/izlaz) je teško opisati to je trebalo videti. Reći ću samo da prelazak preko koprivinih minskih polja nismo ni osetili, verovatno zbog toga što su nam noge bile mokre od mokraće.
Nikada nisam ušao u taj podrum čak i mnogo godina kasnije. Sada je tu velika i lepa kuća sa novim i živahnim stanarima, ali nikako ne mogu da se otrgnem utisku da je u njihovom podrumu još uvek smežurani leš one jadnice.
