Čarolija umetničkog stvaralaštva. Ovde veliki mag drame Siniša Pavić na suptilan, istančan način uvlači svoje junake u konflikt, gde dolazi do neverovatnog preokreta u dijalogu, uz pomoć samo dva lakonska pitanja: "koji?" ili "kakav?". Ove reči, zahvaljujući karakterističnoj retardiranosti likova, bivaju okidač frustracije junaka kome su upućene, i tako jednim sasvim spontanim, volšebnim tokom dolazi do kulminacije u radnji.
- Branislave, zvoni telefon, hoćeš li se javiti već jednom? - Koji telefon? - Isti onaj preko koga se domunđavaš sa onom rospijom, tvojom sekSretaricom!! Šta je, šta si ubledeo, mislio si da ne znam? Aaaa, pa nije Rajka sisala vesla! - Ma o čemu ti pričaš, ženo? Kakva vesla? - Ovolika vesla! Sad ćeš da vidiš kolika vesla! (uzima veslo i juri ga po kući)
Noćna mora svakog šefa, direktora ili takvog nekog glavnog kurca ekspoziture iz unutrašnosti. Pošto je, jelte, većina sedišta firmi u BG-u, telefonski poziv ka srži kompanije uliva strah u kosti na samo pominjanje te pojave, jer misle da su preko puta žice bića sa tri ruke i četiri noge koji preko fona mogu da te zalepe šakom u glavu. Ova pojava se sa šefova prenosi i na ostale zaposlene koji prekidaju vezu kad ih zove tetka iz glavnog grada.
- Rajko, imamo problem oko sume novca. - Ne zovi me Rajko nego gospodine direktore, jebem te blesava. Šta je bilo? - Nešto nije dobro, i minusu smo 465 dinara. Ne možemo naći grešku. Mislim da trebate pozvati Beograd. - Auff :otkopčava gornje dugme košulje i znoji se po čelu:
...
- Alo, alo, jel to Beograd? - Jok, ja sam Mara, ovde kuvam kafu, ali sekretarica ode negde pa kaže da se javljam dok se ne vrati. - Dobro, zovete se Mara, ali iz Beograda? - Ne, ne, ćaća mi je došao sa Kosova, a mater iz Like, ko zna gde su se spanđali, valjda preko nekih zajedničkih prijatelja. - Ne pitam vas to, nego da li ste sad u Beogradu u glavnoj ekspozituri naše banke? - Ma jesam, ali putujem svaki dan. Nekad autobusom, a nekad me i muž vozi, skupo gorivo vražiju im mater američku, šta smo im mi krivi. Jedva čekam da se Šešelj vrati, biće revolucija! - O jebem ti mater i tebi i mužu i ćaći i Beogradu, jebene budale narkomanske. Mrš u kurac, jebite se manekeni!
Budiš se neispavan, mamuran, u ustima osećaj k'o govna da si jeo. Odteturaš se do vecea, baciš peglu iz nekoliko pokušaja uz obavezne molitve "Bože uzmi me i skrati mi muke". U sobi smrdi kao na deponiji. Pepeljara puna istrošenih kondoma i usmrdelih pikavaca. U vazduhu se oseća ustajali miris jebačine. Na podu razbacane gaće, prazna flaša od kisele vode i jeftinog vina, omoti od kurtona, pepeo i poneki odbegli pikavac. Posteljina zgužvana kao da su se po njoj valjale sestre iz "Varljivog leta '68-me". Još jedan pokušaj povraćanja gde najzad izbacuješ iz sebe zelenog ljigavca. Bacaš pogled na policu sa knjigama, gde te posmatra ON sa korica "Bludnog sina", nasmešiš se i pomisliš "O, čoveče, da nisam slučajno tvoj potomak?"
