Oda šamlici,
Jedan od retkih, zaista potrebnih delova nameštaja. Sastoji se od tri sklepane neobrađene daščice, dok se bolji modeli prave od nekog starog sandučeta nepoznatog porekla i mogu da posluže kao kutija za priručni alat ili pribor za cipele.
Šamlica se obično dobije na poklon od nekog poluludog ujke hobiste, po sistemu ...evo da me se sećate, zatrebaće....
Prva reakcija, joj šta ću sa tim kršem, i mog mi je dosta.
Ako je ofarbana onda je neodređene braonkaste boje koja se dobija smućkavanjem ostataka farbi preostalih od raznih farbanja unazad dvadesetak godina. Tapacira se isključivo starim novinama ...dodaj mi novine da se ne isflekam....
Tokom vremena šamlica polako ulazi u upotrebu i postaje sve neizbežnija za sve pomoćne radnje po kući; kao dvostepene merdevine za dohvatanje nedohvatljivog iz gornjih delova visokih polica, kao stolarska tezga za sitne popravke i ukucavanja, kao sedište balkonskog vikend čistača cipela cele familije, kao podmetač za kabaste delove nameštaja koji se podižu kad vrednoj domaćici proradi savest i reši da usisa i ispod kreveta, i tako redom zavisno od mašte korisnika.
Kada nije u upotrebi sve jedno se koristi kao nosač saksija sa (ovde često pominjanim) muškatlama, šebojem, georginama.....
Šamlica u familiji ostaje generacijama jer ne podleže hirovima tipa, kupićemo novu, uslučaju kvara tj. razglavljivanja popravlja se ukucavanjem eksera od dva cola ili kajlovanjem starim drvenim štipaljkama, i opet je ko nova, ponos i dika domaćina.
Tako se održava i uspomena na luckastog ujku za koga više niko ne zna ko je bio a ostaje u sećanju samo kao....ma onaj što nam je poklonio onu šamlicu.
