Oproban način da se događaji koje planirate ne dogode.
- Ma brate, to je gotova stvar. Sve sam isplanirao - u sredu je zovem, u subotu izlazimo a u nedelju uveče se pojimo vinom i hranimo jedno drugo južnim voćem u pauzama seksa kod mene na gajbi!
- Au brate, pa dobro ako tako kažeš... Srećno!
(Nedelja uveče - telefonski razgovor)
- E batice, šta je bilo sa onom ženskom?
- Ma ništa... Evo me na Dunavu, pecam.
Korisnik Skajpa sa niskobudžetnom kamerom.
Način razmišljanja i ponašanja karakrerističan za srpskog velikana svadbarsko - čobanskog folka. Karakteriše ga neumerenost, odbacivanje razlike između dobrog i lošeg i potpuno odsustvo morala. Ljudi koji pate od ovog vida poremećenog sistema vrednosti duboko su ubeđeni da su oni zdravi, a svi oko njih bolesni jer ne uzimaju sve što im život pruža.
1. Odeš na žurku sa neograničenim pićem, ubiješ se ko čep, završiš u hitnoj i ceo sutrašnji dan provedeš u žaljenju što nisi popio makar jednu čašicu više kad je već bilo džabe.
2. Isto važi i za jelo.
3. Nećeš valjda odbiti devojčicu od četrnaest godina ako ti se nabacue iz nekog nebitnog razloga što ima samo četrnaest godina? Naravno da nećeš, biti sa njom je isto kao i sa ženom od 24, 34, 44, 54 ili 84 godine. Ne treba ni govoriti o tome koliko je to što si oženjen i imaš decu krajnje nebitno za stupanje u vezu.
4. Ako vidiš da neko negde putuje i ima slobodno mesto u kolima, sigurno se nećeš zapitati "Šta ću ja tamo?", nego ćeš lepo s njim...
Maštanje o pričama i uspomenama iz mladosti naših roditelja. Nostalgija za nečim što nismo doživeli, ali bi voleli da se i nama desi.
Konfuzan osećaj jer želiš da imaš uspomene tvojih roditelja.
Osećaj izazvan mešanjem gorčine sopstvenog vremena, sa pričama naših roditelja o onim lepim vremenima njihove mladosti. O vremenima kada ničega nije bilo, a sve su imali.
- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.
- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.
- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...
-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...
Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?
- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?
Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?
Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!
Običaj nastao u vremenu kad se samo pravi muškarac mogao ženiti. Vrijeme kada se ljubav morala zaslužiti. Ali ne kao danas kad ti djevojka kaže kako ne daje na prvu loptu već se moraš potruditi, a imaš vremena dok na njen astal ne padnu ključevi od merdže ili neke spirine smućkane u onoj barmenovoj limenoj kantici. Muški, srčano, do koske da zagrizeš i da zaslužiš.
Otimanjem mlade si dobijao poštovanje svojih prijatelja, njenog zaseoka, tj. njene uže i šire rodbine, jer u zaseoku su svi neki rod, svojih konkurenata. I što je najvažnije, dobijao si i njeno poštovanje, jer može nju ćaća obećati i hajduk Stanku, ali ti si otmicom pokazao da si spreman ići do kraja svijeta pa i više, ukrasti je ćaći ispred nosa, i to si spreman učiniti prije svih drugih pa je penjanje na nju i pijedestal pobjednika sasvim argumentovano . Iz tog poštovanja poslije se rađala ljubav i gomila djece. To je kao kad protivničkoj tvrđavi skineš zastavu i odneseš je u svoju tvrđavu.
Počinjalo je obično na zboru, eglenišeš malo sa njom, baciš abrajz, ašikuješ, pokloniš jabuku. Odeš da pitaš njenog ćaću za ruku. Dobiješ ruku najčešće, preko svoje labrnje. I onda uveče okupiš ekipu , razradiš taktiku, i po mladu, pa il' pukovnik ili pokojnik.
Danas je ovo ostalo samo huk vjetra kroz bukovu šumu usljed promjene sistema vrijednosti, razvoja Krivičnog prava i sličnih gluposti, pa ti preostaje samo jadikovka zbog kurve sudbine i pravljenje budale od sebe pod njenim prozorom.
Sjedio sam k'o sajla smotan u fotelji i blejio u tv. Sa moje desne strane sjedio je did i ispijao 8 čašicu rakije uz šolju kave...
-Mili Bože, samo se pitam oš se ti ikad uspjeti oženiti tako metiljav i smotan, po vazdan pred ovim drndalinama, jeb'o te ćaća što ti pokupova. Tačno mi žao one rakije što sam je odvojio kad si se rodio, prije će je bardak popiti nego ja.
- Ne nadaj se dide, nemam posao, nemam stan, nemam auto, nemam ni pare, pa kao logična posljedica toga nemam koga ni oženiti. Go sam k'o pištolj!
-NJEMEM NJANJ , NJENJAM MAUTO, NJEMAM ONO NJEMAM NJONJO! MRŠ STOKO! Mi smo bolan iz očiju krali cure, otimali, ja sam bio glavni u srezu za isplanirati otmicu. Ja bolan kad se nađem na seoskom putu za kakvom mladicom a ona vodi blago, ja odma za guz ščepam.. Viče ona: „Nemoj uteče mi blago“. A ja velim :“Ma pusti blago zna ono đe mu je štala!“. I namah za grm. Joj kakvi ste vi bezmudi, ništa, samo se pravdate, u moje vrijeme ženu nisi smio do zadruge pustiti samu, triput bi je pojebalo u jednom pravcu, a vidi vas! Sad ću da ti pripovjedim kako smo išli oteti mom kumu ženu...
Ošacovo on nju na zboru, tražio od ćaće ruku, ovaj nije dao. Još snijeg bio. I mi odlučimo nju ukrasti. Sve ja razradim plan, kako se riješiti paščadi u zaseoku njenom, pa nadalje. Priđemo kući, osmotrimo, bacimo se na prozor. Mala otvori, mi odmah za ruku, i trk! Al' kurac! Jeb'o joj pas mater,i onu spavaćicu zakači se na prošće, a ona u trku, pa kad je to zaparalo, pola zaseoka se diže odmah. Ostade mala na prošću visiti, trga jadna onaj proštac, a braća i rodbina već dostigli punu borbenu gotovost.
-Pa jel uspjela odvaliti proštac?
-Nije ona , ćaća njen, i to meni preko leđa. Taman kad smo im odbili prvi napad, nađošmo se između dvije vatre, došla još jedna grupa krasti mladicu. A sunce ti jebem pa ti ne znaš s koje te strane biju. Mora da nam je neko ubacio „krticu“. Samo šiju, k'o singerica. A mlada onako izbeućena nadu bježati bosa preko polja , taman je kum upozori da je može nešto ubosti, kad ona stade na bocu, blebnu, jeknu brate k'o ovca. Kad smo vidjeli šta je bilo, morao sam budućeg priku ošinuti ušicama među oči samo da dobijemo na vremenu i pokupimo mladu da je nosimo. (navi malo rakije)
-Stani dide kakva boca, sad si rekao da je bio snijeg...
-MURŠ! Kakav snijeg kakve pičke materine. Janja k'o anđeo gdje stane nogom tu odma' jagorčevina i ljubičice niču k'o da je Vrbica. Nego druga nas muka uhvatila, doćeralo nas do duvara, nemamo kud bježati, mi na litici a pod nama Vrbas... Veli njen ćaća : "Taj ne kosi niti cijepa drva , nisi njemu ćeri ni zadnja ni prva". No se lijepa ljubovca ne da prevariti pa veli:" Niti kosi niti vodu nosi , ali zato druga posla znade, džaba ti ja govriti sade. Il' ću njemu il' kanjonu Vrbasa, a kum da nam bude ovo momče što je visoko kao bor, a plemenito k'o iz juačkije pjesama"- sve upiruć prstom na me. Pogodi me brate ko Mijatović prečku... I ja onako gledam, nema druge, ja kuma i kuma- Janju i skočimo mi sa one litice, sunce ti jebem padao sam k'o Alisa u Zemlju Čuda.
Kasnije smo, morali kriti mladu u Aleksinom svinjcu dok se nije potjera smirila i utanačio miraz.
E tako se to nekad radilo. Deder natoči još jednu da sperem ovaj mulj iz grla.
Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.
Da mu se roditelji osamostale i napuste kuću.
Vršenje raznoraznih budalija samo da iskočiš iz prosjeka.
Poslednji ekser u kovčegu ljubavnog života jednog papučara.
-Jesi video šta vozi Mare Tocilo, nekog fiću iz '83, kaže rešio da se bavi oldtajmerima.
-Aha, i bavi se humanitarnim radom, čujem da prodaje bubreg da otplati neku bundu od polarnog medveda devca...upropastila ga ona njegova k'o cigu kružni tok
Datum rodjenja i smrti naših dedova.
To je samo jedna od mnogih varijcija i orijentacija u odredjivanju datuma, kod naših starih.
U tim prošlim, teškim vremenima, kalendar je bio poput kompjutera danas. Svako ga je trebao, ali su ga samo odredjeni imali.
Gradska svita, većinom je imala uvid u vreme, kako u časove, tako i u datume. Ali vremena su bila takva da je 90% stanovništva, pripadalo prostom seoskom staležu.
Usled tih okolnosti, ukoliko niste bili sin nekog ministra, doktora ili vojvode, niste mogli znati tačan datum, pa samim tim ni dan svog rodjenja, a po neki put ni godinu.
Tada su mnogi ljudi, vremensku orijentaciju pronalazili u onome što ih je okruživalo. Poljoprivredi, ratovima, ubistvima znamenitih ličnosti... Pa tako imamo mnogo predaka rodjenih u vreme kada se sejala pšenica, one godine kada su Turci ponovo zauzeli Beograd, a koji su umrli u vreme prvog snega, godine kada je izbila buna i bili su stari taman toliko da su tek počeli da se briju.
Čovečanstvo je do danas napredovalo, kalendari se sada nalaze svugde i dostupni su svakom.
Imamo ih u telefonu, na poledjini vizit karte, na bilbordima, u našim sobama... Ali i pored toga i danas se nadje po neki stari "posetioc" koji nam ispriča zanimljivu priču iz svog vremena.
-Deda kad su ono beše naši došli iz Crne gore u Srbiju?
- Beše to sine godine kad su ubili Knjaza Mihajla, tad su došli moj pra deda Simon i njegov brat Vuksan. Mnogo im beše teško, umesto da krenu u proleć, kada su planirali, njih muka i glad potera ranije. Upregli volove i pošli, a tek se kukuruz obrao, već su počeli prvi mrazevi. Muka je to bila živa, jadan Vuksan ne dočeka ni prvu setvu naredne godine i umre od grudobolje. Simon, Bog dušu da mu prosti, beše malo tvrdji i požive on dosta leta. Ajd što požive, nego i dobi dete te godine, to jest dobi tvog pradedu Miloja.
- A Vuksan jel imao dece?
- Imao jadan jednu pišulju, a sina nije dočekao ni da vidi, rodio se malo posle njegove smrti. I to dete umre mlado, nije ni brkove dočekao da obrije.
- A tvoj otac Rajo kad je prebego u Vojvodinu?
- Uuu to bilo dosta kasnije, bio je još golobrad. Tek što poče prvi rat. Zamerio se on nekom činovniku zbog medje. Tačno to beše u kasnu jesen, jer znam da su se oko medje posvadjali. Taj činovnik mu je preorao medju, moj otac ga pokara, a ovaj poteže neki kolac na njega. Moj ti Rajo uze sekiru pa mu prebi nogu. A bilo gadno vreme nema to ko danas, samoodbrana, pa advokati, žalbe, apelacioni sud, zastareo proces... Nego po kratkom postupku. Ti seljak, napao, kraljevog činovnika? Odma u aps, niko te ništa ne pita.
Jadan Rajo šta će, upreže kravu, spakova sve i ode preko Dunava.
- A kad si ti deda beše rodjen? Šta je bilo aktuelno, pšenica, ječam, uspon Hitlera?
- Budi Bog sa tobom. Kakva pšenica i Hitler. Ja sam rodjen sedmog oktobra 1921. Ti to mene počinješ da zajebavaš?
Naravno,da se udala za popa,bila bi popadija.
Ulitmativni odjeb u društvu. Rečenica kojom kao i u pomenutom kvizu određena persona treba da "napusti igru".
D: Rade, ti si najslabija karika...
R: Molim?
D: Reko ti si najslabija karika, napusti igru...
R: Ne kontam?
D: Pa vidim da ne kontaš, inače ti ja ne bi morao govoriti da pališ odavde i da me ostaviš malo nasamo sa djevojkom!
----------------------------------------------------------------------------------------------
M: Evo vam kokice djeco i treba li vam još šta....
K: Dobro je kevo, ti si sad najslabija karika...
M: Molim?
K: ...možeš da napustiš igru, i da nas pustiš da gledmo film u miru.
M: aaa, dobro, dobro, odo ja, da vam ne smetam...
