Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba. Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.
Sestra: Mama, mama, on je opet pio pivo. Optuženi: Pa imam 19 godina, može mi se. Majka: Šta ja to čujem ? Pio si pivo, pušio i drogirao se ? Optuženi: Ma samo sam... Majka: I opet si bio u onoj kući gde se svašta radi ? Optuženi: Nisam bre, majke mi. Majka: U mene se kuneš delikventu ? Neće ovo proći tako lako. Baba: Ja sam čula od komšinice Mice da ti valjaš drogu i sipaš drugima tu istu drogu u heroin. I to sam ispričala Jeci i ona je potvrdila. Zar smo te tako vaspitavali ? Optuženi: Ajde još recite i da švercujem Kineze iz Japana u Češku. Majka: Ju sine, zar i to ? Milorade, šta ti misliš o ovome ? Otac: Pa, ja... Znaš, mislim... Majka: Znači kazna bar godinu dana. Optuženi: Da li ste vi normalni bre pička vama materina ? Evo pitajte dedu, sa njim sam pio pivo. Jel tako deda ? Deda: Jeste, sećam se ja 41. u rovu sa 3 nemca, a ja četnik i tako ti mi... Optuženi: Aj deda u pizdu materinu...
Pokazna zamenica koju kod nas najčešće koriste roditelji prilikom spominjanja svog sina koji je nesto debelo zasrao.
Sin, 3 keca, 35 neopravdanih, prekršaj pred isključenje. Ćale Milorad se vraća kući sa roditeljskog, trazi nesretnika radi "informativnog" razgovora.
Milorad: Ženo, 'de je ONAJ? Žena: Koji onaj Milorade? Imamo dva... Milorad: ONAJ stariji, sto će od skoro da radi sa mnom, taman mi je falio jedan na mešalicU, da ne trčim tamo-vamo, kad d'uči neće...
Od slučaja do slučaja: -Zovi ONOG alkoholicara da jede. -Je l' ide ONAJ konj? -Podji sa ONIM neradnikom.
- Alo Milutn ovde, snajka, mogu li da cujem Zivotu? - ALO!!!! KO JE TO!!!??? - MILUTIN!!! Ne moras da vices... - ALO MILUTINE!! PA SVE SE NESTO SLABIJE CUJES!!! - Snajka, ne moras da vices... - AAAA? - ...JA TEBE DOBRO CUJEM! - EVO, EVO SAD CE ZIVOTA!!! - :sklanja slusalicu: Id' u picku materinu...
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
U startu si se zajebao. Tražio si od ćaleta da te probudi. Bolje da si navio usrani alarm i sam ustao. Dakle, svaki ćale to radi sa nula emocija, za razliku od keve, koja čak ponekad i promeni glas dok to radi. Dođe čovek, kao da budi neku nepoznatu osobu. Jesi mu ti sin, al' tada to ''nestaje'', cilj je da te probudi. Upali sva moguća svetla i pusti sve što svira (po mogućnosti neku narodnjačinu tešku). Roletne diže brzinom svetlosti. Da se što jače čuje. U slučaju da se ni tada, njegov najveći neprijatelj, TI, ne probudiš, zna se šta sledi. Uzima ti prekrivač, boli ga tuki je l' spavaš go, il' sa ribom, rekao si mu da treba da budeš budan tad i tad. Ali! Ako i tada ostaneš u horizontalnom položaju, gotovo je. Voda... neću to spominjat'.
Što je najgore, u ekstremnim slučajevima je i keva ovakva.
-Au tebra, na šta to ličiš? Držiš podočnjake jebote! -Ćale me probudio, ne pitaj...
Kurva. Kada se upotrebi ova sintagma, prostituisanje deluje kao sasvim častan i normalan zanat. Čak ispada da su devojke koje se ne bave prostitucijom zatucane licemerne malograđanke.
Nit’ ume da kuva, nit’ je interesuje. Vrhunac njenog kulinarskog umeća ogleda se u smućkanoj supi iz kesice i nekakvog zrnevlja, musli, ako pitate one malo flafičastije, potopljenog u mleko za doručak. Ništa sarma, ništa gulaš i ćuftice. Ne zna razliku između čorbastog pasulja i prebranca.
Noćna mora svakog Balkanca naviknutog na jaku maminu kuhinju.
Ona nikad neće shvatiti logiku iza čuvanja vegete u kutiji od cedevite (da se ne osuši, jelte), kuhinja joj služi isključivo kao dekoracija. U rerni drži džempere jer joj je ormar već prepun stvari, u frižideru sve krema do kremice za zatezanje kože.
Ko će sutra slavski kolač da ti mesi?
-Dragi, kako ti se sviđa doručak? -Mhmhm... Nije loše... -Sve si pojeo, hoćeš da ti napravim još malo muslija? -Neka, ne mogu više… odoh da odnesem mami lek…
Rečenica koju si kao mali čuo 12764 puta od svojih roditelja dok su ti tetke, strine i kevine koleginice sa posla uvaljivale svakave gluposti u ruke. Dok si ti onako besan svaki put morao da odgovaraš sa "Hvaja", iako nisi bio baš oduševljen poklonima. Dobro, ruku na srce, bilo je tu po koja novčanica od 10-20 maraka i po neka do jaja čokolada.
Ju ju ju ju ju !!! ženska spodoba od dva metra i 120 kilograma utrčava u dnevni boravak, hvata te pod miške i podiže do plafona, tako da ti onaj malopređašnji "Frutek" izbija na usta. Pa gde si pile tetkino???? ju ju ju ju... nazireš joj zlatan zub i osećaš zadah kao da je sisala auspuh od "tristaća". Osećaš turbulenciju dok te spušta nazad na pod i vadi iz torbe 10 čokoladica "Životinjsko carstvo", oči ti se cakle. -Ajde ljubi tetku, da ti tetka da nešto! - nastaje dilema, preračunavaš faktore rizika i ipak je ljubiš. Samo što si zgrabio "teško zarađenu" gomilicu čokolada, roditelji te streljaju rečima "Ajde sine, kako se kaže?" -gledaš ih i pomišljaš u sebi, zašto? Pa poljubio sam je, zar to nije dovoljno? Ipak izgovaraš čuveno "Hvaja" i odlaziš da jedeš svoje čokolade dok oni ostaju da se proseravaju kako si ti kulturno dete i kako znaš da kažeš Hvala. Eh kad bi samo znali....
