Jao što sam tužan. Orao sam tri hektara radioaktivne njive, sećajući se mog navrmdede kako je prelazio preko Albanije. Život je seta, sivilo, loš ruter. Jako sam tužan. Evo sve žene misle na pare i pseudozlato, a jedna mi je i srce slomila, ona je naravno kučka. Unajmio sam robota da me podseća na stare dane kada je žena mogla da cepa drva i zavija sarmu i porađa se, naravno sinovima u isto vreme. Eno ide radioaktivna oluja. Moram ući u kuću. Sada sam još tužniji jer sam u kući i još više mogu misliti na svoje pretke preko albanije dok pijem frapirani nes sa uranijumom. Život je težak, ali i u isto vreme slađi od saharina, znate da je on slađi od šećera i tako to. Seta, tuga, pretci, ratluk, kiborg verzija konobarice-kosovke devojke koja previja rane i poji kišnicom. Ćaća joj je terorista. Oće bonbon. Čemer se razliva livadom, žvakaća guma se lepi za cipele napaćenih kmetova pod vlašću majke, neke majke iz ratova. Pas laje u pozadini, pokušava da savlada mutirani krompir. Podseća me na pravog psa i rodno selo.
-Gojko verzijo 3502, ajde izađi malo napolje, viš' kako lepo vreme.
-Ne mogu, sećam se mog hipernavrmdede koga sam video samo jednom kao repliku. Život je tužan i setan, mora se o tome pisati na Vukajliji. Iznova i iznova.
