Kusanje. Popiti ogromnu količinu batina od koje se na kratko ukazuje sveti Petar. Ili je to možda zbog kontuzije. Elem, u trenutku zobanja, iliti kusanja pojavljuje se vantjelesno iskustvo u kome može da se dogodi da vidiš svoje sklupčano tijelo isturenih rebara i sa rukama koje pokrivaju lice dok nad njim iks rmpalija igraju kolo ko da žene sina. Bol naglo utihne i počneš onda da se pitaš neke stvari, kako je sve dovelo do toga, kuda će stvari da idu dalje, da li će neko plakati za tobom, ili se smijati. Pitaš se i da li bi svijet bio bolje mjesto da te nema. Sjećaš se nekih lijepih trenutaka, pa onda nekih ružnih trenutaka. Nižeš stvari, događaje, sabireš nekom višom matematikom kako je sve vodilo do baš ovog trenutka. Oko tebe tišina, kao u centru Univerzuma. Nešto počinje lagano da zuji. Onda u fejd autu stvari počinju da isčezavaju. Osjetiš samo poslednji ćaos mućaćos upućen bubrezima i tu nastaju prekidi stvarnosti. Dok se ne probudiš u urgentnom, ili ako baš nemaš sreće, u kontejneru. U drugom slučaju se možda ni ne probudiš.
Sorab 14
Skraćeni oblik deklaracije poštenja. Kad mi korektno odradiš neki posao ja ću te korektno i platiti, ako mi učiniš uslugu ja ću ti korektno i vratiti.
Izjava sačuvana samo kod starijih pripadnika našeg naroda koji još uvek pamte kako smo nekada bili narod pun poštenja, završavali škole i fakultete vlastitim trudom, delili radnicima i platu i regres i topli obrok, a bogami i poneku sindikalnu polutku i paketić pred Novu godinu. Ovi malo savremeniji ne znaju ni gde su šuplji pa im govna cure nekontrolisano.
Čast izuzecima koji su vaspitani na prađedovskim učenjima, ali oni ionako baš i ne raspolažu velikom vlašću ili novcem.
- Nele, hvala ti k'o bratu, ceo dan čekam na ovom suncu i niko da me poveze, a pet ih je prošlo...
- Ništa za to druže, mene je tvoj ćale vozio pola godine u školu kad god me sretne, ne mogu mu se ja nikad odužiti. Znaš kako se kaže: učinjeno - vraćeno. Samo ti zovi kad ti treba.
Epitet vrsnog čekača. Čoveka koji mirno, staloženo i bez naglih pokreta, može da se strpi onoliko dugo koliko mu cilj to zahteva.
Njemu čekanje u redu ne predstavlja problem.
Strpljivo posmatra prase iz prikrajka da bi proučio njegovo kretanje pre nego što će ga krvnički zgrabiti i spremiti za štrojenje. Svaki pokret odmerava lagano ali sigurno. Obično snajperisti imaju ovaj Penelopin sindrom.
'Bem li ga kako, ali ti ljudi čuvaju živce bolje nego Švajcarci pare.
Kornjače sa Galapagosa će im pozavideti na starosti.
A oni...samo strpljivo, bez nerviranja.
-Skontaj ovog matorog. Čeka četir sata u redu za pasoš, nije se ni pomerio. K'o krokodil iz Zoo vrta.
-Možda je umro.
-Možda...
Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.
Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.
Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.
Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.
Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.
RTS 1:
- Dobro veče, ovo je drugi dnevnik Radio Televizije Srbije, moje ime je Petra Cvijić. Trenutno imamo situaciju na Pančevačkom mostu, gde se nalazi naš reporter Mile Novaković. Mile, da li se čujemo?
- Da, Petra, evo, upravo stojimo nedaleko od mesta zbivanja. Naime, jedan mladić je danas došao na most, prema očevicima, stajao tu još od pre podne. Jedan od njih je pozvao policiju, oni su došli, međutim, mladić i dalje stoji nepomičan. Trenutno mu prilazi jedan od policajaca iz pregovaračkog tima i... O Bože... Upravo je skočio u Dunav. Spasioci su već krenuli po njega, ali... Vraćamo se sa najnovijim informacijama uskoro. Sa Pančevačkog mosta, Mile Novaković.
- Hvala Mile. Nadajmo se da je mladić dobro. U ostalim vestima, gledaćete...
Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje...
A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a?
Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte.
Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...
- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas.
- Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.
Neko je jednom rekao Zna se šta se jebe, a šta se ženi. Bio je u pravu. Debelo je bio u pravu. Tačnost njegove misli ne izražava se u procentima, jer bi daleko premašila fascinantnu granicu od 100 %. To opet ne znači da mi ne smemo ili ne bi trebali imati seksualne odnose sa osobom kojoj ćemo reći Da pred matičarem, masom ljudi koji tapšu na ta dva slova, eventualno popom, ukoliko želimo da posle dvadeset godina kročimo u crkvu da vidimo jel se renoviralo nešto i osetimo blagodet te svete građevine.
Ženu, svoju ženu, oženjenu ženu, treba puniti, to nije sporno, ali samo kada želiš da svoju porodicu proširiš za jednog člana koji će život započeti u tvom domu. To je jedini pravi razlog za ulaženje u dragog partnera. Pa pobogu, žena služi da se voli, pazi, mazi, da joj kupiš cveće, da joj skuvaš ručak, opereš sudove, da je oteraš nekad u tri pizde materine ako ti nešto krene zvocati kad počne Liga Šampiona ili bitan meč s tvog tiketa koji bi ti džep učinio neuporedivo težim.
Zna se, za sve ostalo, tu su okolne fundare koje upravo i služe za seksualne egzibicije i isprobavanje poze do koje si stigao u Kamasutra udžbeniku. Ne možeš njoj reći volim te, ti si mi sve na svetu. To kažeš ženi, svojoj ženi. Ova druga služi samo za ubijanje dosade i nekog zadovoljstva koje ne želiš da podeliš sa svojom ženom, jer znaš da ona to teško podnosi. Pa kako bi tebi bilo da ti neko nabije palamar od 30 santima u rč ili u neko drugo mesto koje ti ne poseduješ, a verovatno i ne bi želeo da ga poseduješ? Pa zajebano, naravno. Nećeš ti da ona doživi te neprijatnosti, daleko bilo. Samo, kad bi ovo rekli svojim ženama, ne verujem da bi išta shvatile na način kako muškarci to shvataju.
Bilo kako bilo, žena se čuva, a ostale su tu da bi se muški rod ispraznio u svakom smislu.
-E, jebote, nisam umakao ništa tri dana.
-Zašto brate?
-Ma žena mi ne da da izađem iz kuće, pravimo plan za sobu kako da je okrečimo, nameštaj razmeštamo, šou.
-Pa što je nisi u pauzama malo razmontirao?
-Ženu?
-Pa da, heheheh.
-Aj nemoj me zezati.
Narodski rečeno, ti si dečko koji neće jebati. Tu je kraj priče. Ne bi ti pomoglo ni da ti je stric prevejani lisac Hju Hefner, da imaš po naučnicima sa univerziteta u Masačusetsu idealne proporcije Denzela Vošingona, a u gaćama kapitalni primerak njihala strave. Jednostavno ti i devojke ste magnet istih polova, pa je odbijanje neminovno.
Nema vajde da pretresaš porodično stablo. Jebiga, shvatićeš da si upravo ti jedini izrod. Ne samo da si crna ovca svoje familije, ti si crna ovca koju su posuli katranom, pa onda uvaljali u perje. Ček, i kao takav ti očekuješ da jebeš? E pa neš kolega!
One diplome sa šahovske olimpijade u Šimanovcima, plakete zahvalnosti za dobrovoljnog davaoca krvi i đaka generacije, možeš slobodno da okačiš mačku o rep, jednostavno protiv tebe se urotila viša sila. Ne bi ti pomogla ni čelična volja Rokija iz svih delova ponaosob, talenat da kenjaš više od onih likova što poturaju tezu o drevnim astronautima, jednostavno ti si savršen, ali ima jedna začkoljica. Toliko si savršen da si postao dobar dečko, a jasno je, dobri momci ne jebu.
-Ali rekla si juče da ti se sviđa što znam toliko o člankovitim crvima. Da se diviš mojoj posvećenosti književnosti i izučavanju istočnjačke kulture. Čak šta više rekla si da sam jako dobar dečko.
-Isuviše dobar dečko!
Jeste. To su tvoje komšije. On, vazda nasmejan, sa blještavo belim osmehom. Njegova žena je prvoklasna bičarka bez ijedne bore. Kako bi ih i imala, kad lice svako veče kupa u kremi. Oni imaju čopor klinaca, sa impresivnom sposobnošću da se usvinje gde god da odu. Nema veze što im je dvorište komplet zatravljeno a sunce piči ko blesavo danima, deca će naći i baru i blato. Ah, koga to još brine, mamica će to da oriba. Oće kurac, tutnuće sve djuture u mašinu, bez kamenca. Kakvi da se boje pomešaju tokom pranja, ne. Oni nose isključivo vedre boje, deca belu. Žena kupa lobanju šamponima od kojih joj se kosa sjaji ko pseće mudo. Muž, pak, otplaćuje šurnaest kredita, ali ga boli tuki. Čak ga i savršeno vezan čvor na kravati nimalo ne steže, iako je napolju +40. Hasaju isključivo integralna leba s margarinom koji sadrži abecedu vitamina. Karbinje su im nepoznat pojam. U njihovoj kući pas se ne linja, a grinje smorene odlaze iz kreveta. Kupatilo se cakli, žena se jednom okliznula na pločice i nabila trticu, ali sva sreća tu su ponovo kreme i masti. Oni kafu ne piju, oni je mirišu zatvorenih očiju. Njihov automobil ne dimi iz auspuha. Muž nije tolerantan na laktozu.
-Zdravo da si, komšo! Vidi, uzeo sam novi auto na lizing.
-I ja bih tvoju ženu uzeo, sa sve lizingom, temeljnim! Šta se kezečiš tu, koji kurac, ko da si iz reklame ispao?
-Naš život je više kao film, srećan film...
-E kad ti počne švedski akcioni deo, zovi me da gledam!
Sirotinja.
Ovi dalji rođaci ljudi koji deci buše lopte nisu nužno stari, niti prepoznatljivi na prvi pogled. Utapaju se u masu poput tuge u flaši vlahova, njihova psihoza je tempirana.
Sve dok se naduvane gumene mešine sa likom Sunđer Boba i natpisima "Srećan Rođendan" i "Rasprodaja do -9% dok traju zalihe" ne zavijore tik do njih, oni su dakle neprimetni žitelji i krotki sugrađani.
A onda, taj balon, taj zarobljeni dašak vazduha ili plemenitog gasa (u opremljenijim varijantama), to je nervni okidač u mozgovnoj masi bušača: on doleće iz nepoznatog pravca, praćen histerijom dečijom i narušava psihički mir. Bušač ga hvata i hitro upucava, kolje noktom sa malog prsta, ubada penkalom ili stiska dok ovaj ne ispusti svoju grešnu balonsku dušu. Normalni ludaci pucketaju najlonsku ambalažu, ovima je to malo.
Prasak. Muk. Mlohavi, kondomoliki leš balona sleće na zemlju.
Majke i staratelji hvataju zanemelu decu, prekrivaju im oči, stariji ljudi i hronični bolesnici zastaju u grču i hvataju se za srce jednom, a gelender drugom rukom.
Ubica balona mirno nastavlja svojim putem.
Jedan manje.
Uskoro će svet biti lepše, mirnije i urednije mesto, bez suvišnog pritiska.
- Čiko, možeš da mi dohvatiš balon?
:Baaaaam:
- Bufi, hahaha, bufi, hahaha, bufiiii, neće da plate!
----------------------------------
- Šta će ti ovoliko balona na rođendanu, ’leba ti?
- Ma, dolazi teča-Rile, pa da se nečim zanima. Bolje to nego da krene da smara sa politikom.
Poslovna filozofija kontroverznog srpskog biznismena pri obrazlaganju posete potencijalnom manjinskom partneru ili kooperantu u izvođenju finalnog proizvoda.
- Gospodine Markoviću, slobodno poručite šta god želite u restoranu, naša firma snosi sve troškove...
- Dabome da snosi, ja sam došao da jebem, a ne da skidam gaće!
Davanje sagovorniku do znanja da usled neuspešne verbalne komunikacije može bez ikakvih problema doći i do one druge.
- Sine, ostalo je još mesec dana do kraja školske godine, moraš da popraviš ovog keca iz matematike.
- Teško, profesor je rekao da mi ne gine avgust.
- Ne laži, bio sam danas u školi i rekao mi je da će ti zaključiti dvojku ako budeš došao na svaku dopunsku nastavu do kraja.
- A ko će da ustaje svaki drugi dan u pola sedam, nema šanse!
- Nećeš, a? E pa, umem ja i drugačije da razgovaram, znaš? Donesi mi kaiš iz sobe, manje će te boleti nego da ga sam donesem!
