Kada piplmetar kaže: "Pipla bez". Kada kamerman kaže: "A mogao sam da pišem pesme" i krene da se besi, opet. Kada predajnik televizije baca signal do kraja odgovarajućeg atara. Kada producent, hm, pa dobro, kad nema producenta. I kada pored svega navedenog oni ne vide razlog da odustanu, razlog da obore kralja. Ko su oni? Naši junaci su svojevrsni šerpasi, spremni da se iz nedelje u nedelju penju na ovu planinu besmisla, najčešće u sastavu: voditelj (i sam nosilac zahvalnice za učešće na Šahijadi u Trogiru) i velemajstor opskrbljen magnetnim figurama (za tablom).
Voditelj: Dobro veče dragi gledaoci i dobrodošli u još jedno izdanje emisije :"Prvo Skoči Pa Reci Top". Sa Vama su kao i obično šahovski velemajstor Milivoje Kerkez i moja malenkost Jordan Hadžimarković. Večeras će naš Milivoje analizirati duel koji su 1973. godine odigrali Rangorat Bramakrišna i Sergej Sergejevič Boršč u okviru manifestacije "Dani Božura" u Pertu. Velemajstor: Dobro veče, ili što bi mi šahisti rekli "Kad imaš figuru viška, svaka je kraljica žiška". Voditelj: Hahaha Milivoje, duhovito kao i uvek. Velemajstor: Dobro, dosta smo se šalili, da krenemo sa analizom ove predivne partije. Sve me žmarci podilaze od uzbuđenja. Tako tipično za Boršča, bele kugle, igru počinje građenjem takozvanog "Pojasa Nevinosti" štiteći kraljicu lovcem i topom na g6 i g8. Bramakrišnin odgovor bio je takođe očekivan, koristeći čuveni napad Levi-Vilander pokušava da ce probije skakačem, putanjom C5 E3 C6 E5 H5 A4 C2 D4 D5 ali biva odbijen. I kada se očekivalo da Boršč odigra.. Voditelj: Pretpostavljam "Temišvarski hazard"? Velemajstor: Upravo, on apsolutno neočekivano odigrava "Hačaturijanov bajpas" i stvara disbalans vodenih i vatrenih figura. Dalje..
Zvrrrrrrrrr...
Voditelj: Izgleda da imamo nekog gledaoca na vezi :začuđenost uzrokovana prvenstveno saznanjem o posedovanju telefona a zatim i pozivom gledaoca: Izvolite, biće nam drago da čujemo ako imate neko pitanje u vezi ove partije, ili šaha uopšte? Gledalac: Iam jedno pitanje za gosn. Majstora, tog ćoravog tu, recte mi kako se zove ono kad zamene mesta top i lovac? Velemajstor: Pod jedan gosn. Velemajstor, a mesta menjaju top i kralj a ne top i lovac, i to se zove rokada, no.. Gledalac: MOJ TI KURAC KINDERLADA, hahahahahahaha, al sam ti ga šukno, ahahahahaha, šah-mat profesore, šah-mat! Haha... Voditelj: Izvinte zbog ovoga. Gosn. velemajstore možete nastaviti.
Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac. Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu. Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi. Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala: Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa: „Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“ Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
Merna jedinica sela u krvi. Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje. Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat. Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet. Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje. Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima. Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim". Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc. Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve. Samo da prodje.
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Ona dominira. Ona postavlja uslove. Ona ti ne dozvoljava da se ponašaš po sopstvenoj volji, ona upravlja tobom. Ti otvaraš kapiju dok ona vozi traktor, ti joj nosiš vodu dok kosi. Ona gleda Cvajtu u živom prenosu, ti ribaš pločice sonom kiselinom. Ona pije pivo, ti piješ sok. Kad je jebeš, ona ustvari jebe tebe.
Ne daj Bože nikom.
- Ćao, hoćeš do mene da se jebemo? - Ju, što si direktna, nisam stigao ni da ti kažem da su tvoje oči pučina u koju ću se otisnuti poput Defoovog junaka, makar doživeo njegovu sudbinu. Da ću ti skinuti zvazde s neba i... - Puši kurac, ćeš da se jebeš ili nećeš? - 'Oću, bre, malo se zajebavam, šta ti je? - Polazi onda, nemoj da se zajebavaš. ... - Opa, mečku voziš? Ti to ćale kupio? - Sama sam je kupila. Na lizing. - Ahahaha, na lizing, sad mi je jasno! - Ne seri i ne metaforiši. - U, jebote, što si ti neka ozbiljna. Daj malo, nasmej se, majku mu! Ne reče mi kako se zoveš. - Anđela. - Lepo ime, Anđela. Ja sam Rad... - Slušaj, nemoj više ništa da pričaš. Zvala sam te da se jebemo, pristao si. Sad kad dođemo, jebaćemo se, možeš da se istuširaš, eventualno ispušiš ajn cigar i pališ. Feršten? - Okej, feršte. Ali nisi mi jasna. ... - U, jebote! Koliki ti je stan! Nije valjda da si i njega na lizing dobila, ako me razumeš, hehe. - Hajde ovamo, u spavaću. - Ajde, Anđo, ako si rešila. ... - Skidaj se! - A mogli bismo malo i da se poigramo, znaš, ja tebe zubima da skinem, ti mene kako umeš. Ono kao... - SKIDAJ SE! - Dobro, bre, šta vičeš, evo skidam se. - Gut. Lezi tu. - Ovde a? Ajde sad se ti skini. Ej bre! Gde ćeš? Šta nosiš to? Lisice? E, nemoj to, molim te, nisam neki ljubitelj sadomazoa. Deder onako tradicionalno da te ja kresnem, pa da idem kući, ima... - Tišina! Daj vamo ruku! - Evo ti, jebala te ruka! Koji kurac dođoh? Nemoj samo neke boleštine da mi izvodiš ovde. Okej, razumem ja da ti imaš neke fetiše i to, ali ja... - Ja, zer gut. Ne mrdaj, lezi tu. - Kako da mrdam kad si me vezala!? Šta ti je to? Ej, je l' mi se čini ili ti to vadiš bič? Zajebi to, je l' me čuješ. Ej bre! Šta radiš to!? TRŠ - Ajjj, bre! Ne udaraj se, koj' ti kurac? Si normalna? TRŠ TRŠ - Tišina! Nisi bio dobar, sleduje ti kazna! Viči: „ Ih bin ungecogen, štrafe mih!“ Feršten? - Ma, batali ti mene! Ti nisi normalna, keve mi Milijane! Odvezuj ti ovo, da idem ja. TRŠ - Aaaaaa! Ne udaraj me, pička ti materina nemačka devijantna! TRŠ TRŠ TRŠ - Ih bi ungecogen! Šprehe, zerbišen švajn! TRŠ - Aaaa! Ih bin uncigojen! TRŠ - Ungecogen! - UNGECOGEN! IH BIN UNGECOGEN! - Šneler! Štrafe mih! Kazuj! TRŠ - AAAAAA! Štrafe mih, ih bin ungecogen! - Šneler! - Ihbinungecogenštrafemih!
...I tako su do duboko u noć odjekivali udarci biča o golo, muško meso, da bi se kasnije u buku uključili i zvuci upotrebe raznoraznih sprava i predmeta, pomešanih sa tenor vrištanjem prestravljenog naivka iz stana gospođice Anđele zvane Merkelova...
Bapski sažetak preseka radnje ili pojave o kojoj se govori i svih podrazumevanih etičkih normi sa kojima se ista kosi. Kredibilitet i primesu tradicionalnosti daje mu perspektiva sveznajućeg i svevremenog pripovedača sa koje nastupa govornik kad ga iskazuje.
- Sine 'de ideš? - U grad, baba. - Ne valja grad. Ne valja to.
- Mama, tata, ovo je moj drug Dima. On je peder. - Ne valja peder. Ne valja to.
- A što ti brat nije došao? On ne voli babu? - Ma nije baba, nego malo mu je nezgodno zbog sekundarne akutne mijeloidne leukemije. - Ne valja sekundarna akutna mijeloidna leukemija. Ne valja to.
