Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori: - Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt! Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej: -ći ći ći ći Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu. Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni. Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Jedan od najdosadnijih i najgorih porudžbina po pitanju ugostiteljskih principa. Za njegovu pripremu potrbno je minimum 6-7 minuta, stim da pored te narudžbine postoje još neke koje moraju da čekaju zbog već navedene. Puna sudopera, kanta za smeće koja preljeva, neispražnjene pepeljare, neizmućen šlag... sve su to posledice koje bi mogle da se obave u navedenom roku pripreme, ali zbog tako izuzetnog napitka, i eminentnih gostiju koji žele takav šejk, tako nešto nije izvodljivo.
Još jedna stvar, vrlo bitna, jeste da je ovaj napitak sklon proseravanju, hoću reći zadržava goste nešto duže od već planiranog vremena, do duše ne u separeu već tamo gde i car ide peške. Pa zbog takvog problema, običaj barmena jeste da sipa više šećera u blender, kako bi ubrzao dejstvo tog čarobnog napitka, i naterao gosta iliti gošću da ne pomišlja u buduće da poručuje frapućino.
- Dobar dan! Izvolite! - Daćete nam dva frapućina! :Prekipeo, znoj mu se sliva niz bradu... puna sudopera, puna kanta za smeće, stiže još gostiju, gazda se dere hoće današnje novine, Vučić na TV-u najavljuje novo hapšenje...: - Aaaa.. šta kažete da vas dve popijete dva sokića,... evo ja vas častim!? - E super si... Može, donesi nam dve kole i ta dva frapućina, i pepeljaru molim te! - Ali mislio sam... - Joooj što si sladak kad misliš, ajde požuri u šank eno te gazda gleda nešto mrko...! A i žedne smooo! - :Govori u sebi: Joj Milivoje, ko te vuko za jezik... sad ćeš da baciš 250 đengi na ove drolje, da se ubiješ oko dva frapućina,... Ma sad kad joj napravim frapućino, ima da kenja 10 dana, da lije sve u šesnaest.
...nekoliko minuta kasnije.
- :Gazda se dere, nadrkan ko i obično: Aman bre Milivoje, dolazi ovamo! - Izvolte gazda! - Šta radiš bre toliko,..? - Ma manite me gazda, morao sam opet da pravim onaj glupi frapućino. Upravo sam ga poslužio onim devojkama, ali ne brinite ništa gazda... natovario sam im šećera ko lud, stavio im par kapi ricinusa neće im padati na pamet da ga naruče ikad u životu...! - Ma kome si bre odneoo...? - Eno onim dvema! Vidi ih kako s'uživanjem pijuckaju, ali nisu ni svesne kako će da kenjaju... hihihihi...! - Idiote to mi je žena. SLAĐANAAAAA....!!!
Govorna disleksija prouzrokavana prevelikim uzbuđenjem. Nastupa u trenutnim napadima besa, kad srdžba priča nekim svojim jezikom.
- Ae moronu, pali odavde... - Moron ti ćeva i kale, znaš! Ovaj, ćela i kave... Ma, jebo ti ja pas mater, bala vaš! Nabijem ti nos u dupe, usta mi se posereš dabogda! Jebo me ko te napravio takvog, debila! Oćeš sad da mi razbiješ pičku, jel to oćeš, a?!
Odličan univerzalni izgovor i metoda eskivaže pri saletanju prosjaka, promotera, spodoba sa flajerima, penzionera i ostalih utvara koje vam ne daju da hodate ulicom. Naime kada čuju ovu kretku rečenicu, udaljiće se korak nazad, zanemeće i zaboći će tako što će prvo preći ulicu.
-Daj koji dinar, živa ti deca! -Ali, teto, ja sam student. -U jebote, evo ti ovih 35 dinara što sam sakupila. Uzmi, treba ti. -------------------------------------------------------------------------
-Da li podržavate izgradnju svetlećih ljuljaški unutar bloka? -E, ne znam. Ja sam student. -Ako, ako si. Samo prođi dalje.
Prizor, koji zahvaljujući veteranskoj radnoj snazi iz bivšeg "Centroproizvoda", i novopridošlim mlađim regrutima Miškovićeve imperije, najviše podseća na žurku u anarhističkoj četvrti Kopenhagena. Kako se radno vreme privodi kraju, u samoposluzi pazare samo pogrbljena babetina koja je došla da ubije vreme do početka kviza na RTS-u, i klinac koji došao po boks crvenog Vinstona "za ćaleta", a zvuk "maksi, ajde, kupi, ceo dan" umnoispiračkih pesmuljaka, zamenjuju hitovi Bobana Zdravkovića. Nivo bezvlašća i haosa se iz minuta u minut, penje na sve viši nivo.
Dok musavi mesari za dupe štipaju masne sredovečne tetke koje po rafovima slažu suncokretovo ulje, što one ispraćaju pohotnim "ju,ju" uzvicima, k'o da ih je Dragan Nikolić iz mlađih dana lično opalio po dupetu, mlađane kasirke razmenjuju poruke sa vlasnicima lokalnih pekara i menjačnica, ne primećujući da umesto Tesle vraćaju Vajferta. Batica sa mlečnih proizvoda je još pre pola sata zapalio na pljugu, i nema nameru da se vraća, a tvoj sir će po svemu sudeći zapakovati Fredi Merkjuri, koji će specijalno za tu priliku ustati iz groba, i u crvenim gaćama sa krunom i plaštom baciti robu na vagu. Šef smene zanesen revolucionarnim žarom, u treger majici sa zagrebačeke univerzijade 87, prodornim glasom nordijskog gorštaka raspravlja sa magacionerima o Ibrahimovićevom golu iz ofsajda.
Šef smene: Liljooo, otišla ova stoka iz uprave, gasi ova govna i pušataj ono naše.
Bolje da sam i siroma', nego da sam star...EEEEE, moji drugoviii...
Kokoške su jako jednostavne živuljke. Dan im se svede na samo par stvari. Budi se, čeprkaj, jedi kukuruz, pomalo travu, nosi jaja, pazi se gazdinog sina sa sjekirom, gledaj samo dobre i pogodne pijevce, a ne cverglane... Gledaj da stvari budu što jednostavnije. Poput kukuruza.
Kokošku ne interesuje koja je hemijska fomula proteina u njemu, niti zašto je žut a ne crven zelen ili šućmurast, čak ni koja mu je energetska vrijednost. Bitno je da je on žut, da ga prepozna i da je jestiv. I to kokoška zna. I to joj je sasvim dovoljno.
Koka živi. Neki dan dobila piliće, brine se o njima, pilići odrastaju, koka ih uči da razaznaju šta je kukuruz a šta gazdin ker, i da gazdinom keru ne treba prilaziti. I dok polako vrijeme prolazi, koka se i dalje pridržava svoje stare dobre rutine, gore navedene. Neka sve bude jednostavno kao zrno kukuruza.
Ne interesuje koku šta će se desiti sutra, niti zašto je gazdarica počela da oštri noževe, niti zašto voda vri. I ne razmišlja o tome, nego... O gle, kolika hrpa kukuruza!
Gazdarica uhvati kokoš za noge, položi je na panj i učini jedan kratak i oštar potez sjekirom, a zatim potopi obezglavljeno tijelo u vrelu vodu. Stavivši koku na sto, gazdarica se osmjehnu i poče da joj čupa mokro perje, zadovoljna činjenicom da će današnja supa biti izvrsna.
Laganim spuštanjem prsta ruke se pritisne tas na kome se nalazi roba i tako se doda teret sledećom jednačinom:
( težina robe + prs na vagi ) * cena robe = cena robe + što prodavac ukrade
Postoji još od vremena kad je izmišljena vaga. Posebno popularna kod malih preduzetnika, koji na ovaj način preživljavaju konkurenciju monopolskih trgovinskih mreža i uspevaju da uštede za ono malo kućerine i malo BMW u dvorištu.
- Vagnite mi ovaj batak. - 300 grama. - A sad odsecite i taj Vaš prst i umotajte, pošto ste i njega vagnuli.
Osnovni princip rada prosečnog Srbina. Ili pukovnik, ili pokojnik. Jebo sredinu, krajnosti su do jaja.
Proizvoljni Živadin sklapa regal. Kao i svaki domaćin, malo-malo se na dnevnoj bazi zavlači u podrum-radionicu-garažu-šupu da nastavi rad na svom remek-delu, regalu od dasaka nađenih kod kanalizacionog kolektora, lično recikliranih i brižljivo očišćenih od razne kake. Sve strogo po merama, triput meri, jednom seče bošanstvenom ubodnom testerom za koju nije kupio nove listiće otkad je Momo Bulatović u osmoletki pustio brkove. Trakasta brusilica i pištolj sa akrilnim lakom se tri puta smenjuju uz pažljiv rad njihovog vlasnika. Posle sušenja, saziva se familija a njegovo čedo konačno može da se uspravi. Međutim, čedo se ruši, a nakon iskazane neverice Živadin uz glasno jebanje sunca u pičku pridiže regal. Tamo gde je stajao levi prednji nogar gura siporeks, a tamo gde su stajali oba desna nogara, bife sa otvaranjem na kip i Šešeljev portret u duborezu sada nema ničega, pa Živadin oduzima babi štaku uz njeno glasno neslaganje sa patosa i njome potkočuje desnu stranu, izmakne se, pogleda i kaže: "KO ŠEĆER!"
Old skul fora koju koriste roditelji kada požele da se, na neki minut, odmore od svojih naslednika. Koristi se u svakoj mogućoj situaciji. Od šopinga, preko raznih proslava, pa do čekanja na nekakav pregled, ne daj bože.
Obično se dete smori nakon prvih pet minuta čekanja i tada sledi ono čuveno pitanje: "Kad ćemo kući?". Posle toga mlađani roditelji mogu samo da se pomire se sudbinom jer ih očekuju težak teror malog upišanka. A kad im potonu sve lađe pojavljuje se on. Bata. Sedi, gleda svoja posla i naivno čačka nešto na fonu, nesvestan da mu je sudbina upravo bacila vruć krompir u ruke.
- Mamaaa... Kad ćemo kući? - Nećemo još, zlato. - A dosadno mi je... - Strpi se još malo. Ispred nas su ova devojčica i ona dva dečaka. - Hoću kući. - Znam, zlato. Hoće i mama ali moramo da sačekamo. Budi dobar da te čika doca ne buši. - Mamaaa... Hoću kući. - :U sebi: Jeb'o mi pas mater kad nisam abortirala. Dušo, ajd' idi vidi šta radi onaj bata tamo. - Ali, mama... - Idi vidi koju igricu igra, a mama ide do toaleta. - Dobro... :Ide kod bate: Zdravo. Šta radiš to? - Gledam porniće. Što pitaš? - Mama me je poslala da vidim šta radiš. - Pozdravi mamu.
Centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.
Po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.
Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči!
Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:
Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše. Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu.
Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.
Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše.
Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste. U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše.
Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...
Realno, nije uopšte lako odglumiti prosečnog Srbina...
Sindrom ispadanja pizde i kada je to potpuno nepotrebno. Nesposobnost posedovanja kvalitetnih ljudskih osobina. Bežati i od deteta sa lilihipom ili šarenom lažom ali uvek iskoristiti priliku da nekoga udariš dok leži razvaljen od batine jer neće znati da si ti.
-Gde si nestao kada smo se pobili? -Učestvovao sam u tučata. -Sereš, ti si nekoga udario? -Šutnuta sam Milosavata. -Svog mlađeg brata?! Koji si Bugarin.
