Po romskoj tradiciji, glavni uzrok prestanka života.
- A b'e, kume, od čega umreo naš Mika?
- Od smrta, kume, od smrta!
Rečnik / autori
LG
Lazslo Gal
na Vukajliji od april 2017.viđen 4. apr 2018.
0 definicija0 odabranih0 poena
Lakše ranjen.
Rečenica koju izgovaraju ljudi koji se ne razumeju u programe za grafičku obradu (npr. Corel, Photoshop)...
A: E, si čuo/la da je izašao novi Adobe Photoshop CS4 11.0.1?
B: Ma mani me, ja sam još u paintu...
Odličan izgovor da se poljube sve devojke u krugu od pola kilometra.
Standardno pravilo kod ove dokumentacije je: Što je zemlja za koju ti treba viza ništavnija, to ti treba više dokumenata, vremena i novca.
Recimo, dokumenta potrebna da dobiješ poldavsku vizu:
-100 evra
-Izvod iz banke sa svim podacima unazad 20 god.
-2 fotografije. Jedna gola, a druga u društvu
-50 evra dodatni troškovi
-Zdravstveno osiguranje za narednih 10ak god.
-Pismo od tvog poslodavca kod koga mora da si radio najmanje 6 meseci
-Đačka knjižica iz osnovne škole
-Bris iz dupeta
-Intervju kod ovlašćenog debelog konzula
-Sadržaj maramice kad izduvate nos
-Ovlašćeno pismo sa jasnim datumom i pečatom kad ste izgubili nevinost.
Činjenica da ne želiš poparu je sama po sebi irelevantna. Dobićeš poparu, htio ti ili ne, ko te jebe! Nadam se da ćeš ubuduće naučiti da cijeniš i uživaš u istoj, jer od sada pa na dalje biće ti servirana, evo, već za par minuta ćeš dobiti porciju! Uživaj u popari!
Pitaš se zašto ti se servira popara? Začepi i jedi.
Možeš li da dobiješ sladoled umjesto popare? Ne. Naravno da ne možeš. Ali, možeš serviranu porciju popare nazvati imenom nekog sladoleda ako ćeti biti lakše, kako god. Možda i dobiješ sladoled, ako budeš dobar. Ako bolje razmisliš, popara je više nego bolja od sladoleda.
Popara izgleda :Bljak:! Boli me kurac, ima da jedeš i da plačeš od sreće. Vidiš onoga klinca preko puta, on je treniran od strane spartanaca, kasnije je bačen među japanske šinsengumi vukove, vidiš kako već stasava u vitog jelena? E, popara to omogućuje. Jedi poparu sine, uživaj!
Jedan od najjednostavnijih trodimenzionalnih modela u origamiju, u tek jedan više od trideset koraka od kvadratnog i dosadnog parčeta papira nastane figura ptičice. Simbola sreće i čistote kakvih treba hiljadu komada da bi se ispunila jedna želja.
Jedini problem je što svaki potez mora biti milimetarski precizan i papir mora biti čvrsto izvučen po ivicama, a to ga čini neupotrebljivim za bilo koju drugu svrhu.
Onaj isti, dosadni kvadrat papira koji je zapravo bio čist potencijal i od kojeg je moglo nastati apsolutno bilo šta. Komplikovanije, veselije, čudesnije.
A ipak, u jedan više od trideset koraka, od njega je nastao najobičniji papirni origami ždral.
- Ćale, ja bi da napravim pauzu jednu godinu na faksu, da razmislim malo...
- Ako sine, kamo sreće da sam i ja mogao tako...
Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je opterećena hipotekama.
Ako smo već odlučili da se proseravamo, da to onda radimo na velike gomile.
Ne! Stani! Odmah tu stani, prijatelju, ako 'oćeš da ostaneš srećan.
Makar do pubertetske, adolescentske, postadolescentske ili krize srednjih ili posle srednjih godina. U principu do neke krize.
Želiš bolji auto, da proputuješ malo više od Srbije, da naučiš nešto novo, da budeš na boljoj poziciji... Ništa ti to ne valja, ortak. Ništa!
Kad uđeš u taj začarani krug želje za usavršavanjem, nikad ti neće bit' dosta. E, mogao bih malo da popravim svoj odnos sa komšijom, mogao bih malo da probam da izgledam bolje, mogao bih ovo, mogao bih ono i tako radiš i trošiš se da bi na kraju skontao da ti to ništa ne valja, jer, jebiga, evolucija nas tera da budemo stalno nezadovoljni, naročito kada stigneš do onog čuvenog: ''Teo bi ja, ali ne mogu''. Sad od karme zavisi kada će ti to biti servirano, kad napuniš 20 ili pedeset. Podjednako je zajebano.
Zato, samo sedi, kada osetiš potrebu da treba malo da ideš u napred sa životom, upregni svaku preostalu vijugu u mozgu i ostani na fotelji ili lezi da spavaš. Kada baš ne možeš da izdržiš, stavi neki buntovan status ili sliku na profil, napiši šaljivu defku na Vukajliji i ZAUSTAVI SE TU. Prošetaj kera, odigraj neki roul plej pa tamo spasi svet, zaustavi se sa ispunjavanjem očekivanja drugih kod dece i bole te kurac. I bukvalno i mentalno.
-Draga, nervira me ovo sedenje i klopanje bureka za pedes' 'iljada. Mogao bih da probam da savladam neki zanat. Ne mogu tamo samo da sedim i ništa ne radim. Želim nešto više od života.
-Polako, dušo. smiri se, udahni duboko i ponavljaj za mnom: ''Svaka čast Vučiću!!!!!!''
Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.
Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:
-Zato što sam glup ko kurac.
Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.
Raskol u tematskom sadržaju definicije I potonjih komentara.
Definisan rastanak na bus stanici.
U komentare, nakon smislenih vezanih za putovanja, žal na rastanku i slično, ubačeno nešto srpsko, mada većinu iritira jer se autoru ćefnulo da bude baš srbsko.
Iskrsla grublja opomena iz (ne)opravdanih razloga vezanih za davno brisanu defku koje se sećaju samo autor i modetaror koji je obrisao.
Moja malenkost je spomenula reanimaciju.
Potom naiđe pravoslavlje, liturgije, hodočašća….
Reči podrške za የባህ ር ዳርቻ.
A onda je nastupilo„udruživanje“ nekolicine istomišljenika po ko zna kom pitanju.
I na dalje…ko živ-ko mrtav.
Autobuska ili železnička stanica locirana u sred pripizdine. Od opreme tu se nalaze izanđala klupa, iz koje vire zarđali ekseri spremni da proburaze prdaru svakog nepažljivog putnika i napukla kanta od Jupola koja izigrava kontejner. Nakon što te izbace sa traktora i zapale u oranje, ostaješ sam u nedođiji nadajući se da su vukovi daleko.
-Vidi ovako, ja moram da oteram ovaj kukuruz a ti iskači ovde.
-Dobro deda, nego kad ja imam autobus?
-Ima sine kasnije, kad malo omrkne.
-Šta kad omrkne, dotle ima vukovi da me pojedu. Jel ti vidiš gde si me doveo jbte?
-Šta si se usro, ja sam u tvoje godine ovde dovodio devojke da se valjamo po žitu sve u šesnaest.
-Deda bre sti kršten, pa ovde bi se i Sava Savanović na steroidima usro! Vidi bre onu bukvu kakva je, liči na karakondžulu.
-Sine ljubi te deda, ono je hrast koji sam ja posadio kad sam baba Radojku sobalio u kukuruzu šezdes devete na Đurđevdan. Il beše Vidovdan?
-Jebem te u dupe matoro, nisam došao ovde da slušam tvoje švalerske priče! Idem s tobom da oteramo kukuruz i vraćam se kući. Koje sam kurate sreće ima Sava da mi rascopa glavudžu onim kamenom.
