Šo reče Stankela, mesto randevuja prečke i stative. Ono, sigurno da ima neku čar kad daš evrogo u raklju na primer dropkom, a goša neverue.
Evo recimo kacam igro za Parisen Žermen protiv nekih Mađarština, misim da se zovu Videoton ( zipa slučajeve šo su dali ime klubu, mogli su ga nazovu Ulicakrov, nevera) Nači prolazim jednog, okrećem se kažem čmokaj ga Husaru, i onda znači sigurno lomim još jednog metodom biciklica i već sam negde ispred šesesterca. E pazi sad ovo, saću vam pokažem, samo ne mogu sad u Paćotiju, tad sam nosio novu kopu - Najku, naš kaka kopa lagana ko čarapa i još blista, očetko Pantela pre meča. I stojim ti ja na ivici šesesterca, sigurno nek to bude ivica ove Diana unikatne tapiserije, rolnem loptu Adidas Fivernova i uvatim je spoljnom - udarcem vrste efe i pravo u raklju. Goša u faznu stoji pomičnosti bez. A sutra u Lekipu naslovi tipa: “Pantela pokvario Video(ton)”, “Pantela, što opet u raklju? ” i tako, al neće Pantela da se hfališe. Evo, nek novine pokažu, slučajno pono. A naače šo mi došo posle poslednjeg sudijskog zvižduka njihov levi bek, neki covpa mali prljavi zbrčićima smešnim nekim i kao: Pantela aj daj dres. Ja ga gledam, de da dam original od Najkea broj desetka razumeš za Homu neku il neki takav kurac. Al aj dao sam, Pantela je dobar čovek. Aj sad Sveti otac, duhovi i braćala sigurno. Ameno!
Sigurno nešto što oćeš da ti kaže vrh ortak, tipa fazon ko meni Stankela, kati s leđa prilazi riba vrste dobra.
E a pazi ovu fabulu, igro ja za Lausanne-Sports (also referred to as LS) is a Swiss sports club based in Lausanne, Switzerland i tu ja dam het-trik na utakmici mi protiv Šapuiza i prijatelji. Prvi gol krenem sam spola i slalomom dođem pred gošu i lobuem u maniru prekaljenog golgetera, a kaže meni Žulijen : Tomba, a? a ja fazon vičem: GOOOOOOOOL. Drugi gol fatam makazicu s ivice golmanskog prostora i leva stativa-desna stativa-leva stativa-go, nači mnogo lep evrogo dao Pantela. Treći sam dao u vidu najstrože kazne s penaltika, i dolazi mi posle njihov golman u fazonu: Pantela što baš tri?, a ja: Kacam rasan! I izorganizovali ja i Stankela posle meča sigurno jednu lepu zabavicu revijalnog karaktera i pičimo neku žvaku standardica da sam dao het-trik na utakmici mi protiv Šapuiza i prijatelji. Prvi gol krenem sam spola i slalomom dođem pred gošu i lobuem u maniru prekaljenog golgetera... Kad zaustavi me kumara fazon: MALA LEĐA, BRZO! Okrećem se ja, obuvam Najku papuču, brzo skupljam kosu i bacam osmeh razurožoravajući mislim saće neka riba bombon 505 scrtom. A ono nevera, na Marakani muk. Prilazi mi Snežana Samardžić Marković sa spikom : Pantela prefantastično si terao balon kod prve ubacivke. A Stankela koma!
Sigurno da osnovu svakog stadiona čine južna tribina, severna tribina, istočna tribina: PANTELA, zapadna tribina: SAGAPO pa opet istočna: PANTELA pa zapadna: SAGAPO itd. a Pantelu obuzme neka mnogo lepa emocija.
Bilo je tu lepih zdanja tokom karijere za vreme koje sam sigurno ispiso neke od najlepših fudbalskih stranica za fudbalske udžbenike. Tipa na Karaiskakiju protiv Atromitosa kod trećeg gola prolazim jednog, drugog, trećeg uradim piruetom takođe i biciklicom i fazon zastanem koju sekundu namestim čapu da skapira auditorijum šta sam uradio prođem još jednog metodom lako i između mene i gola samo goša, fatam je punom planski pravo u prečku - lopta se vraća primam na grudi naš koji prijem tutkalo i razantnim udarcem u donji levi matiram, brzo trčim do korner zastavice tu me čeka Stankela i krenemo da đuskamo skromna jedna zabavica povodom evrogola kad dotrčava Žigara kao i on da đuska s nama i počo peva: To, idemo, trpaj - samba deđande tana nana na na na a ja i Stankela gledamo kadar nevera. Kažem mu ja: Dečkić, aj odeš poigraš se s rečima metodom ukrštanja, imaš Super Skandi na klupi, slučajno pono. A sutradan sam se u različitim novinskim stupcima obreo u vidu subjekta između prideva magični i glagola prekaljeno matiro. Imam tu neku svesku Pigna Nature i u nju lepim te tekstualne poslastice. Ljubac ko Rusija!
Za razliku od engleske trave, hrvatska spada u samoniklo rastinje. Predstavlja travu koja se, kad naiđe kosačica, sagne i povije skroz do zemlje, tako da uvek preživi bez većih posledica.
A: Zdravo komšija, kako ide, treba li pomoć? B: E komšo, ne treba, fala, ostalo samo ovih par Hrvata po ćoškovima, i gotov sam
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Bapski sažetak preseka radnje ili pojave o kojoj se govori i svih podrazumevanih etičkih normi sa kojima se ista kosi. Kredibilitet i primesu tradicionalnosti daje mu perspektiva sveznajućeg i svevremenog pripovedača sa koje nastupa govornik kad ga iskazuje.
- Sine 'de ideš? - U grad, baba. - Ne valja grad. Ne valja to.
- Mama, tata, ovo je moj drug Dima. On je peder. - Ne valja peder. Ne valja to.
- A što ti brat nije došao? On ne voli babu? - Ma nije baba, nego malo mu je nezgodno zbog sekundarne akutne mijeloidne leukemije. - Ne valja sekundarna akutna mijeloidna leukemija. Ne valja to.
Skup momaka koje je psiholog u školi kada im je pričao koji bi im posao odgovorao, iz sprdnje naložio da treba da igraju fudbal umesto ragbija.
Psiholog: "Zdravo Rajane... Rajane prekini da glođeš katedru. Došao sam do fascinantnih rezultata da si ti pravi čovek za igranje fudbala, zato trk sada u Stouk FK da treniraš"
Šokros: "Tnx m8, sry for dat but i should leave m8."
Jebe kevu i rođen za citiranje. "Ekspendabls" ne može da bude kulji od njega. Zajeban do srži.
(Teren za košarku negde u blokovima. Koja i Bjela odmaraju, piju pivo. Zajebani obojica.)
Koja: Hmgmbrgrm. Rat. Bjela (zajebano izdiše dim od cigare): Brgebrm. Rat.
(Gledaju se zajebano, puni bratstva i uvažavanja. Dolaze Dragan Jovanović, Dragan Petrović - Pele, Žika Todorović i Manda sa YASSA dresom SFRJ i Rašica znojnicom na čelu.)
(Neočekivano ali suvereno nailaze Dragan Nikolić i Laza Ristovski, prilaze Mikiju, vataju ga za nos i uši i kroz prozor izvlače iz kola. Ivana Mihić nezainteresovano i zajebano žvaće žvaku.)
